Da li ste spremne „drage dame“ da objašnjavate zašto je termin dama uvredljiv, a iznad svega neprimeren prilikom čestitanja revolucije? Da li ste umorne od toga? Ili možda smatrate da je to jednostavno izraz i da se iza njega ne krije neko naročito značenje? Možda i volite makar jednom godišnje da budete svrstane među dame? Da li od firme dobijete karanfil ili ružu, ili možda vaučer?
Ja sam i spremna i umorna. Pošto priču o damama i 8. martu pričam već neko vreme, prestala je da ima značenje i više je ponavljam kao pesmicu. Pratim ritam, dok značenje reči i rečenica i ne primećujem, nisam ni sigurna da ga više imaju. Stoga sam odlučila da se podsetim značenja tih reči, da obnovim znanje o damama i karanfilima i da probudim ponovo revolucionarni duh koji bi obeležavanje 8. marta trebalo da podstakne.
Izraz „dama“ se koristi da označi određenu vrstu žene. Ona je sređena, ona vodi računa o sebi, ona se ponaša primereno, sedi prekrštenih članaka, a ne nogu, ona je nasmejana, bezbrižna i vesela, kako bi svima (pre svega muškarcima) u njenoj blizini bilo prijatno. Dama nije radnica, nije umorna i nije nezadovoljna. „Dama“ je kompliment koji žena najčešće dobije kada po njenom izgledu ili trenutnom ponašanju nije moguće prepoznati da u njenom životu nešto nije u redu.
Dama se raduje 8. martu. Za nju je to jedan od retkih dana u godini kada muž bez opomene opere sudove, skuva kafu i spremi doručak. Tog dana su kolege na poslu ljubazne, možda se napravi neka neumesna šala, ali dama je na to već navikla. Nije joj teško da se kiselo nasmeši. Možda je firma odvede na ručak ili joj da vaučer, možda cvet. Tog dana oseća da je na poslu cene i poštuju. Da je vide. Svih ostalih dana ona je psiholog, hirurg, kandidat, producent, a tog dana postaje i više od žene. Stoga ne čudi da prija biti nazvana damom.
Dame nisu učestvovale u borbi u kojoj su izborena sva prava u kojima uživaju. Jer se dame ne bune i ne zahtevaju. Žene koje su se početkom XX veka borile za prava radnica, za pravo glasa, za reproduktivna prava bile su revolucionarke i levičarke. Osmi mart je bio revolucija i trebalo bi da bude revolucija. Jer ni jedno izboreno pravo nije sigurno. Istorija ne ide nužno napred, kao što možemo da vidimo.
Gde su žene (uključujući i dame naravno) u Srbiji danas? Gledano spolja i bez većeg udubljivanja, položaj žena u Srbiji je dobar. Žene u Srbiji su u politici zastupljene u velikom broju i nalaze se na izuzetno značajnim i uticajnim funkcijama. Žene su zastupljenije među visoko obrazovanim stanovništvom. Prava su im garantovana zakonima i Ustavom. U stvarnosti, žene u Srbiji se bukvalno bore za pravo na život. Stopa femicida, nasilja nad ženama i (sve)prisustvo akušerskog nasilja, ali pre svega nespremnost institucija države da reaguju, preuzmu odgovornost i reše probleme sistema koji ugrožavaju živote i zdravlje žena, pokazuju nam da je ženama u Srbiji potrebnija revolucija od karanfila.
Opet, spolja i bez udubljivanja, kada se pogleda politička slika Srbije, Srbija sa stanovišta ženskih prava deluje izuzetno progresivno. Srbija će ponovo na izuzetno visokoj funkciji imati ženu. Ana Brnabić je kandidat (sic!) za predsednicu Skupštine, kako nam je saopštio njen šef (sic!). Po političkom uticaju ta funkcija se nalazi na drugom mestu, odmah ispod funkcije predsednice Vlade, odnosno funkcije na kojoj je Ana Brnabić bila u prethodnih sedam godina. Za žene i ženska prava to ne znači ništa. Ana Brnabić je od ulaska u politiku, prvo kao nestranačka ličnost, a zatim i kao članica SNS-a, pokazala da je deo ekipe. A u toj ekipi samo su privilegije i interesi članova (muški rod nameran) ekipe važni. U toj ekipi se zna ko je šef, i samo oni koji su spremni da to prihvate i podrže, imaju prilike da opstanu u samom vrhu. Članstvom u ekipi, Ana Brnabić je za sebe uspela da obezbedi privilegije kakve nema ni jedna lezbejka u Srbiji. Njoj je priznato partnerstvo, njoj je priznato da je majka deteta njene partnerke. Ni u jednom trenutku nije pokazala spremnost da to, što bi trebalo da bude pravo, a ne privilegija, obezbedi i drugim pripadnicama i pripadnicima LGBT zajednice u Srbiji. Nije pokazala ni spremnost da im obezbedi pravo da prošetaju glavnim gradom. Jer dobar deo ekipe to ne podržava.
Ana Brnabić dokazuje da je deo ekipe i samim svojim ponašanjem, ne samo svojim političkim činjenjem ili nečinjenjem. Tokom godina je u potpunosti usvojila stil ponašanja svog šefa, pravog toksičnog muškarca Aleksadra Vučića. Bahato, dismisivno i uvredljivo prema političkim protivnicima, medijima (koji nisu bliski ili pod direktnom kontrolom vlasti) i građankama i građanima (kada se ne ponašaju kako šefu odgovara). Obrazlažući ovaj izbor, njen šef Aleksandar Vučić je hvali na sledeći način: „Ana Brnabić je moje najpozitivnije iznenađenje u politici. Ona je osoba koja je najbrže i najviše napredovala. Nikada nisam video nikoga da je tom brzinom učio, da se tako snažno borio, tako hrabro borio, u svetu u kojem na žalost dominiraju muškarci da se ona borila junački kao malo ko od političara, da je radila vredno da je napredovala i da mi je teško da zamislim da i kao predsednik Republike, pošto imamo bicefalnu izvršnu vlast, ne sarađujem sa njom, jer od kad sam predsednik i ona je predsednik Vlade. Ali će biti na drugoj najvažnijoj funkciji u Srbiji, a to predsednik Narodne skupštine imaće mnogo toga da pokaže mnogo toga da učini za svoju zemlju i ona je zadovoljna i srećna zbog novog izazova, što rekoh, samo ne znam kako ću ja da se naviknem.“
I ovog 8. marta za žene u Srbiji je malo važno koliko žena ima na visokim političkim funkcijama, ako one oponašaju i podržavaju toksično ponašanje svojih muških šefova. I ovog 8. marta moramo da se podsetimo da je to dan revolucije, i da tog dana hvalimo žene (nije ih malo) koje se za revoluciju u Srbiji svakodnevno bore. Da ih podržimo, prestanemo da budemo dame i postanemo revolucionarke.
Peščanik.net, 08.03.2024.
FEMINIZAM
