Zašto se pre 20 godina dogodilo to što se dogodilo? Na ovo pitanje ne postoji prost odgovor. Najbanalniji bi bio da se komunistički sistem pokazao ekonomski neefikasnim. Ali to nije dovoljan odgovor na ovo pitanje, jer i danas postoje komunističke države: Kuba, Severna Koreja, Vijetnam, Kina.

1989. godina bila je zaista godina čuda – annus mirabilis. Odgovori na pitanje o razlozima pada komunizma su različiti i zavise od tačke gledišta. Amerikanac u Vašingtonu će reći da je to rezultat politike SAD-a, demokrata da je za to zaslužna politika ljudskih prava koju je nametnuo Džimi Karter – ono što su disidenti kao što je Vladimir Bukovski zvali dobronamernim opuštanjem odnosa. Republikanac će reći da je to rezultat Reganove politike, koja je izazvala trku u naoružanju koju sovjetska ekonomija nije mogla da izdrži. U Vatikanu se može čuti da je pad komunizma uglavnom zasluga delovanja Jovana Pavla II koji je, naročito u Poljskoj, obesnažio ovaj sistem. Ali u Kabulu ljudi misle da je komunizam pao zbog sovjetskog napada na Avganistan i pametnog otpora Avganistanaca koji su sovjetsku imperiju doveli u bezizlazan položaj. U Berlinu će reći da je pad komunizma posledica razumne istočne politike, koja je prisilila Sovjetski savez da progovori o stvarima o kojima je do tada odbijao da govori. U Moskvi se čuje da je to rezultat perestrojke Mihaila Gorbačova, a u Varšavi da je to zasluga Solidarnosti, Valense itd.

Ukratko, nema jednoznačnog odgovora na ovo pitanje. U jednom trenutku u ruskoj eliti je prevladao stav da je demokratska modernizacija izazov vremena na koji socijalizam nema odgovor. Po mom mišljenju, Mihail Gorbačov jeste želeo da modernizuje socijalizam, ali nije hteo da uništi SSSR. Ispostavilo se ipak da je komunizam kao pantalone jevrejskog obućara iz onog vica. Kad god bi mu žena rekla da treba da opere pantalone, on je to odbijao. Očajna žena ga je pitala zašto neće da ih opere kada su toliko prljave. Obućar Mordehaj joj je konačno odgovorio – Jesu prljave, ali ako ih operem, sasvim će se raspasti.

Sa SSSR-om se desilo upravo to. Paradoksalno, komunizam je pao zato što su sovjetske elite verovale da ga je moguće reformisati, dok u stvari to nije bio slučaj. U pravu su bili oni koji su se zalagali za to da se ništa ne menja, zastupnici partijskog betoniranja. Neizvesno je koliko će trajati komunizam u Kini, na Kubi ili u Koreji. Sa istorijske tačke gledišta njegova smrt je neminovna, ali posmatrano iz ugla trajanja ljudskog života, on bi mogao da preživi još nekoliko generacija. U tom smislu, 1989. godina bila je znak da se nešto završava, ali još uvek je nepoznato kada će nastupiti konačni kraj.

Kada pogledam iza sebe imam četiri perspektive: poljsku, jer sam Poljak; rusku, jer su se tamo u stvari delile karte; centralnoevropsku, jer pad komunizam nije bio samo poljska pojava; i konačno zapadnu perspektivu. Zapad uopšte nije bio pripremljen za ono što će se desiti. Ne mislim samo na zapadnu Evropu, nego i na SAD. Sećam se svojih razgovora sa istaknutim političarima iz SAD-a, koji su tada često dolazili u Varšavu. Oni nisu bili pripremljeni za ono što će doći. Nisu verovali u kraj komunističke diktature, nisu imali dijagnozu onoga što se dešavalo u Sovjetskom savezu i nisu mogli da zamisle – kao ni mi u Poljskoj – raspad SSSR-a. Glavni faktor je bila Rusija. Proces perestrojke je u prvi plan isturio nove snage, koje su otvarale prostor za nove procese. U to da se u Rusiji događa izuzetno važan i autentičan proces dugo nisu poverovale ne samo komunističke elite na vlasti u centralnoj i istočnoj Evropi, nego ni opozicione snage u tim zemljama.

1989. nije bilo jasno da će Gorbačov pristati da rasformira Varšavski pakt i otpočne razgovore o ujedinjenju Nemačke zbog spasavanja komunizma u bivšem SSSR-u. To tada nije bilo očigledno. Pa Džordž Buš je još 1990. nagovarao Ukrajince u Kijevu da se još malo uzdrže od traženja nezavisnosti.

Ipak, 1989. je važan istorijski marker. Početkom te godine samo su dve države – Poljska i Mađarska – pokušale da krenu svojim putem. Onda su se događaji ubrzali. Okolnosti su se menjale kao u kaleidoskopu, iz dana u dan. Ono što je izgledalo nemoguće u januaru, u februaru je postalo stvarnost, a u martu je bilo moguće zahtevati još više. Odlično se sećam svih pojedinosti sa sastanaka poljske opozicije i vlasti za Okruglim stolom.

Početkom aprila 1989. bio sam u Italiji. Sveštenik Adam Bonjecki bio je toliko ljubazan da mi obezbedi prijem kod pape. Bilo je to nakon sovjetskih izbora za Vrhovni sovjet SSSR-a. Oni nisu bili demokratski, ali je prvi put bilo dopušteno da na njima učestvuju i nekomunistički kandidati. Tako su u parlament ušli Saharov, Sobčak, Bogomolov. Na ovim izborima je poražena većina dotadašnjih članova državnog aparata, što se dogodilo prvi put od 1971. Papa je pažljivo slušao to što mu govorim. Za njega su to bile velike novosti. Objašnjavao sam mu da u Poljskoj još uvek nema izbora, ali da je promena na vidiku.

Mađarska je imala najprogresivniju vladajuću elitu. Proces promena je tu krenuo u okviru partije. Pozygay, vođa narodno-liberalnog krila, bio je jedan od onih koji su zagovarali ”popuštanje“ u javnim medijima. On je bio i jedan od inspiratora sporazuma sa ”narodnim” krilom opozicije. On se prvi usprotivio Kadarovom tumačenju pobune iz 1956. kao kontrarevolucije.

Mađarska opozicija je bila slabija od poljske i od početka je bila podeljena na dve frakcije: narodnu i liberalnu. Narodna struja, čiji je lider bio Antal, zalagala se za sporazum sa Pozygayem u ime povratka narodne tradicije i identiteta uništenog od strane komunističke diktature. Druga struja se pozivala na liberalne vrednosti i zahtevala potpunu demokratizaciju i odbacivanje sporazuma sa komunističkom vladom. Može se reći da su narodnjaci težili rekonstrukciji istorijskih tokova, a da su demokrate, kakvi su bili Janoš Kiš ili Tamas Bauer, stremile evropskoj budućnosti Mađarske.

Poljska je otišla najdalje, jer su sastanci vlasti i opozicije za Okruglim stolom doveli do poraza gvozdene logike komunističkog režima i prelaska u novi poredak, koji nije bio moguć 1980, kada je Solidarnost otpočela svoje delovanje. Uvek sam smatrao da crkvena protivreformacija nije bila odbacivanje reformacije, nego adaptiranje nekih postavki radi obnove crkve. U tom smislu je Solidarnost bila reformacija u okviru komunizma, a Gorbačov nosilac protivreformacije. Kasnije sam shvatio da Gorbačov nije znao mnogo o Solidarnosti, ali čini mi se da ova metafora još uvek stoji.

Razgovori za Okruglim stolom su bili važni i zato što su postali obrazac promena i u drugim zemljama. Prvo, to je bila velika revolucija bez revolucije. Niko nije izlazio na ulice, nije bilo barikada i odreda za izvršavanje smrtnih kazni. Svi su se još uvek sećali barikada iz 1980. i proglašenja ratnog stanja. Na našu projekciju budućnosti uticala je svest o prošlosti. Niko nije znao šta dalje sledi. Aleksander Kvašnjevski je mnogo kasnije priznao da bi se stvari verovatno drugačije razvijale da su učesnici Okruglog stola znali da je ujedinjenje Nemačke tako blizu. Poljska opozicija je ujedinjenje Nemačke smatrala razumnim ishodom. Možda se o tome nije glasno pričalo, ali takvo je bilo naše mišljenje. Meni je bilo jasno da u normalnim, demokratskim uslovima podela Nemačke postaje neodrživa i da je Istočna Nemačka garnizonska država koja postoji zahvaljujući prisutvu Crvene armije. Međutim, istočnonemačka opozicija toga nije bila svesna. Bila je to najviše levičarski orijentisana opozicija od svih država istočnog bloka. Oni su verovali da je demokratizacija Istočne Nemačke moguća. Jesenje demonstracije u Istočnoj Nemčkoj počele su pod parolom ”Mi smo narod”, a tek kasnije su prerasle u ”Mi smo jedan narod”.

Pokušaću da predstavim svoje tadašnje mišljenje. Projekat Okruglog stola u Poljskoj bio je zasnovan na finskom modelu. Znali smo da ne možemo vojno da pobedimo Rusiju i zato smo računali na rusku opoziciju. Perestrojka je bila naš prirodni saveznik. 1988. napisao sam članak ”Rasprava o staljinizmu”, koji sam poslao magazinu Tygodnik Powszechny. Tekst je zabranjen, najviše zbog citata iz sovjetskih novina. Ovo je dokaz sa kolikim zakašnjenjem je do nas stizala perestrojka. Poljska cenzura je precrtavala reč ”staljinizam”. Sovjetska štampa je krajem osamdesetih bila slobodnija od poljske. Konačno je objavljivanje ovoga teksta bilo dopušteno. Bio je to moj prvi tekst zvanično objavljen pod mojim imenom od 1966. To je takođe bio znak predstojećih promena.

Drugi faktor su, paradoksalno, bili nemačko-nemački razgovori, koji su aktivirani krajem osamdesetih. U to vreme sam u jednom svom tekstu pitao generala Jaruzelskog zašto, ako je moguć dijalog Honekera sa Kolom, nisu mogući poljsko-poljski razgovori. I poljska vlast je shvatala da nešto treba menjati. Desetak prethodnih godina bezuspešno je pokušavala da modernizuje zemlju pomoću kontinuiranog vanrednog stanja. Bio je to u stvari kineski model, osim što diktatura nije bila toliko tvrda kao ona u Kini. Vlast je bila u potrazi za novim modelom, jer je država grcala u dugovima.

Poljska vlast se dugo lomila u vezi sa svojim učešćem za Okruglim stolom. Štrajkovi u maju i avgustu 1988. doveli su do pada Meserove vlade. Novi premijer je postao Mječislav F. Rakovski, dugogodišnji glavni urednik nedeljnika Politika. Politika, koja je bila organ komunističke partije, bila je poznata po svojoj otvorenosti i reformatorskim tendencijama. Kasnije je Rakovski bio potpredsednik vlade Jaruzelskog, ali je zbog pritisaka iz Kremlja polovinom osamdesetih bio prisiljen da se povuče. Rakovski je bio reformator, mada je njegova ideja reformacije bila specifična. Želeo je da odlučnim privrednim delovanjem utiče na efikasno poboljšanje životnog standarda i tako dobije široku podršku za svoju politiku. Ovo je trebalo da marginalizuje poziciju Solidarnost.

Ispostavilo se da je to nemoguće i u vlasti je prevladalo uverenje da treba započeti pregovore sa opozicijom. Presudio je televizijski dvoboj Leha Valense sa predsednikom provladinih sindikata Alfredom Miodovičom. Ovo je bio trenutak istine: Valensa je pokosio Miodoviča i Poljska je pala u zanos. Put ka Okruglom stolu bio je otvoren.

Komunizam je sistematizovao svet, uključujući i Zapad. Ljudi na Zapadu su tako postali svesni značaja sukoba između demokratije i komunizma. I kraj komunizma nam je otkrio nekoliko istina koje pre nismo znali. Otpor komunizmu je bio dokaz ogromnog značaja slobode za čoveka. A kraj komunizma nam je pokazao šta su sve ljudi spremni da podnesu da bi živeli zaštićeno u jednom sigurnom svetu. I pored varvarskog odnosa prema demokratskim vrednostima, komunizam nam je slao poruku – svi ste zaposleni, na sigurnom ste. Ovo je tipičan robijaški sindrom. Svako ko je bio u zatvoru odlično zna da je jedina želja zatvorenika da bude slobodan. I konačno, on izlazi na slobodu, svet je lep, šaren, ptice cvrkuću, trava je zelena, po kafićima sede ljudi… nekadašnji robijaš šeta ulicama, ima sav potreban prostor. Ali vremenom prevladava osećaj da je u opasnosti. Dok je bio u zatvoru, znao je u koliko sati će dobiti ručak, kada će ga voditi na kupanje, kada će doći berberin da ga ošiša i, najvažnije, gde će provesti noć. Sada izgubljeno šeta ulicama i ne zna kuda bi. Oseća nostalgiju za prošlošću, za zatvorom. Nekoliko godina nakon pada komunizma to je osećala većina ljudi. Ovo je ljudima iz opozicije bilo neshvatljivo, ali tako je bilo. U zatvoru je sve imalo svoje mesto, a sada je odjednom nastao haos.

Situacija je bila slična u celom svetu. Kraj komunizma je izazvao neočekivane i višeznačne procese. Komunizam je poricao narodnu i religijsku tradiciju. Kraj komunizma je, stoga, označavao mogućnost povratka toj tradiciji. Ali, istovremeno, ova tradicija nije po definiciji imala oslobodilački karakter. U današnjoj Rusiji pravoslavna crkva nije faktor širenja demokratije, nego je podređena državi. U Poljskoj niko ozbiljan neće reći da u našoj crkvi nema antidemokratskih snaga, jer je očigledno da one postoje. One ne preovlađuju, ni u crkvi ni u državi, ali se njihovo aktivno delovanje ipak vidi golim okom.

Ko je srušio komunizam u Poljskoj? Radnička klasa, koja je u isto vreme pala kao žrtva promena. Zamislimo veliko preduzeće koje je štrajkom prisililo vladu na neke ustupke. Ovo preduzeće proizvodi Lenjinove biste. Radnici dobro rade. Ni 1989. nisu prestali da rade dobro. Ipak, danas niko ne traži Lenjinove biste. Tržište je uništilo ovo preduzeće. Radnici koji su štrajkovali za slobodu postali su njene žrtve. Ovo je prvi paradoks demokratije u Poljskoj.

Drugi paradoks je u tome što su velika utvrđenja Solidarnosti bila najveća preduzeća, na primer Gdanjsko brodogradilište. Nova vlada nije htela da povredi ljude, jer je zahvaljujući njima došla na vlast. Ali zbog toga što nije reformisala ova preduzeća, dopustila je da ona odu pod stečaj.

Treći paradoks zasniva se na tome da je obrazac političke kulture iz komunizma nadživeo sam sistem. Zato je Solidarnost smatrala prirodnim da ona odlučuje o tome ko će biti direktor, ko će raditi u banci, bezbednosti, vojsci itd. To je bilo u suprotnosti sa demokratskim sistemom. Pojavili su se novi problemi i novi konflikti.

Sve istorijske utopije su se pozivale na svet oslobođen od klasnih sukoba. U komunističkim državama, utopija opozicije se zasnivala na ideji vladavine naroda – demokratije. To je u stvari bila ideja komunizma, samo bez komunista. U svakoj od bivših komunističkih država pojavile su se maštarije o trećem putu između komunizma i kapitalizma. Ova traganja za trećim putem su se najčešće završavala konstatacijom da je to put za treći svet i da je bolje manuti se toga. Ove maštarije su postojale i kod levičara i kod desničara, kod onih koji su se pozivali na konzervativne, religijske i nacionalističke vrednosti, kao i kod onih koji su se pozivali na plebejske ili levičarske tradicije.

Niko iz opozicije pre 1989. nije govorio o kapitalizmu. Niko nije tražio privatizaciju, niko nije ni mislio o tome. Ipak se ispostavilo da je ona neophodna. Zbog toga je Fukujama i napisao da smo stigli do kraja istorije. Fukujama je mislio na situaciju u kojoj niko ne može da zamisli bolji politički projekat od slobodnog tržišta, parlamentarne demokratije i poštovanja ljudskih prava.

Poštujem Fukujamina uverenja, ali činjenica je da za milione drugih ljudi na svetu kapitalizam nije ni malo bolji od prethodnih projekata. Fukujamina iluzija je po svojoj naivnosti slična onoj koju su gajili komunisti verujući u društveni sistem zasnovan na vlasti radničkih saveta. I danas se pojavljuju knjige koje osporavaju smisao promena  kroz koje je prošla Istočna Evropa. Njihovim autorima se čini da je većina ljudi ogorčena i da je poslednjih 20 godina prošlo u gomilanju nesreće i neuspeha. Iako se slažem sa tim da sve nije bilo savršeno, ipak imam sasvim drugačiji stav o tome. Dogodilo se mnogo loših stvari, ali mi se čini da, osim balkanskih država i Rusije, postkomunističke države nikada nisu proživele tako dobrih 20 godina u svojoj novijoj istoriji, a Poljska u poslednjih 300 godina.

Da počnemo od Rusije. Tamo su verovali u modernizovanje socijalizma, ali se brzo odustalo od toga. Zašto je Rusija otišla tamo gde je otišla? Ponovo ne postoji samo jedan odgovor. Međutim, vrlo je moguće da se istorijski proces promena odigrava po cik-cak liniji. Ruske elite brzo su demokratiju pretvorile u ”diermokratiju“ (govnokratiju) ili blatokratiju, korupciju i kriminalizaciju svakodnevnog života. Jednom sam razgovarao sa direktorom televizije u Sankt Peterburgu. Pričao mi je da je za vreme Brežnjeva televizija bila užasna. Nisu mogli ništa da kažu, čitali su samo zvanična saopštenja. Ali uveče je bilo moguće bezbedno izaći sa svojom ćerkom u šetnju. U devedesetima se moglo slobodno da je Jeljcin alkoholičar i lopov, ali uveče nisi mogao mirno da prošetaš zbog straha da ćeš biti kidnapovan. Ovo je vrlo dobra ilustracija toga kako su Rusi shvatili perestrojku i demokratizaciju. Zbog toga danas u Rusiji postoji tolika podrška Putinovim autoritarnim rešenjima. On je nekako uredio opšte bezakonje i počeo da isplaćuje penzije i prekovremeni rad.

U Poljskoj se ovaj strah od haosa iskazao dvojako. Prvo, kao povratak na ono što je već provereno, čime se mogu objasniti uspesi postkomunista ne samo u Poljskoj, nego i u Litvaniji, Bugarskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Mađarskoj. Postkomunisti su imali dva puta. Jedan je put Zjuganova i Miloševića, odnosno transformacija u nacionalizam. Napisao sam u jednom tekstu da je nacionalizam najviša forma komunizma, i ta opaska je često citirana.

Kritičari demokratske transformacije u Poljskoj kažu da je bilans tog razdoblja od 20 godina negativan. Kažu da nisu dovršeni sudski procesi za najveće komunističke zločine, da lustracija i denacionalizacija nisu izvršene, da se širi korupcija, da postoje ozbiljne imovne razlike u društvu i da je njime zavladalo gorko razočaranje. Većina dece revolucije Solidarnosti kaže da se oni nisu borili za ovakvu Poljsku. Kažu takođe da je doprinos opozicije promenama precenjen, jer ona u proleće 1989. nije shvatila koliko su komunisti slabi i zato za Okruglim stolom napravila nepotrebni kompromis sa njima.

U Poljskoj – ali i u drugim postkomunističkim državama – vrlo lako se proglašava pobeda u ratovima koji su završeni. 1989. Sovjetski savez je još uvek bio snažan i niko nije predviđao njegovu autodestrukciju. Poljski sporazum za Okruglim stolom uziman je kao uzor od strane američke administracije i vlada u Zapadnoj Evropi. Četvrtom junu pridaje se veliki simbolički značaj. Tog dana su se u Poljskoj održali izbori – još uvek ne potpuno demokratski – koji su narušili sistem komunističke diktature. Istoga dana u Pekingu, na Trgu nebeskog mira, komunistički tenkovi surovo su ugušili demonstracije studenata koji su zahtevali demokratske slobode. Oni koji danas tvrde da je već tada sve bilo jasno nisu u pravu. Danas ne možemo znati datum i okolnosti sloma komunističkih režima na Kubi ili u Koreji, iako će se naći oni koji će naknadno reći da su to znali unapred. U našim državama još uvek lakše predviđamo prošlost nego budućnost. Mada i prošlost u poslednje vreme postaje sve nepredvidivija, jer je na brzinu sastavljaju antikomunisti koji najzaslužnije ljude za slom komunizma optužuju za doušničke veze sa policijom. Nova istoriografija utire put novom autoritarizmu.

I zaista, danas smo u mnogim državama svedoci nastajanja antikomunističkog autoritarizma. U Mađarskoj ga je zastupao Viktor Orban. Orbanov put je zanimljiv. Počeo je kao ”vunderkind” budimpeštanske liberalne inteligencije. Stranka koju je stvorio obećavala je radost i slobodu. Vrlo dobro se sećam izbornog plakata Orbanove stranke: dve međusobno suprotstavljene slike. Na prvoj vidimo kako se strasno ljube Brežnjev i Honeker, na drugoj nežan poljubac lepe devojke i zgodnog momka. To su bila dva sveta. Međutim, Orban je ubrzo počeo da pretvara svoju stranku u desničarsku pesnicu radikalnog revanšističkog antikomunizma, koja je ubrzo završila u običajnom konzervativizmu i etničkom mađarskom nacionalizmu.

U Poljskoj je tome slična bila dvogodišnja vladavina stranke braće Kačinjskih – Zakon i pravda.

U Rusiji je put ka autoritarnoj vladavini krčio Boris Jeljcin, koji je radikalno odbacivao tradiciju i boljševičku ideologiju, ali se pod antiboljševičkim parolama koristio metodama koje su bile daleko od demokratskih standarda.

Danas se svi slažu da su rezultati ruskih predsedničkih izbora iz 1996. bili malodoterani. Kao demokrata, bio sam tada na strani mojih ruskih prijatelja koji su mi objašnjavali da komuniste treba zaustaviti svim mogućim sredstvima.

Posle 20 godina vredi takođe pogledati i Evropu kao novu celinu. To je Evropa bez utopija. Ona svesno neguje politički i kulturni pluralizam. Istovremeno, to je čini prostorom bez jakog sistema vrednosti. Snaga demokratije uvek se oslanjala na tradiciju naroda koji su se svesno zalagali za pluralizam, toleranciju i poštovanje deklaracije o ljudskim pravima. Ako se oslonimo samo na ovo, dobijamo Evropu berluskonizma u kojoj su najvažniji spretna igra, cinizam i novac. To postaje svet biznisa, politike, medija i mafije. Pretnja od komunizma – nekada prisutna u Francuskoj i Italiji – sada ne postoji. U Francuskoj su komunisti postali minorna partija, a u Italiji su prešli u socijaldemokrate.

U Evropi je sve prisutniji duh egoizma i aksiološkog nihilizma, strepnje i straha. Zbog toga je projekat Evropske Unije toliko važan. On je istovremeno izložen sumnjama, to jest osporavanju sa različitih strana.

U postkomunističkim državama najveća opasnost leži u kopiranju iskustava putinizma, odnosno nečega što je nova verzija latinoameričkih sistema gde, naizgled, postoje demokratske institucije, ali je stvarna vlast u drugim rukama. Klasičan primer za to je Putin, ali smo i u Poljskoj imali dve godine vladavine Zakona i pravde (PiS), stranke koja je ostvarivala taj model i slabila institucije građanskog društva podrivanjem nezavisne sudske vlasti i nezavisnosti medija.

Da li postoji jedna Evropa? Mislim da ne, ali to ne mora da bude loše. Evropa se ujedinjuje kroz krize, pokušaje. To je dinamična tvorevina koja se još uvek stvara. Bitno je da evropska svest opstane u mladoj populaciji postkomunističke Evrope. I važno je da Evropa sebe ne izoluje od ostatka sveta. Ona ne može okrenuti leđa jednoj Ukrajini. Njena šansa leži u mogućnosti pametnog izvoza svoje „soft power“ (meke moći). Zatvorena Evropa gubi smisao postojanja. Ona treba da bude demokratski projekat koji obasjava čitav svet.

Šta preti Evropi danas? S jedne strane cinizam koji vodi ka slabosti i ugrožava njen sistem vrednosti. S druge strane, opasnost za nju predstavljaju svi autoritarni ili totalitarni projekti. Na ove pretnje Evropa još uvek nema pravi odgovor. Govorimo o multikulturalnoj Evropi, što je naravno dobro. Ipak, ako građani pristigli iz islamskog sveta zahtevaju svoja manjinska prava pozivajući se na evropske principe, i ako postanu većina koja počne da ukida prava drugima, jer su takvi njihovi principi, onda Evropska unija odlučno treba da brani svoje demokratske vrednosti. Naravno, uprošćavam problem. Ali to je paradoks demokratije – ona uvek toleriše svoje neprijatelje. I tako i treba da bude, ali do određenog momenta. Kada se pređe ta granica, demokratija počne sama sebi da izbija zube. Mnogo puta sam sâm sebe pitao zašto je vajmarska demokratija izgubila bitku. Zato što niko nije hteo da je brani – ni intelektualci, ni sindikati, ni radnici. Pobedio je pojedinačni egoizam, koji je doveo do stvaranja nacističke vlade. Naravno, istorija se ne ponavlja ili – kako su govorili Marks i Hegel – ponavlja se kao farsa, ali demokratija nikada nije zagarantovana. Tako se može desiti da ponovo ne bude nikoga ko će hteti da je brani.

Kad gledam savremeno pozorište ili čitam savremena književna dela, naročito mladih poljskih umetnika, nalazim u njima prezir prema instituciji nezavisne države. Može se naravno reći da su elite zasluženo postale predmet prezira, ali ako niko ne brani demokratsku državu, ona će na kraju propasti. Odbrana republike je moja opsesija. Suština spora u svakoj od naših država je da li braniš liberalne vrednosti ili prihvataš putinizam. To je apsolutno ključna stvar. Isto važi za odnos vlade sa institucijama koje su od nje zavisne. Da li ova vlada hoće da prisvoji te institucije ili svesno pristaje na samoograničenje, postojanje građanskih, religijskih, korporacijskih institucija, koje bi od početka morale biti nezavisne i sa kojima vlada mora da postigne kompromis.

Drugi problem – naročito važan pre desetak godina – je pitanje lustracije i denacionalizacije. Da li demokratski sistem može da toleriše isključenje i diskriminaciju onih koji su bili tajni saradnici ili članovi bivšeg režima. To je put ka diktaturi. U posleratnoj Čehoslovačkoj diktatura je započela svesnim isključivanjem nemačkih građana. Ne Nemaca iz Nemačke, kao u Poljskoj. U Čehoslovačkoj je postojala saglasnost za iseljavanje Nemaca koji su bili građani Čehoslovačke. Primenjena je etnička kolektivna odgovornost. Ovo je otvorilo put ka državnom udaru. Ovakve simptome treba pažljivo pratiti i na njih uvek biti preosetljiv.

Adam Michnik, Eurozine, 03.04.2009.

Original in Polish
First published in Osteuropa 2-3/2009
Contributed by Osteuropa
© Adam Michnik/Osteuropa
© Eurozine

Prevela sa poljskog Magdalena Brągiel

Peščanik.net, 03.12.2009.

Leave a Reply