Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Prodat Telekom.

Ma, nije naš nego slovenački.

Slovenija – naša dika, uzdanica i ”ikona” pred kojom su klečali brojni srpski analitičari, novinari i profesori Ekonomskog fakulteta zbog ”pametne” privatizacije – stigla je pred slom javnih finansija zbog tolike ”pameti”, pa je napokon bila primorana da rasprodaje ”porodičnu srebrninu”.

Za male pare.

Slovenački državni holding odobrio je prodaju 75-procentnog udela Telekoma Slovenije evropskom fondu Cinven, koji je predao obavezujuću ponudu za kupovinu. Iako je Cinven jedini ponuđač, poneki slovenački političar populističke provenijencije suprotstavio se prodaji zbog navodno preniske cene od oko 110 evra za deonicu, koja je kasnije nešto povećana.

I kakve veze ima priča o slovenačkom Telekomu sa Telekomom Srbije?

Pa, kao što je poznato i Vlada Srbije namerna je da proda ”naš” Telekom i zbog toga je angažovala poznatu francusku konsultantsku firmu Lazard Freres SAS da je posavetuje koji model prodaje da odabere. Stručnjaci Lazarda su ovih dana završili posao i prezentovali predlog mogućih modela privatizacije radnoj grupi Vlade kojom predsedava Rasim Ljajić, a u grupi su generalni direktor Telekoma Predrag Ćulibrk i ministri privrede i finansija Sertić i Vujović. Grupa treba da završi svoj deo posla za dve nedelje. Taj predlog zatim ide Vladi na razmatranje. Mediji su izvestili da je oktobar ”Dan D” za Telekom; tada Vlada planira da Telekom ponudi na prodaju.

Izvori iz Vlade dojavili su medijima da su razrađene različite opcije, od prodaje manjinskog paketa do 100-procentnog vlasništva.

Nebitan ali zanimljiv detalj: u ovoj fazi priprema za prodaju kompanije oglasio se, ničim izazvan, a ko bi drugi nego – predsednik sindikata Telekoma (agencija Beta, 5.6.2015). On kaže da radnici Telekoma smatraju da bi za njih (i za državu) bilo najbolje da Vlada zadrži kontrolni paket u kompaniji.

Tako su radnici Telekoma zabili nož u leđa odlično plaćenim vrhunskim stručnjacima Lazarda koji dva meseca ”lupaju glavu” šta je najbolje za državu (kao najvećeg pojedinačnog vlasnika Telekoma).

Zna se i zašto su se radnici zatrčali da ”sole pamet”.

Zato što se već sada sprema odbrana onog što se ne može odbraniti – ovoliki broj zaposlenih u Telekomu. Samo Telekom Srbija zapošljava 8.600 radnika, a cela kompanije (u kojoj su Telekom Srpske, Mtel u Crnoj Gori i Dunav banka u Srbiji) ima 13.000 zaposlenih. Ako neko i kupi Telekom Srbija, imaće neprijatnu dužnost da, recimo, prepolovi broj zaposlenih pa Sindikat već sada počinje da jadikuje. Ali, o tome nešto kasnije u tekstu.

Ono što posebno golica radoznalost domaće javnosti je cena koju će prodavac Telekoma dobiti. Navikli da odmah ”pojedemo” pare dobijene od prodaje ”porodične srebrnine” (kao u slučaju Mobtela) i sad su mediji počeli da se ”oblizuju”, licitiraju i podižu kladioničarske kvote. Očekivanja su, bez analize zainteresovanih igrača i tržišta telekomunikacija, nerealna i zato podignuta na najviši nivo i već se vide inkasiranih od 2,5 milijardi evra do (budalastih)10 milijardi evra, ”koliko sindikati tvrde da vredi najprofitabilnija srpska kompanija koja posluje na tri regionalna tržišta i upošljava gotovo 14.000 ljudi” (Večernje novosti, 6.6.2015).

I sad je vreme da se vratimo na priču o Telekomu Slovenije.

Konsultantska kuća Ernst&Joung (i to filijala u Srbiji) kao privatizacioni savetnik procenila je vrednost akcije na 110 evra, što je razljutilo neke slovenačke političare ”patriote” koji su mislili da cena Telekoma treba da bude viša od Triglava.

Zatim se na tender javio samo jedan ponuđač, i to investicioni fond. A Slovenci su kao već gotovu stvar videli i svojski navijali za – Dojče Telekom. Kad ono, ”puć”. Investicioni fond.

Zašto Dojče Telekom nije hteo da kupi Telekom Slovenije?

Verovatno zato što je to za njega sitan posao (to je krupna ”zverka” s Vol strita koja svaki dana gleda gde može nešto da ”pazari” sa sedam-osam milijardi dolara) i zato što neće da se bakće s neraščišćenim odnosima koje Telekom Slovenija ima sa firmama-ćerkama u Makedoniji i na Kosovu.

U bankarskim i investicionim krugovima u Beogradu tvrdi se da je prodaja Telekoma Slovenije bila reperna tačka za prodaju Telekoma Srbije. Neka vrsta ”stres testa” položaja Telekoma Srbije na tržištu potencijalnih strateških partnera (Telekom Austrija i Dojče Telekom) i berzanskih mešetara (investicioni fondovi).

Da je, recimo, Dojče Telekom zagrizao u Sloveniji, i srpski Telekom bi mogao da računa na Nemce (ili Austrijance).

I na dobru cenu.

Ovako, čini se da su nas Slovenci (opet) z….bali.

Iako mediji sinhronizovano pumpaju javnost da su ”za kupovinu Telekoma Srbije zainteresovani, prvenstveno, Dojče telekom i Telekom Austrija”, ipak ”dobro obavešten izvor iz Vlade” izokola i za svaki slučaj najavljuje da ako propadne ”kec iz rukava” (Dojče Telekom ili Telekom Austrija) biće dobri ”i neki krupni strani investicioni fondovi”. Jer, eto ”to je svetski trend koji traje godinama – da investicioni fondovi preuzimaju telekomunikacione kuće”.

Raspoloženje u konsultantsko-investicionim krugovima povodom zainteresovanosti kupaca za Telekom Srbije u ovom trenutku prilično je – tmurno. Nisu usamljene procene da zapravo nema strateškog partnera koji je zainteresovan da kupi Telekom Srbije, a ima i pesimista koji tvrde da Telekom zapravo nema ko da kupi. ”Reper je bio Telekom Slovenije koji je za relativno male pare kupio britanski investicioni fond”, tvrdi jedan investicioni bankar.

U tim krugovima kao argumenti koji demotivišu potencijalne strateške partnere-kupce navode se njihova nespremnost da ”ratuju” sa sindikatima Telekoma zbog otpuštanja velikog broja viškova zaposlenih i štrajkova na ulicama Beograda, jer bi time ugrozili vrednost svojih akcija na svetskim berzama. Drugi razlog ”bežanja” od Telekoma Srbije mogao bi da bude njegovo vlasništvo u telekomunikacionim kompanijama u Crnoj Gori i Republici Srpskoj koje se među velikim investitorima i dalje smatraju ”nesigurnim državama”.

A što se tiče cene, među konsultantima i bankarima može se čuti i ekstremno mišljenje da Srbija nikad više neće dobiti cenu koju je 2011. nudio Telekom Austrija (1,1 milijardu evra) Mirku Cvetkoviću i Borisu Tadiću (koji su tražili 1,4 milijarde evra).

Da je trenutna cena kao merilo uspešne prodaje relativan pojam pokazuje ideja jednog domaćeg biznismena, visoko rangiranog na Forbsovoj listi najuspešnijih poslovnih ljudi u regiji. On je svojevremeno (mnogo pre nego što je Vlada angažovala Lazard) predlagao neobičan model o kome je razgovarao s vodećim menadžerima Dojče banke.

Ideja je bila sledeća: da Srbija uzme kredit od Dojče banke za sumu za koju misli da bi dobila od prodaje Telekoma (recimo, dve milijarde evra) i da taj novac unese u Kompaniju. I da se onda ugovorom o kreditu dogovori s Dojče bankom da ona, na određeni broj godina, preuzme upravljanje Telekomom, da ta Banka izabere menadžerski tim i isplaćuje im zarade i bonuse kako ona odredi.

A da posle izvesnog perioda ako taj menadžment uspe da značajno podigne performanse Kompanije, država Srbija kao vlasnik i Dojče banka kao upravljač prodaju Telekom. Ako uspeju da prodaju Telekom iznad cene koju je Telekom imao kad ga je Banka preuzela (recimo za četiri milijarde evra) – 25 odsto od te razlike pripada Dojče banci (milijarda evra).

Ovu ideju, naravno, srpske vlasti nisu htele ni da vide a kamoli da diskutuju o njoj.

Peščanik.net, 08.06.2015.

Srodni linkovi:

Zoran B. Nikolić – Šta je nama Telekom

Miša Brkić: Telekom – sad ili nikad

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU