Emisija Lični stav, u kojoj je na pitanja Tatjane Feljgengauer odgovarala Evgenija Aljbac, glavna urednica moskovskog nedeljnika The New Times.
Svi smo pažljivo pratili događaje na samitu G20, koji je ove godine održan u Australiji, i pomno posmatrali kako su se učesnici samita ponašali prema Vladimiru Putinu. On sam je o rezultatima ove posete izjavio da je sve bilo u najboljem redu, da je veoma zadovoljan i da atmosfera uopšte nije bila onakva kakvom su je opisali mediji. Međutim, svi svetski mediji su javili da ruski predsednik tamo nije naišao na topao prijem. Kakvi su vaši utisci?
A šta ste očekivali, da će Putin reći: „Da, ovoga puta sam ispao gubitnik. Dobio sam packe od svih dvadeset učesnika samita.“ Ne, on je naravno morao da sačuva ne samo smireno, već i lice uspešnog pregovarača. I mislim da je to sasvim ispravan pristup. Čovek na takvom položaju neprekidno mora da demonstrira uspeh i samo uspeh. Jer ljudi prihvataju ono što čitaju na njegovom licu. Mislim da je demonstracija uspeha ispravan stav.
Meni je od svega što sam pročitala o samitu u Brizbejnu najzanimljiviji izveštaj o četvorosatnom, a po nekim izvorima čak šestosatnom, sastanku Putina i Angele Merkel. Razgovor se vodio (naglašavam) bez prevodioca i tek negde na polovini im se pridružio i predsednik Saveta ministara EU Mateo Renci.
Sastanak je za Putina imao krajnje loš ishod. Angela Merkel je nakon ovog sastanka izjavila sledeće: razgovor s Putinom je jalov posao, s njim je nemoguće dogovarati se, on je nepredvidiv i opasan, on nije opasan samo zato što nema nameru da izađe iz Ukrajine, već i zato što je, sada već otvoreno, bacio oko i na Balkan, pre svega na Srbiju i Bosnu; njega svakako treba zaustaviti.
Budući da se radi o Nemačkoj, zemlji koja je uvek imala posebne odnose s Rusijom, koja je u mnogim oblastima bila njen glavni partner, i budući da je Putin iskreni germanofil, mislim da rezultati ovih razgovora imaju za sve nas veliku važnost. Naše dve zemlje povezuje ni manje ni više nego dve hiljade i šesto ozbiljnih poslovnih projekata.
Osim toga, zanimljiva su i istraživanja nemačkog javnog mnjenja iz kojih sledi da je posle aneksije Krima oko pola građana Nemačke bilo za to da Nemačka ostane neutralna i da se ne upušta u sukobe sa Rusijom, dok je tek 35% građana izrazilo nezadovoljstvo aneksijom. Danas je 85% građana Nemačke krajnje negativno nastrojeno i prema Putinu i prema Rusiji. Hoću da kažem da se unutar Nemačke odnos prema Rusiji naglo promenio. I to je pre svega vezano za poslednje događaje u Ukrajini.
Ali nešto drugo je zaista zaprepašćujuće. Putin je odlučio da ode na samit Dvadesetorice. Dobro. I svi su znali da mu neće biti nimalo lako. Za njega verovatno radi čitava mala armija diplomata i obaveštajaca i oni su ga, nadam se, upozorili da ga u Brizbejnu najverovatnije čeka žestoka opstrukcija. To se i dogodilo. Njega je stvarno sačekala opstrukcija. Znači on je to znao, ali je valjda mislio da će svojim šarmom, retoričkim umećem ili nekakvim argumentima moći da makar malo preokrene situaciju u svoju korist. Postigao je upravo obrnut rezultat, simbolizovan onom tužnom slikom koja je obišla svet, gde na zajedničkom ručku za sve učesnike Putin sedi sam za stolom, a negde sa strane, kao prilepak, sedi predsednica Brazila i niko više.
Onda je bilo zanimljivo gledati redovan nedeljni spoljnopolitički osvrt Prvog programa ruske državne televizije i slušati Dmitrija Kiseljova kako nam otprilike ovako dešifruje sliku koju i sami vidimo: eno, tamo su Kinezi – a oni su danas najvažniji – pogledajte kako Putin razgovara s kineskim liderom, s predsednikom Kine, kako njih dvojica stoje na određenom rastojanju – znate, kod Kineza postoji vekovima ustaljen običaj da u odnosu na sagovornika drže određeno rastojanje – a sada pogledajte kako razgovaraju predsednik Kine i Obama, da li vidite nešto drugo osim glupavog osmeha na licu Obame… i tako dalje. To samo potvrđuje do koje mere je naša situacija zaista teška.
Ono što uopšte ne mogu da razumem i što bih rado pitala Putina je na šta je on zapravo računao. Ako svoje računice gradi na mogućnosti da privatno razgovara sa Obamom, u poslednjih par dana je tu priliku više puta imao. I na samitu APES i sada, u Australiji. Možda njega u stvari snabdevaju pogrešnim informacijama, neadekvatnim analizama o realnom odnosu prema njemu, prema Rusiji uopšte i prema današnjoj situaciji u Ukrajini. I ne radi se samo o odnosu SAD i Evrope prema nama, već i o tome kako čitav svet na to gleda.
Kako je to moguće? Ovo mu nije prvi međunarodni samit posle događaja koji potresaju Ukrajinu.
Vlast kvari ljude, a apsolutna vlast kvari apsolutno. To je jedna od posledica nesmenjivosti vlasti. Putinu svi govore samo to što on želi da čuje. Kao u vremenima sovjetske vlasti. U početku su one što donose loše vesti streljali, a potom su im uručivali ostavke ili ih prosto udaljavali sa dužnosti. Potpuno je očigledno da normalnih analiza našeg realnog okruženja prosto nema. Za vreme sovjetske vlasti su za KGB i Ministarstvo inostranih poslova radili najbolji univerziteti, Akademija nauka, Institut SAD i Kanade, Institut za međunarodni radnički pokret. Sve su to bile ustanove u kojima su radili ljudi koji odlično znaju svoj posao i koji su, svako u svojoj oblasti, do u detalje znali sve o zemlji ili o regionu za koje su bili zaduženi.
A danas ili nikoga ne interesuju informacije ovakve vrste, ili se eksperti biraju isključivo po principu „član Jedinstvene Rusije – nije član Jedinstvene Rusije“. To da je Moskovski državni univerzitet (МГУ) do besmisla politizovan i da su lučonoše društvenih nauka takvi eksperti kao Tretjakov i Nikonov, mi u stvari najjasnije vidimo po ponašanju Putina. Mi vidimo da do njega ne dolaze normalne informacije. On verovatno dobija samo one analize za koje su eksperti sigurni da će mu se dopasti, povodom kojih će ih potapšati po ramenu i reći: „To momci, odlično“. I to je, naravno, izuzetno loše. Jer mi smo kroz sve to već jednom prošli i to se završilo bankrotom sovjetske vlasti. Ne samo finansijskim i ekonomskim, već i spoljnopolitičkim.
Ali što se naše spoljne politike tiče, danas nije baš sve tako katastrofalno.
Naša spoljna politika je danas apsolutno katastrofalna. Slušajte, mi u svetu više nemamo prijatelja. Još malo, pa kao Severna Koreja.
A kako će oni bez naše nafte?
Verovatno ste mislili da kažete „bez našeg gasa“. Jer oni će se bez naše nafte već nekako snaći. Mi već danas znamo da su Sjedinjene američke države postale najveći izvoznik gasa na svetu, a da će sledeće godine postati i najveći izvoznik nafte.
Da, ali mene prosto zanima njihova logika. Oni, a posebno Evropa, o sebi mogu da govore da će se već nekako snaći. Ali oni svejedno i dalje zavise od nas.
Mislim da je njihova logika drugačija. Oni su najzad shvatili da Putin njihovu učtivost i popustljivost razume kao slabost i da, budući da se u njegovim rukama nalazi tako ozbiljno oružje kao što je gas, on misli da će tu njihovu „slabost“ moći beskonačno da zlorabi. Međutim, svedoci smo toga da se u celom svetu čine veliki napori ka diversifikaciji raznih oblika isporuke i korišćenja energenata, a posebno prirodnog gasa. Kada je Obama došao na vlast, jedan od prvih zadataka koji je sebi i svojoj administraciji postavio je ukinuti zavisnost SAD od bliskoistočne nafte. I mi vidimo da je Amerika taj problem rešila. Ona ne samo da više nije zavisna od nafte sa Bliskog Istoka, već će uskoro postati svetski lider u izvozu ove energetske sirovine. I to je, naravno, užasan neuspeh ruske spoljne politike.
Mislim da je politika koja nas je dovela dotle da izgubimo sve prijatelje u svetu osim onih koje kao Orbana možemo da kupimo, zaista katastrofalna. Naime, danas je Gardian objavio vest o tome da je premijer Mađarske Orban bio u tajnoj poseti Moskvi, da je dobio 10 milijardi dolara kredita i zaključio nekakav sporazum o nuklearnoj saradnji. Mislim da u tome nema ničeg dobrog. Tako se ne može živeti u savremenom svetu. Pri čemu slutim da je i ovo naše naglo druženje s Kinom takođe prilično problematično. Naš bivši premijer Kasjanov recimo smatra da će se odista dobri odnosi s Kinom veoma teško izgraditi. Pre će to biti samo imitacija okretanja prema Istoku, korak kojim Putin pokušava da uceni Evropljane. A koliko mu to zaista polazi za rukom, pokazalo se u Brizbejnu.
Recite nam još par reči o Kini. Tokom ovog razgovora stigla je vest o tome da je danas održan sastanak glavnih načelnika vojnih uprava Rusije i Kine. Zanimljivo je šta o tom događaju pišu novinske agencije: Rusija i Kina će se zajedničkim snagama boriti protiv „obojenih revolucija“. I evo saopštenja koje je povodom ovog sastanka izdalo naše Ministarstvo odbrane. Citiram: „Obe strane su obratile veliku pažnju na nedavne događaje u Hong Kongu i oba ministra su se složila da nijedna zemlja nije zaštićena od takozvanih obojenih revolucija“. Još jedna tema kojom se otvaraju nove mogućnosti u druženju s Kinom.
To je smešno. Mnogi ne razumeju da cela kineska ekonomija radi samo po porudžbini. Kina nema svoje proizvode s kojima bi mogla da bude konkurentna na svetskom tržištu. Njena ekonomija živi od porudžbina drugih zemalja, pre svega SAD i Evrope. U mnogo manjoj meri, naravno, njoj stižu i porudžbine iz Rusije. I zato bruto domaći proizvod Kine i rast njene ekonomije direktno zavise od broja narudžbina koje stižu iz razvijenih zemalja.
Recimo, BDP Sjedinjenih američkih država i Evropske unije je 20 puta veći od BDP-a Rusije. Uzgred, nedavno sam saznala da je BDP Rusije po paritetu kupovne moći čak manji nego u Brazilu, što me je zaista iznenadilo. BDP Kine je blizu devet triliona dolara, što se ne da uporediti sa bruto domaćim proizvodom SAD. On je oko dva puta manji od američkog, i zbog toga će Kina voditi uzdržanu, opreznu politiku. Zato ona ne može da stane na stranu Rusije, čak i ako bi to htela.
Osim toga, istorija rusko-kineskih odnosa nije nimalo jednostavna, između ostalog i na planu raznih teritorijalnih pretenzija. Možda je ovde već zaboravljeno ostrvo Čženbao (Даманский), ali u Kini se taj detalj iz naše zajedničke istorije ne zaboravlja. Setimo se i toga da Putin dosta dugo nije dozvoljavao kineskim kompanijama da ulaganjem svog kapita ozbiljnije poremete vlasničku strukturu ruskih kompanija. Neko će se zapitati zašto? Pa zato što je potpuno svestan toga da se prenaseljena Kina, koja već desetinama godina pati od deficita teritorije, graniči sa izuzetno retko naseljenim Sibirom. Zato će naši međusobni odnosi biti strogo pragmatični i vrlo komplikovani.
O tome koliko je za Rusiju opasno da se suviše približava Kini, pisao je ne samo Sorokin u svom izuzetnom romanu „Dan Opričnika“, već i Samjuel Hantington u svojoj čuvenoj knjizi „Sukob civilizacija“ koju su početkom 2000-ih (znam pouzdano) pažljivo čitali ljudi koji su tada sedeli iza zatvorenih vrata kremaljske administracije. Očigledno je da danas iza tih vrata više niko ne čita knjige.
Radio Eho Moskve, deo emisije Lični stav, 18.11.2014.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 22.11.2014.
UKRAJINA