Govor na uručenju priznanja „Vitez poziva“ za promociju profesionalnih, građanskih i moralnih vrednosti.
Nikada i nigde nisam sebe zamišljao kao viteza. Bio sam uveren da takvi ljudi pripadaju delu bajkovite mitologije. Moj literarni junak je vitez srca izmaštane Dulsineje od Toboza, zaludni pustolov, kopljanik tužnoga lika, Servantesov Don Kihot od La Manče.
Verujem ljudima impresivnih biografija koji su me izabrali da danas budem u najboljem društvu. Ali mi je ostala mogućnost da sumnjam u sebe i sve razloge zbog kojih sam ovde. Radim najbolje što umem i nikada nisam siguran da je to dovoljno dobro za jednog viteza u ovakvoj Srbiji. Raduje me što ste odagnali neke moje sumnje.
Proglašen sam Vitezom poziva u vremenima borbe za opstanak. Naša građanska nebudnost je dovela za gospodara jezivo lice ništavila. To lice je i naša slika, izvor srama pred našom decom i pred svetom, odvratnost pred prizorom koji se još ne može izbeći. Nedoumica o tome ko smo mi i od čega smo stvoreni.
To je moja tema u poslu koji radim, razgranata na beskonačno mnogo digresija, da bi se ponovo sastavila u razumevanju epicentra i simbola propasti. Tema me uvek iznova vraća na izvore našeg robovanja, za čije smo nakazne replike nad nama sami odgovorni.
Uveren sam da su pobuna i otpor centralni deo smisla, bez toga ostaje samo ponizno pristajanje i umiranje u strahu od sopstvenih misli.
Trudim se da ono što pišem proizađe iz jasnog nepristajanja na supstancu koja nas je zarobila, i svojim otrovnim zadahom ubija sve živo po Srbiji.
Moja odgovornost pred čitaocima možda se sastoji jedino u tome da ih ne obmanjujem o sablastima koje su otele i okužile našu zemlju. Oni su tuđa sila nad našom slobodom.
Naša otadžbina je na samrti, oni koji su je doveli do agonije još su dovoljno moćni da je konačno razore. Poslednji je čas da im tu moć oduzmemo.
Viteški je verovati u spas pred nestajanje. Viteški je ne trpeti više nego što se sme. Viteški je znati da se ne sme trpeti ništa. Viteški je postupati neviteški pred najezdom glupe sile. Viteški je ne trpeti batine.
Viteški je ne mrzeti niti voleti one koji te mrze. Viteški je prepoznati istinske hulje u krivotvorenom rodoljublju. Ne priznati ništa što bilo ko čini u ime naroda.
Viteški je ustati protiv jačeg od sebe, tek se onda može saznati da nije jači.
Zlu nisu potrebni razlozi da bi postojalo. Viteški je izaći pred njega ne tražeći razloge.
Viteški je danas i ovde biti pred vama, u najboljem mogućem društvu.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.
