Reč je izvedenica od „tetka“, a tetka ima praslovensku osnovu – arhetip. Za osnovnu semantičku istoriju, dovoljno, za zainteresovane etimologija je sledeća:
√terēɑh- PIE *Π·terēɑh- Lat. māter·terā- (f.) ‘Mutters Schwester: maternal aunt’ (OxLatD. 1083-4) (IEW 701, Lat. matertera)
PIE *Π·terēɑh- RussCS. nes·tera- (f.) ‘Nichte’ (REW 2:214-5) PIE *Π·terēɑh- SCr. nès·tera- (f.) ‘Nichte, Tochter des Schwester’
Za retke koji razumeju, navod je iz internetskog leksikona protoindoevropskih jezika, koji je sastavila ekipa sa univerziteta u Helsinkiju. Sve to bilo je potrebno da se značenje dopuni i da konačno razumemo kako su pripadnici policije i žandarmerije, sa pridruženim paramilitarcima, kriptokriminalcima i honorarnim dobrovoljcima za batinanje, zapravo praslovenske TETKE, koje TETOŠE objekte svoje aktivnosti. To je najdragocenije saznanje koje su najizdržljiviji mogli da dobiju slušajući dvosatni solilokvij navodnog predsednika države. Ovaj je po nečemu bio poseban, jer je tek u formalno zamišljenom intervjuu kao završnici dotični prešao u fazu 2, kada se obraća publici u drugom licu množine i uglavnom je napada i vređa. U prethodnom takvom nastavku čuli smo da ste vi (ko god da je) gadovi i bagra, u ovome (17.10.) da sam govornik nikada nije nikoga vređao. Ursula von der Lajen pretrpela je dakle samo laž u kratkom vremenu, a zlosrećni kineski ambasador morao je da istrpi više od dva sata. Faza 1 sastoji se od kataloga mesta, prevoznica, dovoznica, kilometara i spontanog razgovora sa nemim likovima sa zaštitnim šlemovima, jer navodni predsednik sam daje odgovore, ili ih zamenjuje izjavom da to ionako nije važno. Navodni predsednik ne nosi zaštitni šlem, što ne samo da nije preporučljivo, već je i kažnjivo. No to se ne bi usudio da kaže ni sam kineski ambasador, koji je uredno nosio šlem.
Drugačiju vrstu TETOŠENJA doživeo je lik predsednika skupštine Brnabić, kojega odgovarajući predstavnik u nemačkom parlamentu nije hteo očima da vidi. Zla TETKA, nesumnjivo. No zato je lik Brnabić primljen kod već nekog sekretara navodno paralelne stranke. Nije isključeno da je to zapravo bila TETKICA u prostorijama stranke. Sećate li se da je u jednom od razdoblja raspadanja kognitivno-verbalnog sistema navodni predsednik imao čitav niz nežnih izjava o TETKICAMA? No, etimologija nam ipak pomaže da pohvatamo značenjske niti koje se provlače kroz različite stadijume procesa.
Vratimo se, međutim, ključnom terminu TETOŠENJE, koji se odnosi na celinu represivnog i pararepresivnog aparata i koji treba da posluži u nakaradnoj laži o približavanju EU kao i o uspešnim merama koje su u tom cilju izvedene. Pomenuti aparat TETOŠI pendrecima, pesnicama, štitovima, nasilništvom unutar i izvan svojih službenih prostorija, upotrebljava suzavac u neposrednom kontaktu, plaši svedoke, ucenjuje i potkupljuje. To je uistinu temeljno proširenje osnovnog značenja. Informacije o tome dostupne su u Evropskom parlamentu, pitanje je jedino da li će uspeti da tamo tačno prevedu svu praslovensku toplinu TETOŠENJA. Jer nigde u svetu represivni aparat nije tako nežan i zaštitnički prema onima koji ne poštuju one koji drugačije misle. Time je postignuto još jedno izuzetno stanje, u kojem se država i društvo pokoravaju dominantnoj misli pobunjenika, dok vlast misli drugačije… Evropski poslanici bi morali da prouče neka slavna dela svetske kulture, u kojima se obrađuju obrnuti svetovi, jer inače neće moći da razumeju stanje svesti predstavnika Srbije. Tek tada će možda naslutiti sve posebnosti sistema u kojem onaj koji odlučuje o svemu pojma nema i nikad nije ni video nikoga sa televizije koju ukida, u kojem ministarka traži da se ukine dečiji dodatak onima koji ne posećuju veronauku i u kojem se žrtve nesreće proglašavaju istovremeno za „šatro“ i za žrtve terorizma. A to je možda sve zbog tople praslovenske želje srpskih vlastodržaca da TETOŠE evropske poslanike i poštede ih spoznaje osnovnog činjeničnog stanja.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
