Ima letnjih dana kad u gradskim soliterima, zvog velike vrućine, čovek ne može ništa ozbiljno da radi. Tada ni rashladni uređaji ne pomažu. Ova naizgled sasvim prozaična letnja nevolja žitelja solitera podstakla je, međutim, jednog pisca da je opiše na takoreći pesnički način. Tako je nastala pesma u prozi pod naslovom “Negde u Srbiji o letnjim Vračima”, s ovim početkom: “Velike, gotovo nesnosne vrućine u kamenim sarkofazima (čitaj stambenim zgradama, ne samo velegrada) zaustavljaju funkcije svih ozbiljnih aktivnosti. Gust, kao iz faraonskih građevina za večnost preuzeti okamenjeni materijal, prepun armature, jarosno odoleva instaliranim mašinama koje su zadužene da unesu u unutrašnjost tih sarkofaga mrvice planinskog ozona i trag života”.
Autor ovog pesničkog teksta je profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, kompozitor i književnik Svetislav D. Božić, a tekst je deo njegove knjige “Žamor leta 2006”, koju je nedavno objavio Zavod za udžbenike iz Beograda. Pretpostavljam da su recenzent izdanja Rajko Petrov Nogo i direktor i glavni urednik Zavoda Radoš Ljušić procenili da je reč o delu koje može zgodno da posluži kao priručnik u nastavi srpskog jezika i književnosti. Verovatno su u Božićevom pesničkom opisu letnje vrućine u soliterima videli lep primer snage pesničke reči, koja, eto, i neke zgode iz svakodnevnog života može da uzdigne do umetničkih visina.
Sličnu pedagošku vrednost recenzent i izdavač ove knjige mogli su da nađu i u Božićevom nadahnutom portretu lepinje sa kajmakom, koji ide ovako: “Lepinja sa kajmakom, taj praznik jednostavnosti i gastronomije otmenog naroda, koji je svoje siromaštvo natrkrilio arhipelagom satkanim od najskupocenijih miomirisa”.
Ipak, nisam siguran da bi “Žamor leta 2006.” zaslužio da ga objavi jedna značajna i, kako se obično kaže, nacionalna institucija, kao što je Zavod za udžbenike, da je njegov autor pesnički obradio samo pomenute i druge slične teme iz svakodnevnog života. Pre će biti da je ovo njegovo delo u Zavodu prihvaćeno najviše zbog toga što su tu opevane i neke mnogo važnije i respektabilnije teme, teme iz dalje i bliže srpske prošlosti, a bogme i neka važna pitanja srpske sadašnjosti. Ima u ovoj knjizi, na primer, ponešto i o Hilandaru, o Svetom Savi i Nikolaju, te o Karađorđevoj i Miloševoj Srbiji, zatim o majci Rusiji, o Mokranjcu, o srpskim guslama, o srpskoj šljivi, o Meštrovićevim spomenicima u Beogradu, i uopšte o duhovnom zdravlju srpske prestonice, a ima i zgodnih stvari o Nikoli Tesli i nedavnoj proslavi njegovog jubileja.
Kad sam video o kojim sve važnim stvarima Božić ovde piše, pomislio sam da bi u očima stručnjaka pedagoška upotrebljivost njegovog “Žamora” mogla biti mnogo veća i šira nego što mi se u prvi mah učinilo. Jeste ovo delo pre svega pesnička tvorevina, pa će biti korisno štivo u nastavi srpskog jezika i književnosti, ali – s obzirom na njegove teme – školska praksa će pokazati da je ono možda još pogodnije za učenje nacionalne istorije. Skoro sam siguran da su tu pogodnost recenzent i urednik imali u vidu, kad su delo prihvatili za štampu, da su želeli da ga, kao korisno didaktičko i vaspitno sredstvo, ponude i profesorima istorije. Na primer, kad profesori budu đacima govorili o prilikama u Srbiji početkom XIX veka, u ovoj Božićevoj knjizi naći će poetski efektno iznet podatak da je tadašnja prebogata Srbija svinjetinom hranila pomalo iznemoglu i skoro gladnu Evropu. “Smetovi žira hranljivog”, piše Božić, “koji je veselio i gojio groktavu tevabiju namenjenu za transport u prostore zapadne, jevropske, prekrivao je tlo tih šuma nagizdavljenih. Nepregledna linija stada obrnjičenog, prevožena preko velikih reka raznim skelama, hranila je postojeće i potencijalne imperije… one koji su već imali sjaj, ostvarenost, trijumfe vojničke i kulturne i u nekim zonama svoga trajanja pokazivali znake umora i dekadencije”.
Profesori istorije naći će u ovom izdanju Zavoda za udžbenike pogodan materijal i za lekciju o istorijskim odnosima između Srba i drugih naroda, a posebno između Srba i Hrvata. Pedagoški pogodnu obradu te teme naći će na stranicama Božićevog “Žamora” koje su posvećene Nikoli Tesli i čine posebni poetski zapis pod naslovom “Tesla – možda spava, izvan jubileja”. Tu će profesori pročitati – a zatim đacima dati da prorade – zgodne, sažete i rodoljubivim pregnućem nadahnute opise Tesline domovine, to jest Hrvatske. Prema jednom od tih opisa, to je zemlja koja je “nastala u Jasenovcu”, a drugi je predstavlja kao državu “čija je najveća hrabrost da je ničega nije sram”. Čitajući Božića, saznaće srpski đaci da je za Teslinu tugu – koja se navodno vidi na njegovoj posmrtnoj maski – kriva Hrvatska – odnosno, kako to Božić ironično kaže, da je Teslinu tugu izazvalo “zlo koje mu je njegova domovina pripremila u znak zahvalnosti što se rodio u srpstvu kao Srbin i što je postao to što jeste”.
Ali, ova lekcija o stradanju jednog srpskog genija zbog fakta da se rodio u Hrvatskoj, moći će ipak da se završi nečim lepim, takoreći radosnim. Deca će na kraju čuti da je “Gospodar Svetlosti”, ma koliko ga Hrvati mučili, “preko svojih struja i munja bio u stalnoj vezi sa Srbijom”, a i nešto još radosnije, što će sigurno biti od koristi ne samo u nastavi književnosti i istorije, nego i u verskom obrazovanju. Jer Tesla se u ovoj knjizi na kraju preobraća u proroka, koji, kako kaže Svetislav Božić, “velikim praskom svojih nebeskih sasluživanja kao da najavljuje Drugi Dolazak Sina Božjeg ISUSA HRISTA”. Nema sumnje, zahvaljujući Teslinom lobiranju i Božićevom sasluženju, i Bog će, kad bude dolazio u ove krajeve, izabrati da se najpre javi Srbima, ostvaljajući po strani Hrvate, kao što je to svojevremeno, zaobilazeći Hrvate, učinio i Mek Donalds.
Za školsku obradu temata o zlodelima Hrvata nad Teslom i ostalim Srbima ova Božićeva knjiga nudi još jednu veoma zgodnu ilustraciju. Naime, njen autor nas podseća na to da su dva možda najvažnija spomenika u Beogradu – Spomenik Neznanom junaku i Spomenik Pobedniku – našoj prestonici nametnuta, da ih je podigao jedan vešt zanatlija, koji je – kao što je poznato – Hrvat. Božića kao Srbina, a bogme i kao muškarca, najviše pogađa besramna golotinja Meštrovićevog Pobednika. To je, kaže on, “muškost u samoponiženju”. A golotinja Pobednika – ko bi znao zašto – ima neke veze sa Bitefom, jer on nije tek tako bez veze razgaćen, nego je, kaže Božić, “bitefovski nag”. Njega pri tom, reklo bi se, manje šokira ono što Pobednik pokazuje s preda, a više fakat da je gologuz, to jest, kako se Božić pesnik delikatno izrazio, što mu je nag “južni deo tela”, koji je on bezobrazno okrenuo srpskoj prestonici, pa tako izgleda – žali se naš pesnik – kao da se Pobednik “podsmehuje svemu muškom što je preteklo i živi u ovom gradu”.
Šta se tu sad može? Nemojte dvaput reći! Bar srpski pesnici znaju da je sve moguće. I Božić pesnik ima rešenje – za sad samo magijsko i pesničko – za problem ovog hrvatskog i bitefovskog poniženja srpske muškosti. On poziva u pomoć vetar, vetru upućuje molbu da očisti kalemagdanske vidike. Kako? Dolazimo do mesta gde se ovo Božićeva pesničko zazivanje proćišćujućeg vetra spaja sa drugim vizijama očišćene Srbije, koje su takođe u početku bile samo magijske i pesničke. Jer on se ovde moli dobrom vetru čistaču, ne bi li on – dok naš pesnik spava – “prebacio statuu Pobednika put neke usamljene hridi na ostrvu Hvaru”. Naravno, Božić bi bio srećan kad bi, pored vetra, na ovom transportu poradili i drugi, pre svega takozvani sebe svesni Srbi. Ali njih, avaj, ima malo, a posebno Beograd oskudeva u takvima, odnosno, kako se slikovito izrazio autor “Žamora”, ovaj grad “prosto vapije za duhovno i mentalno pa i strukovno svesnim rodom, koji će se odupreti samrtnim mahinacijama nad sobom”.
Ali, zasad ništa od toga. Samo san rodoljubivog pisca o pročišćujućem, eugenetskom vetru. On mora, zajedno s drugim Srbima uvređenim u svom srpstvu i svojoj muškosti – ako to nije jedno te isto – da sačeka da učenici kojima je Zavod za udžbenike ponudio ovu njegovu knjigu – kad porastu i stasaju do muževnog doba – uzmu stvar u svoje ruke i krenu da čiste nacionalno i seksualno kontaminirane srpske krajeve, nastavljajući slavno delo svojih očeva.
A imaće šta da se radi. Toliko je započetog, a nedovršenog posla. Ne samo na Kalemegdanu i u Beogradu. Nego, na primer, i na levoj obali Drine. Baš o toj obali i tamošnjem srpskom nedovršenom pregnuću ima u ovoj knjizi veoma zgodnih i podsticajnih stranica. Posebno zgodnih za čitanje u đačkom uzrastu. Jer njen pisac, govoreći o tim krajevima, o Zvorniku i mestima u njegovoj okolini, polazi od svojih dečačkih sećanja. Priseća se kako je, kad je kao dete prolazio tim krajevima, svaki put kad bi ugledao minare ili muslimansku kuću, ili kad bi čuo mujezina, osetio neku muku i odbojnost. “Osluškivao sam“, piše Božić, “zapomaganja (a ne poziv na molitvu) koja su se oglašavala sa šiljaka islamskih verskih uporišta, potpuno nerazumljiva, melodijski otužna i lepljiva… Nisam osećao strah, nego nelagodu i neku teskobu u duši, stranost koja nije nosila ništa dobro u svom oglašavanju.” I da ne bi neko pomislio – neki đak koji ovo čita – da je ova Božićeva dečačka odbojnost prema minaretu i Muslimnima bila samo prolazna posledica njegove nezrelosti i neobaveštenosti, on dodaje ovo: “I danas ostajem pri tom utisku koji mi je osenčio utrobu nekim mukom, sa kojim raspoznajem sve ono što ću kasnije (na žalost) sagledati kao jednu od najstrašnijih disonanci u slovenskom biću i opšteslovenskom životu”.
Mora biti da su i ove stranice Božićevog “Žamora leta 2006” u Zavodu za udžbenike ocenjene kao štivo pogodno za pedagoški rad. Zar ovi, ovde tako nadahnuto i plastično opisani, rani jadi jednog srpskog dečaka, ne bi mogli i danas da muče našu decu – kad se ona nađu na takvim mestima gde još ima za mladu srpsku dušu mučnih i šokantnih stvari kao što su turske džamije ili hrvatski gologuzi kipovi? Zar nije dobro da naša deca na vreme spoznaju izvor i uzrok mučnine koja će ih prilikom takvih susreta nužno spopasti; zar nije poželjno da što pre shvate da je takva reakcija normalna, zdrava, da osećanje odbojnosti i odvratnost prema ljudima različitim od nas u stvari ima prirodne, genetske, rasne, odnosno kako bi se danas pre reklo, “duhovne” izvore? Božićev “Žamor leta 2006, delo nadahnuto upravo tim osećanjem, nesumnjivo će pomoći đacima srpskih škola da lakše nauče kako se ono neguje, čuva od zaborava i dalje usavršava, a time i da na vreme steknu svest o svom rasnom identitetu.
Peščanik.net, 09.11.2007.
Autor čita ovaj esej u radio emisiji Peščanik
Preuzmite knjigu Ivana Čolovića Vesti iz kulture
- Biografija
- Latest Posts
