Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Jedini praznik, odnosno dan opomene i sećanja, kojeg se mediji na početku maja nisu setili i o tome nas obaveštavali, jeste nedelja borbe i osvešćivanja protiv nasilja sa upotrebom malog vatrenog oružja, koju je organizovala svetska organizacija za borbu protiv ovakvog nasilja, IANSA, od 1-8 maja. To je nevladina organizacija koja je tesno povezana sa UN i njenim programima ograničavanja naoružanja – koji su, avaj! – krajnje neuspešni. IANSA naime pokriva ono sivo i ogromno globalno područje u kojem se ne prodaju uranijum, plutonijum i atomske glave, već revolveri i uopšte ono što se, nehotično sarkastično, zove „lako oružje“. Lakoća sa kojom to oružje prelazi vojske, granice i transportna sredstva je naprosto neverovatna: najluđi primer, koji je morao osvestiti vojne ministre i policije bar dvadesetak zemalja, pa nije, je slučaj onog kalašnjikova koji je iz JNA preostao u nekom skladištu u Sloveniji, pa se pojavio u pariskim pokoljima…

Smestimo to prvo u kontekst aktualnog opominjanja – možda pre žalosnog sećanja – na slobodu govora. Živimo u svetu u kojem je vizualno (mislim na medije, posebno televiziju) revolver isto toliko prisutan koliko i tiganj: kad je reč o medijskim proizvodima koje stvaramo i kontrolišemo sami, pomoću privatnih elektronskih medija, može se pretpostaviti ista gustoća pojavljivanja – pomislimo samo na svet igrica. Tražiti još više slobode za lako oružje znači ne samo posredno ugrožavati ionako fragilno područje slobode izražavanja, nego i neposredno nagomilavanje motivacije i prilika za nasilno rešavanje konflikta – u porodici, recimo. Lažni i opasni argument, koji su mediji pohitali da objave, da ne puca oružje nego čovek, izgovoren je i prenesen samo zato da bi se umirili najpovršniji umovi: ne, čovek nije uzvišeno biće koje pre svega razmišlja, i koje teškoće i prepreke svakodnevice ne orijentišu u njegovom tvrdom životnom opredeljenju – recimo, kolekcionisanja dragocenog oružja. Ne, ako beba nađe revolver na zadnjem sedištu i njime upuca majku koja vozi kola, pseudo-elitizam ljubitelja oružja se pokazuje kao samo još jedna ružna i smrdljiva patrijarhalna nakaza. Revolveri i drugo slično oružje, koje nam pred očima virtualno, a u vestima stvarno, pobije kojih hiljadu ljudi i drugih živih bića dnevno, ne može imati nikakav drugi efekat na osetljivu, sa svih strana napadanu i najčešće neotpornu i građanski neoblikovanu svest ljudi, sem da ih ili navikava da se odazovu istim načinom, ili da se nauče da ćute u ostatku svog života. Nažalost, recept sa ćutanjem nimalo ne pomaže u najčešćem slučaju krvave upotrebe malog oružja, a to je porodično nasilje… Formula je jednostavna – više lakog oružja, manje građanske svesti, slobode izražavanja, jednakosti, a više straha, nesigurnosti, glasanja pod prinudom, nasilnih reakcija protiv slabijeg, čija je jedina krivica to što je blizu. Država sa rastućim porodičnim nasiljem morala bi o tome misliti u parlamentu, pre nego što je iznenade rezultati izbora.

Drugo, susedstvo u kojem živimo, dakle pre svega Balkan, puno je oružja: preostalo je iz rata, iz trgovine oružjem koja se razvijala uporedo, unutar i posle rata, iz nedovoljne kontrole rezervi iz korupcije i sitne sive trgovine. Poseduju ga ljudi koji su ozbiljno traumatizovani u ratu ili adaptirani na odsustvo pravila, morala i reda u svakodnevici, bilo da su na toj stazi uspeli, ili su negde izgurani, dakle još više frustrirani. Kvantitet se menja u sudbinski „kvalitet“, nasilje sa savršenom lakoćom i prizemnom pameću nalazi načina da zavlada. Nijedna od država u tome području nije ni ozbiljno razmatrala, a nekmoli realno ograničavala promet oružjem, procesirala kriminalne trgovce oružjem, razvijala javne kampanje protiv oružja. Ponegde su uspevale kampanje vraćanja starog oružja… Konačno, glavna briga finansijskih dželata Grčke bila je da se iz države, putem lažnih injekcija „pomoći“ iscrpe sav novac sa kojim je Grčka bila prinuđena, u obliku kredita, da kupuje oružje od Nemačke i drugih zemalja: dvostruka zarada!

Treće, možda na duge staze manje primetno ali itekako važno u stvaranju određene kulturno uslovljene mentalne nastrojenosti, jeste lov. Negde dobro organizovan i bar labavo povezan sa naukom koja koliko-toliko ima učešća u odlučivanju o prisutnosti životinjskih vrsta, a negde raspušteno područje endemske brutalizacije muškaraca, dozvoljeno divlje prolivanje krvi, nasilje i morbidno uživanje. I ponovo, drski lažni argument sa početka: neko ko uživa u mučenju i ubijanju životinja, izvesno je više sklon primeni sličnog ili istog postupka sa ljudima. Jedan stručnjak za ranu istoriju čoveka i antičku mitologiju, Valter Burkert, tvrdio je da smo svi, kao ljudski rod, obeleženi prvim zločinom – ubijanjem životinje za hranu…

Četvrto, shizofrenija na državnoj ravni: sa jedne strane nastavak i pogoršanje programa stezanja pojasa, na drugoj sasvim ozbiljna rasprava, potpomognuta pritiskom iz NATO, da se nađe i potroši više sredstava za vojsku: naravno, kupovina oružja je cilj, najbolje od istih koji povećanje sredstava predlažu, a ne popravljanje socijalnog statusa profesionalnih vojnika, od njihovih cipela i gaća do njihovih plata. U ovome slučaju, shizofrenija se može jednostavno izlečiti odbijanjem i jednog i drugog: nije li najrazumnije rešenje ono koje bi malo olakšalo položaj petine stanovništva ispod praga siromaštva (slučaj Slovenije) i isto tako ostalih, sem one površinske kraste od 1% – dakle temeljno smanjivanje i konačno ukidanje politike stezanja pojasa u korist politike socijalne solidarnosti – i, sa druge strane, ozbiljno pretresanje veoma stare ideje civilnog društva o ukidanju vojske. Mirovni pokret izvesno nije bio najuspešniji za vreme rata: no za vreme mira, među mnogobrojne moralne obaveze i aktivističke dužnosti takvog pokreta mora spadati i borba za ukidanje vojske – svih vojski.

Peščanik.net, 13.05.2016.

KULTURA MIRA I NENASILJA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)