Kad sam pročitao da je vladar sa gostom iz Francuske sklopio ugovor težak dve milijarde i sedamsto miliona evra, kroz glavu mi je proletelo: „Tako je, rekorderu naš, ljubitelju rekorda, zagovorniče i meceno rekorderstva, gde god se ovo zbivalo, samo ako su rekorderi Srbi!“ Ugovor je zaista težak, možda smo mogli naći neku stariju, svečaniju reč, „Zavet težak 2,7 miliona oka zlata žeženoga“, ali dobro neka bude ugovor, ugovor težak! Znajući Tebe, Gospode naš na visinama – do kojih uzleću samo Ana, Mali i ponekad Mona, večni dečak iz bogate porodice ravnodušne prema potrošačkim korpama i drugim sirotinjskim gluparijama – znajući, kažem, Tebe, do čega se moj um ne bi sam mogao uzdići kad Ti ne bi želeo da budeš spoznat, taj ogromni teret mora da si Ti primio ceo na svoja pleća, iako se u ugovoru spominje Emanuel I! Kakve samo apostole Ti imaš, kadre i radosne da podvig opišu rečima isto tako uzvišenim i svečanim. Kad bi trudbenici tiska bili kao moja neznatnost, napisali bi: „Vučić samovoljno spiskao skoro tri milijarde klet. evra na glupe i nadam se posve nepotrebne ‘rafale’, francuske borbene avione, oko kojih doduše polomiše se i druge zemlje, ali sa kojima se isto tako ne slažem!“ A pogotovo se u okv. sv. mogućnosti protivim da moj vladar, u potrošačkom i ratničkom zanosu, našu takoreći seljačku radnu zadrugu izloži tolikom trošku! I to se ne zove trošak, to nije izdatak, to nije cena, to nije akt samovoljnog Mesije, nego se zove ‘ugovor težak’!
Bori se kao da će sto godina biti iskopavan blagosl. litijum, a naoružavaj se kao da će te sutra bombardovati sile osovine, Kurti-Milanović (tajni vojni savez koji naravno da nije promakao vazda budnim i štaviše nadobudnim orlićevcima i VOA)! Sa velikanima je zapravo nemoguće razgovarati o onome što je potrebno stanovništvu, iako se naš velikan u svojim bezbrojnim metamorfozama ukazuje i kao brižni sin, ili kao uspešni brat od strica, koji pita ostarelu ujnu da li joj radi rerna, i da li ima novaca da pelcuje svu živinu, velikana sve što se zbiva na zemljinoj kori zapravo, zaista vam kažem, ne za-ni-ma. Zanima ga samo ono što leti nad slobodnim srpskim nebom, nekoć migovi, sada pume, rafali i šta ti ja znam, i zanima ga ono što je u srcu planete – slatkog tamnog zrna među zrnima, čijom je dubinom E. K. zbunjen – a što je božanski rulet zaustavio baš pod Srbijom: sveti litijum!
&
Unatoč prigovoru savesti bio sam u vojsci zvanoj JNA, gde sam slušao, kao i na časovima predvojničke obuke, kako nam sve ovo što su radnici, seljaci i poštena inteligencija stvorili, izgradili i obnovili ništa ne vredi, sve će to odleteti kao vrabac sa grane ako nemamo armiju sposobnu i raspoloženu da to izobilje odbrani, od koga, pa od neprijatelja, koji za tu nepodopštinu zvanu rat jedino i živi, i spreman je da u napadu na naše tekovine potroši sve što ima, te i da sam smrtno strada, ako se za tim ukaže potreba… Nakon skoro pola stoleća ništa se u mojoj otadžbini nije promenilo, bezmalo svakog dana pročitam kako se za vojna lica grade stanovi tu i tu, kako će kvadrat za mlade bračne parove u policiji, vojsci i u tajnoj policiji koštati toliko i toliko, svaki put pomislim, a tako i jeste, da su civili večno diskriminisani, u podređenom su finansijskom položaju svi građani od kojih državni vrh ne očekuje da će mu držati stranu kad jednog lepog dana bude došlo do masovne neposlušnosti, koja gle nosi baš to neomiljeno ime: građanska!
Ali, ali.
Ima u ugovoru teškom neke mračne, naopake i preteće doslednosti: u SFRJ je narodna armija bila negovana, i koštala je đavo i po, da bi sačuvala slobodu zbratimljenih naroda i da bi odbranila sva kak se veli materijalna dobra nastala zajedničkim pregnućem svih pripadnika proletarijata, sada – i tu je mračna doslednost o kojoj zborim – sada je sve što se vidi, i sve što se ne vidi, u Srbiji delo jednog čoveka, njegovog neumornog uma, njegove beskrajne i svestrane preduzimljivosti i neizmerne dobrohotnosti, i pošto je sve što imamo (autobahn „Milosh the Great“, Beograd Na Vodi, linglongovi) i sve što više nemamo (Železnička stanica, stara, dobra), i sve što nećemo imati (Sajam, kolodvor, Železnički most…), pošto je to sve delo Tvorca Svedržatelja, Tvorac sam odlučuje kako će svoje delo braniti, usput će odbraniti i nas, koji ćiftinski smišljamo koliko bi se zdravstvu moglo pomoći novcem poslatim po Makronu u fabriku aviona, isto tako ćemo, zbog Tvorčeve vizije ne boljeg nego najboljeg života, jer je najboljost prva kategorija u Tvorčevoj autohtonoj primenjenoj filozofiji, svi morati da živimo bolje nego iko u Evropi, žalosno vreme seljačije, pa i dosadnog radništva završiće se iznenađujuće brzo, budući naraštaji biće svi rentijeri, a njihova deca neće verovati da su dede i babe, praznoverci, poslednji u evoluciji, zazirali od litijuma i davali sve od sebe da ometu silu koja večno stvara dobro; siromaštvo biće mutna i zapravo neshvatljiva uspomena, reči kao potrošačka korpa zvučaće besmisleno (kao i sada, uostalom).
Peščanik.net, 04.09.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
