Oči celog sveta su uprte u Ukrajinu i Rusiju. Te zemlje se kreću u suprotnom pravcu – Ukrajina je izabrala put ka Evropskoj uniji, demokratiji i pravima čoveka, ka poštenoj tržišnoj privredi u poštenoj pravnoj državi.

Putinov Kremlj gura Rusiju u smeru obnavljanja agresivne imperije, u kojoj je demokratija Potemkinovo selo, u kome vladaju nasilje i laži. Zbog toga Putin želi da uništi ukrajinsku državu i demokratiju – da bi mogao da vlada Ukrajinom kao sastavnim delom postsovjetske imperije. Zato teži destabilizaciji te zemlje i blokiranju predsedničkih izbora u maju. Ukrajinske vlasti na provokacije Putinovih specijalnih službi reaguju sa smirenošću dostojnom divljenja. Ova strategija otpora budi poštovanje.

Ali isto tako budi i nemir. Razum i umerenost Kijeva, Kremlj tretira kao nemoć i odobravanje Putinove agresije. Slično se tretiraju promišljene i oprezne reakcije Evropske unije. U Briselu dominira ubeđenje da nema ničeg goreg od povratka hladnog rata.

Ali postoji nešto gore – vruć rat. Putinova politika je opijum za ruski narod – ona treba da zaglupi Ruse i primora ih na poslušnost. Na sreću, ima mnogo sjajnih ljudi u toj zemlji koji će biti otporni na taj narkotik.

Kada se 1938. Nevil Čemberlen vratio iz Minhena sa porukom za Britance: „Donosim vam mir na duge staze“, Čerčil je rekao: „Mogli smo da biramo rat ili sramotu; izabrali smo drugo, a dobićemo prvo.“

Ovaj mudri britanski konzervativac je znao kuda vodi politika pravljenja ustupaka Hitleru. I mi to znamo. Poljaci i drugi narodi iz našeg regiona ne žele ponovo da žive u senci portreta svojih vođa, pa makar umesto Staljina ili Brežnjeva to bio portret potpukovnika KGB-a.

Danas se rešava sudbina našeg dela sveta. Putin se neće zadovoljiti samo Krimom – sada su to Donjeck ili Luganjsk, a onda će to biti druge zemlje. To nije bezbedno – ne samo za nas, već ni za Rusiju i Ruse. To je okretanje istorijskog točka za čitave vekove unazad.

Pasivnost Zapada značiće pobedu duha Minhena iz 1938. i Jalte iz 1945. Putin i njegova klika moraju da shvate da će agresiju prema Ukrajini platiti skuplje nego njen prekid. Zapad je pasivno posmatrao dok su davili Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. Prestali su da budu pasivni tek posle sovjetske agresije na Avganistan. Tada je Brežnjev bio zaustavljen, a njegova doktrina je završila na smetlištu istorije.

Tamo je mesto i Putinu.

Gazeta Wyborcza, 17.04.2014.

Prevela Ana Ćulum

Peščanik.net, 21.04.2014.

UKRAJINA