Kopakabana, juni 2016, foto: Marcio Freitas / AP

Kopakabana, juni 2016, foto: Marcio Freitas / AP

U petak 5. avgusta 2016, pred početak Olimpijskih igara u Brazilu, osvanula je vest da je policija Rio de Žaneira privela jednog boksera, 22 godine, iz marokanskog olimpijskog tima, zbog seksualnih napada na dve radnice iz Olimpijskog naselja. Sudijka Larissa Nunes Saly je smatrala neophodnim pritvor od 15 dana dok se ne sakupe svi dokazi, jer sportista nema prijavu boravka. Za feministkinje koje se bave temom muškog nasilja nad ženama sama činjenica ovog privođenja je uspeh. U pitanju je istorijski prevrat, jer je institucija države ovoga puta poverovala na reč ženi a ne, kao što čini vekovima, napasniku.

Na događajima koji okupljaju hiljade ljudi, od velikih rok koncerata do olimpijskih igara, ima više seksualnog nasilja: više žena izmučenih u prostituciji, više seks trafikinga, više izrabljenih žena. U ovom slučaju, činom privođenja nasilnika poslata je poruka muškarcima Olimpijskog grada – zaboravite svoja takmičenja ako se usudite na seksualno zlostavljanje. Ova opomena je opravdana, jer u muškim mizoginičnim konceptima seks je često izjednačen sa silovanjem, a sve to zajedno sa uspehom na sportskom takmičenju. Dakle, ova nasilna muška fantazija uspeha prekinuta je u prvom činu. Sudijki stižu čestitke od ženskih organizacija iz celog sveta. Pogotovo nakon opomene policijske istražiteljke Caroline Salomao da je već od prvog dana dolaska sportista u Olimpijsko naselje bilo priča o par slučajeva seksualnog nasilja.

Ovaj čin privođenja nasilnika za seksualni napad (a onaj koji to jednom uradi, radi to stalno) govori nam da država Brazil konačno, makar u kontekstu međunarodne medijske pažnje sa 10.000 gostujućih novinarki i novinara, seksualno nasilje smatra ozbiljnim zločinom. Zaista se radi o teškoj traumi pri kojoj, kako kažu neurobiologičarke koje se bave traumom, biće žrtve uključuje sve svoje telesne mehanizme za preživljavanje, jer se seksualni napad doživljava kao pretnja smrću.

Dakle, dok je svet usmeren na olimpijske igre – mi feministkinje se pitamo gde su žene u sportu, a gde iza sporta. Pa da malo razgrnemo dobre i loše vesti iz Brazila.

Dobra vest je da je ove godine više žena u olimpijskim timovima nego ikada ranije, oko 45%, i da po prvi put svaki tim od 206 zemalja učesnika ima žene sportistkinje, uključujući po prvi put i Saudi Arabiju. Već smo proslavile prvo zlato za Kosovo Majlinde Kelmendi i navijale za izbeglički tim od deset članova, od čega su četiri sportistkinje. Onda je prvo zlato za Brazil dobila Rafaela Silva, crna žena koja je medalju posvetila svojoj partnerki. Timovi USA i Australije imaju više žena nego muškaraca. Afroamerička plivačica Simone Manuel koja je dobila istorijsko zlato se rasplakala, jer je crnim ljudima plivanje dugo bilo nedostupan sport u SAD.

U Brazilu, zemlji sa oko 200 miliona stanovnika, feministički pokret je aktivan više od 40 godina. Seksualno nasilje i nasilje u porodici su jedne od glavnih tema zbog kojih se izlazi na ulicu. Tako je 2006. konačno donet zakon koji je utrostručio kazne nasilnicima u porodici. Taj zakon je nazvan po farmaceutkinji Maria da Penha, koja se 20 godina borila za njega, a i da kazni svog muža koji je 1983. pucao na nju dok je spavala tako da je ostala u kolicima. Nakon svih sudskih procesa, taj čovek je odležao samo dve godine zatvora. Maria da Penha, ‘ikona ženskih prava Brazila’ bila je jedna od žena koja je prenosila Olimpijsku vatru u julu ove godine, u svom gradu Fortaleza, gde je održala dirljiv govor i naglasila da svaka druga žena u Brazilu ima iskustvo muškog nasilja i ‘da ova zemlja mora još mnogo toga da uradi da bi zaštitila žene od nasilnika u svojim kućama’.

U junu ove godine feministkinje su ponovo izašle na ulice mnogih gradova Brazila nakon što je objavljena vest o silovanju jedne devojke u Rio de Žaneiru. Protest protiv kulture silovanja nazvale su ‘Za sve njih’. U zoru 6. juna 2016. u 5 ujutro, famozna plaža Kopakabana osvanula je sa ogromnim fotografijama ženskih lica sa crvenim otiskom šake preko usta i stotinama ženskih gaćica – kako bi se celom svetu objavilo da su 33 muškarca silovala devojku od 16 godina. Ovo je toliko mučno zamisliti da ću ponoviti: trideset i tri muškaraca su se usudila da okrutno, kao da devojka nije živo biće sa svojom voljom, nego objekt njihovog nasilnog imaginarija, siluju, jedan za drugim, devojčicu od 16 godina.

Tim povodom istraživačice feminističkog instituta Anis u gradu Braziliji objavile su da u Brazilu ima najmanje pola miliona silovanja godišnje, pri čemu u tu brojku ne ulaze silovanje u braku i ostali seksualni napadi, seksualna uznemiravanja na poslu i u školama, ni prostitucija i seks trafiking. Na osnovu ove statistike, najmanje 50 žena je svakog dana silovano samo u Rio de Žaneiru.

Još jedan problem Brazila je femicid. On je među prvih 15 zemalja na svetu po stopi femicida – ubijanja žena samo zato što su žene. Od 1980. do 2016. muškarci su u ovoj zemlji ubili 106.093 žene. Istraživačice brazilskog Instituta za primenjena ekonomska istraživanja IPEA kažu da je poslednjih godina femicid porastao za 1,7%. Femicid je krajnji čin mizoginije, intenzivne mržnje prema ženama. Pre toga žene su godinama izložene torturi, žive u strahu, paralisane siromaštvom i ponižavanjem od strane muževa i partnera, dok institucije uglavnom ne čine ništa da im pomognu. Potrebna je moralna dozvola koju muškarci daju sebi da muče žene do smrti. Kako se zove taj moral u kome se pretpostavlja da su neke žene kada stupe u emotivni odnos sa muškarcem već potencijalno mrtve? Godine 2014. u Brazilu su ubijene 4.762 žene. Matematika kaže da će za ovih 17 olimpijskih dana u Brazilu muškarci koji mrze žene prekinuti život 221 ženi.

Maria Betânia Ávila, profesorka sociologije kaže: “U poslednjih 10 godina ubijeno je oko 40.000 žena. Brojke dobijaju razmere građanskog rata. Na svakih 45 minuta u Brazilu se ubija po jedna žena samo zato što je žena. To je rat koji nikada nije objavljen, jer je ova država, kao i sve druge, zasnovana na muškim interpretacijama zakona. Da na svakih 45 minuta umire po jedan muškarac samo zato što je muškarac, zakoni bi se drugačije tumačili.”

Peščanik.net, 18.08.2016.

Srodni linkovi:

Tanja Ignjatović – Koliko vrede životi žena

Dejan Ilić – Slika za izložbu

Tanja Ignjatović – Napad na nasilje!

Ana Jovanović – Nezapamćene priče o bivšima

VIDEO – Srpski jin i jang + transkript

Autonomni ženski centar – Policija i femicid

Mreža Žene protiv nasilja – Srpski mediji i femicid

TEMA – FEMINIZAM