Priča se i piše da je Tadić pao zbog dejstvovanja inteligencije. Složila bih se s tim. Ali iz razloga sasvim suprotnih od onih koji su se ovih dana mogli čuti.

Moram da krenem od istorije i moram da podsetim da je pojam intelektualac prvi put u zapadnoj Evropi upotrebljen 1898. godine u čuvenom tekstu „Optužujem“ Emila Zole, tokom „Afere Drajfus“. Termin je preuzet od ruske emigracije u Parizu koja je, napuštajući svoju zemlju, ponela i reč nastalu šezdesetih godina 19. veka, a kojom su označavani oni koji su bili na radikalnim političkim pozicijama protiv režima i crkve. Taj koncept bio je u potpunosti usvojen i na Zapadu gde je taj pojam, posle Zoline „optužnice“, postao sinonim za opoziciju i društvenu disidenciju, u ime novih moralnih vrednosti. Drugim rečima, inteligencija je ili kritička ili nije inteligencija. Državna inteligencija dobra je samo sebi. Za državu i društvo ona ima, da pređemo malo na onkologiju, maligno dejstvo: bujajući dovodi do disfunkcije organa i sporog, bolnog umiranja neotpornog organizma.

Kad nastanak intelektualaca hronološki stavljamo na kraj 19. veka, to ne znači da i u ranijim epohama nije bilo učenih ljudi koji su javno delovali. Ali kraj 19. veka je doneo dubinsku društvenu transformaciju: pojavu modernog, industrijskog grada; moćnu srednju klasu; masovnu pismenost koja je omogućila masovnu štampu; finansijsku nezavisnost slobodnih profesija, uključujući tu i intelektualce. Time su bili stvoreni uslovi koji su dali političku težinu delovanju kritičke inteligencije. Iza nje je stalo moderno društvo rešeno da vlast menja po svojim potrebama. Od tada je vlast počela da zavisi od društva, a ne društvo od vlasti. To je bio taj kopernikanski demokratski zaokret i vlast je morala da čuje i društvo i njegovu inteligenciju da bi pokušala da ostane vlast. Oni koji nisu čuli su ili prestajali da budu vlast ili su prestajali da budu demokratski.

Intelektualci su dužni da vide ono što vlast previđa i da artikulišu ono što društvo naslućuje. Njihov zadatak je da budu protiv. Uz nezavisne medije i organizacije civilnog društva oni su jedan od ključnih elementa demokratskog sistema, njegov konstitutivni deo. Oni nisu prijatni ni društvu, a posebno ne vlastima. Nisu ni sebi baš najudobniji. Ali društva koja su naučila da ih čuju i vlasti koje su dovoljno pametne da su shvatile da treba da slušaju kritike a ne pohvale, znaju da bez tog pogleda sa strane ne mogu da vide napred.

Sad da se vratimo na proteklu nedelju u Srbiji. U javnosti su se pojavile dve dominantne teze u procenjivanju uzroka pada Borisa Tadića. Po jednoj je narod glup, primitivan i prost. Po drugoj, za sve je kriva kritička inteligencija koja je napujdala narod da bude razočaran. Ja to slabo razumem: ako je narod primitivan i glup, otkud to sluša svoju kritičku inteligenciju? To ne ide. A opet, ako je stvarno inteligencija kriva, a narod je poslušao, onda je time rečeno da su glasači pokazali izrazitu političku svest i da su bili otvoreniji za kritiku nego što je to bila vlast. U tom slučaju je ta vlast stvarno morala da padne. Biće, ipak, da je kritička inteligencija ostvarila svoj zadatak: artikulisala je ono što je bilo u političkom vazduhu. Ona je, samim tim, ostvarila svoju dužnost. Zakazala je vlast. Ona kritiku nije htela da čuje, ostavila je izvan sistema i time je samoj sebi izvukla jednu nogu. Pad je, u tim okolnostima, zakon fizike.

E, možemo dalje. Ako analiziramo ono što se, po automatizmu i pogrešno, zove srpskom inteligencijom, neminovno ćemo zaključiti da njena upadljiva većina, i to baš ona moćna i maligna, nikada i nije bila na Tadićevoj strani. Ona se sama prozvala i potpisala na onaj više nego koristan spisak intelekutalaca koji su sad podržali Vojislava Koštunicu, a prethodno sve nepodopštine i naopakosti od sredine osamdesetih. Prema tome, ta lažna, dvorska inteligencija nikada nije ni podržavala Tadića, pa ga prema tome, nije ni mogla ostaviti.

Problem, je dakle nastupio između Tadića i one manjinske, reformski orijentisane inteligencije, koja ga je ranije podržavala. I taj problem nije nastupio zbog toga što je ta inteligencija pred izbore napustila Tadića, već zato što je on odavno napustio nju. Svoju vladavinu koristio je da se dopadne onima s Koštuničinog spiska, mislio je da će pravu vlast imati tek ako ih sebi pridobije, ako baš njih zavede. Radio je to udvarajući im se u svakoj prilici i na svakom mestu – od Kamengrada i Banjaluke do sahrane dede Đokovića; od rehabilitacije njihovih ideologa poraženih u Drugom svetskom ratu, do uporne podrške Vuku Jeremiću. Pokušavao je nemoguće – da ga zavole oni koji su svoju ljubav odavno dali drugima. I to onima koje je Tadić, zbog one svoje druge, ali uglavnom rezervne evropske karte, morao da pošalje u Hag.

Tako je svojih gotovo milion glasača koji u nedelju nisu izašli na izbore i sebi nekada naklonjenu inteligenciju doveo u najgoru moguću političku poziciju: da im je svejedno. Da ne vide razliku. Da se samo dvoume da li je Boris sad više onaj Toma ili je današnji Toma stvarno onaj Boris. To glasačima nije izgledalo kao ubedljiva dilema.

Prema tome – da se vratim na početak. Slažem se da je Tadić pao zbog inteligencije. Ali ne zato što je ona kritički o njemu govorila, nego zbog toga što on to nije hteo da čuje. Razbio je ogledalce kad mu je reklo ono što je imalo i moralo da mu kaže. Ni u bajci se to na kraju nije dobro završilo.

Peščanik.net, 26.05.2012.

The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović (Svi tekstovi)