Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kada u nedelju 5. maja Vučić kaže da će Kosovo u budućnosti dobiti „nezavisnost i suverenost na celoj teritoriji“ i to zato što nije prošlo njegovo, dakle Vučićevo „rešenje“ – šta nam on u stvari govori? I još, šta to znači kada nam on dva dana ranije, u petak 3. maja kaže da nije „prihvaćena“ njegova „ideja o razgraničenju“ i da će nas sve to, jednom već, „skupo koštati“. Pođimo od onog što izgleda jasno na prvi pogled – Vučićevo rešenje za Kosovo u stvari je njegova ideja o razgraničenju. Ali, šta tu treba razgraničiti ako Kosovo i pre tog razgraničenja ima neku svoju „celu teritoriju“, samo što na toj „celoj teritoriji“, ceni Vučić, ono nije još ni „nezavisno“ ni „suvereno“. (Naravno, da bi bilo suvereno, mora biti i nezavisno, kao što važi i obrnuto, ali Vučić insistira – „i nezavisno i suvereno“, kao da tim ponavljanjem hoće da naglasi žal i muku.)

E sad, da bi bilo „nezavisno i suvereno“ Kosovo bi moralo da se razgraniči sa Srbijom, i to tako što će se, po Vučićevom rešenju, odreći dela svoje „cele teritorije“. Vučić nam to predstavlja kao jednostavnu (reklo bi se još i – pilićarsku) trampu: Kosovo Srbiji da deo teritorije, a Srbija Kosovu „nezavisnost i suverenost“. To, međutim, vajka se Vučić, nije prošlo. Što ćemo, povrh svega, još i skupo platiti. Vučić kaže – nisu prihvatili moje rešenje. Ne kaže, pak, ko se to i gde usudio da ne prihvati. Na šta ćemo se vratiti, pošto objasnimo (pilićarsku) logiku predložene trampe. Stranke u svakoj trampi nude ono što imaju za nešto što nemaju. Kosovo, kako kaže Vučić, ima celu teritoriju, ali nema „nezavisnost i suverenost“. Srbija, potvrđuje to sada i Vučić, nema Kosovo, ali hoće barem jedan njegov deo, a za uzvrat nudi ono što Kosovu navodno nedostaje: „nezavisnost i suverenost“.

Ali, ako Kosovo i raspolaže nekom „celom teritorijom“ pa ima sa čim da uđe u trampu, očigledno je da Srbija nema ono što bi da ponudi u zamenu za ono što želi – dakle, nema ni nezavisnost ni suverenost. Pa je trampa propala, naprosto zato što je jedna (Vučićeva) strana za zamenu ponudila ono što nema. Da Srbija nije ni nezavisna ni suverena, te da kao takva – zavisna i sa manjkom suvereniteta – ne može da da ono što se od nje tobože traži, opet je potvrdio sam Vučić. On kaže – da ponovimo – rešenje nije prošlo, to jest ideja nije prihvaćena. Dok to govori, na Vučića ne treba gledati kao na predsednika Srbije, jer on nije legitimni predsednik ove države. Treba ga videti kao predsednika stranke koja je za sebe i njega, svog predsednika, mimo prava prigrabila apsolutnu moć u zemlji. Preko stranke, Vučić ostvaruje apsolutnu kontrolu nad parlamentom i vladom, a delimičnu kontrolu i nad sudstvom. U tom odnosu nije zamislivo neprihvatanje.

Sudstvo, ovaj put, ostavimo po strani: vlada i parlament su nam važni jer samo vlada i parlament mogu predlagati rešenja i donositi odluke o bilo čemu, pa tako i o Kosovu. Da je Srbija danas nekim čudom nezavisna i suverena, to što Vučić kaže da njegovo rešenje nije prošlo, moglo bi se razumeti isključivo tako kao da su vlada i parlament odbacili njegov predlog o razgraničenju. Ali, nije tako: i većina u parlamentu i vlada u horu su složno i bespogovorno ponavljali Vučićevo rešenje kao jedino moguće. Iz čega bismo mogli mirno da zaključimo da su oni svi bez izuzetka tu ideju jednoglasno prihvatili. Ko ju je onda odbacio? Rada Trajković i Angela Merkel – reći će Vučić. U kom, pak, telu – političkom, predstavničkom, izvršnom, kakvom god – zajedno sede Rada i Angela i odlučuju o Srbiji i Kosovu? Iako to ne znamo, sva je prilika da je Srbija zavisna baš od tog tela, te da joj to telo oduzima bitan deo suvereniteta.

Povrh toga što nije „nezavisna i suverena“, Srbija je i bušna kao proverbijalni sir: jer, šta vredi to što parlament i vlada slepo slušaju i slede Vučića, kad razni agenti, strani i domaći, ukinuše Vučićevo rešenje. U nezavisnoj i suverenoj zemlji, tako razgranata i moćna mreža agenata bila bi više nego dovoljan razlog da za svoj loš rad polože račun ministarstva policije i vojske – Stefanović i Vulin dakle. Ali, u nezavisnoj i suverenoj zemlji, Stefanović i Vulin bi samo sanjali da budu tu gde sada jesu, kao uostalom i Vučić. U nezavisnoj i suverenoj zemlji bilo bi nezamislivo i to da njen predsednik izgovori sve što je Vučić izgovorio kao tobožnji predsednik Srbije. Da rezimiramo: potvrdio je da najviše predstavničko političko telo u Srbiji ne odlučuje samostalno i otkrio da ministarstva policije i vojske dopuštaju da zemljom vršljaju agenti.

Kao da to nije dosta, Vučić je udario i na same temelje „srpstva“, napavši i ovdašnju crkvu da je agent stranih sila neprijateljski nastrojenih prema Srbiji. Crkva je, naime, glasnije od Rade i Angele kritikovala razgraničenje. Ruku na srce, Vučić crkvu nije pomenuo. Ali, zar mora sve da kaže? Ponešto možemo i sami da zaključimo, kao suverene i nezavisne osobe.

Peščanik.net, 07.05.2019.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)