Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Poslednji izveštaj američke organizacije Fridom haus okarakterisao je Srbiju kao hibridni režim. Postoji više relevantnih indeksa demokratije, ali Vladi Srbije je posebno stalo do ovog, zbog značaja koji ima na kreiranje američke spoljne politike. Premijerka Brnabić je preduzela neočekivan korak i uputila pismo predsedniku Fridom hausa, u kome se osporavaju tvrdnje iznete u izveštaju, uz koje je priložena analiza koju je pripremio njen kabinet.

Sadržaj analize bi mogao da iznenadi one koji su navikli na ofanzivniji ton i površniji sadržaj koji dolazi iz Vlade. Autori su se zapravo potrudili da sistematično i ubedljivo istaknu nedoslednosti originalnog izveštaja. Iako su argumenti koji su korišćeni dosta uopšteni i mogli bi se uputiti svakom indeksu demokratije, nekoliko poenti je sasvim na mestu.

Ako želite da vidite kako bi mogao da izgleda argumentovan dijalog vlasti, pročitajte ovaj izveštaj. Zamislite onda da Vlada odgovara ovako opširno i detaljno na poslanička pitanja, izveštaje nezavisnih institucija, domaćih posmatračkih organizacija ili na novinarska istraživanja. Ima ironije u zapažanju da kada bi se vlast prema svojim građanima ponašala kao što to čini prema jednoj stranoj organizaciji, verovatno ne bi ni bilo izveštaja o demokratskom nazadovanju na koje bi morala da odgovara.

Stvarnost je ipak drugačija. Dok je Vlada radila na odgovoru Fridom hausu, SeConS grupa za razvojnu inicijativu objavila je rezultate istraživanja o efektima pandemije. Na podatak iz istraživanja da su posledice po zaposlenost možda veće nego što zvanični podaci pokazuju, predsednik Vučić reagovao je nipodaštavanjem: „Aman bre, koji su ti?“ i „Šta sve ima u našoj zemlji, majko rođena“. Predlog za SeConS: ako svom nazivu dodaju „haus“ možda sledeći put dobiju odgovor na 18 strana.

Ali, vratimo se sadržaju. Postoje tri glavna argumenta u odgovoru Vlade. Prvo, tvrdi se da Srbija ne prednjači u degradaciji demokratije, zatim da je klasifikacija hibridnog režima neopravdana, posebno imajući u vidu druge indekse demokratije, i konačno, kritikuje se način na koji je Srbija ocenjena u komponenti korupcije. Sva tri argumenta su validna; problem je u tome što su uopšteni do te mere da bi ime Srbije lako moglo biti zamenjeno imenom neke druge države sa negativnim skorom u izveštaju.

Vladi je bilo veoma važno da istakne da se Srbija ne ističe u urušavanju demokratije i zbog toga se više puta ponavlja da je razlika između ovogodišnjeg i prethodnog rezultata veoma mala, kao i da je Srbija bolje pozicionirana od drugih zemalja Zapadnog Balkana. Iako su obe stvari tačne, ne uzima se u obzir trend u poslednjih pet godina. Indeks postoji već četvrt veka, ali Vlada bira da se osvrne samo na razliku između poslednje dve godine. U izveštaju se ističe Srbija jer je pad vrednosti njenog indeksa oštriji – padala je za više pozicija od drugih.

Da Srbija nije klasifikovana kao hibridni režim, umesto kao polu-konsolidovana demokratija prošle godine, Vlada se verovatno ne bi ni bavila još jednim u moru izveštaja. Ali, značajan deo analize sastoji se u objašnjenju da je ova promena neopravdana imajući u vidu mali pad vrednosti indeksa. Takođe, ukazuje se na to da u dva druga indeksa demokratije Srbija nije klasifikovana kao hibridni režim.

Što se tiče prve primedbe, ovo je problem svih indeksa demokratije. Indeks Fridom hausa je kontinuirana varijabla, koja može imati bilo koje vrednosti na skali od 1 do 7. Ali svrha indeksa je da diferencira demokratije od nedemokratija, što dovodi do pitanja gde postaviti prag. Države bi se na osnovu vrednosti indeksa mogle podeliti u dve grupe: demokratije i one koje to nisu. Ali, pošto je stvarnost kompleksnija, prave se tipologije sa različitim prelaznim oblicima, među kojima su i hibridni režimi. Postavljanje praga između kategorija je pitanje metodologije indeksa i ono je naravno arbitrarno. Ali žaliti se na to da je klasifikacija Srbije promenjena „zbog najmanjeg mogućeg pada“ je kao kada bi se student žalio što je ostao „ispod crte“ zbog samo jednog poena. Tačno je da je prvi student ispod crte najsličniji onom iznad nje, ali crta se mora negde povući, inače testiranje ne bi imalo praktičnu vrednost.

Druga primedba odnosi se na drugačiju klasifikaciju Srbije u indeksima Ekonomista (EIU) i Bertelsmana (BTI). Međutim, ovo nisu jedini, pa ni najbolji indeksi demokratije. Relevantni su i Barometar demokratije (Univerzitet u Cirihu), Varijeteti demokratije (Geteborg), Indikatori državnog upravljanja (Svetska banka) i IDEA (Stokholm). Neki od ovih indeksa su danas prihvaćeniji među naučnicima od Fridom hausa, koji je u prošlosti često kritikovan zbog nedovoljne utemeljenosti, mogućih političkih uticaja i manjka transparentnosti.

U Vladinom odgovoru se poziva na klasifikacije Srbije kao slabe demokratije (EIU), odnosno defektne demokratije (BTI). Iako se u oba slučaja vrednosti indeksa nalaze blizu praga koji bi ih preveo u nižu kategoriju, ponovo je važniji trend. Vrednosti za Srbiju se u svakom od ovih indeksa koji mere političke prilike i stanje demokratije u svetu bez izuzetka smanjuju. Umesto ubeđivanja autora jednog indeksa da greše, jer neki drugi indeks pokazuje drugačije, trebalo bi gledati širu sliku. Nije pitanje da li drugi indeksi trenutno drugačije klasifikuju Srbiju, već kada će je i oni spustiti u nižu kategoriju, ukoliko ne dođe do promena u upravljanju državom.

Treći argument tiče se korupcije. Indeks Fridom hausa formira se tako što se popunjavaju upitnici sa većim brojem pitanja koji spadaju u sedam grupa, među kojima je i korupcija. Ove godine je na pomeranje Srbije u kategoriju hibridnih režima uticala samo niža ocena ove komponente. Vlada je, uz kritiku da je klasifikacija na osnovu jedne komponente neopravdana, osporila i sam nalaz kao neutemeljen na činjenicama, i zatim dovela u pitanje akademsko poštenje i temeljnost istraživača.

Autori analize navode veći broj izveštaja koji kažu da u Srbiji postoji zadovoljavajući zakonski okvir za borbu protiv korupcije. Ipak, jedna od ključnih odlika metodologije FH indeksa jeste da on ne pokušava da proceni zakone ili namere zakonodavaca, već praktične efekte i postupanje predstavnika države. Između ostalog, upitnik postavlja pitanja o političkoj nepristrasnosti u borbi protiv korupcije i sankcionisanju državnih zvaničnika, zatim zaštiti uzbunjivača, antikorupcijskih aktivista i novinara, o njihovom osećaju bezbednosti, kao i o izveštavanju o korupciji u medijima.

Na ova pitanja se jednim delom može odgovoriti kvantitativnim podacima; to bi na primer bile statistike sudskih procesa protiv partijskih i državnih funkcionera, ili statistike medijskog izveštavanja o korupciji. Ali kvalitativna analiza je takođe neophodna – kako drugačije oceniti osećaj bezbednosti novinara koji istražuju slučajeve korupcije? Slučajevi kao što su Krušik, u kome je postojala sumnja na umešanost člana porodice ministra u Vladi, i zbog kog je uzbunjivač sankcionisan, a istraga stagnirala, nisu nasumično izabrani, već su to značajni slučajevi kroz čiju se analizu zapravo dolazi do odgovora na ovakva pitanja.

Na kraju, možda najzanimljiviji deo ove analize nije ono što je u njoj napisano, već nešto čega nema. Vlada gotovo uopšte ne pokušava da ubedi Fridom Haus da je stanje demokratije u Srbiji dobro ili da se poboljšava. Samo u jednoj rečenici se kaže da je Vlada posvećena unapređenju demokratije, ali argumenata u prilog tome nema u tekstu. Od FH se traži samo da se Srbija posebno ne ističe, i da se ipak zove nekakvom demokratijom, ako je moguće. Slaba ili defektna demokratija su sada sasvim prihvatljive. Ko daje manje?

Peščanik.net, 15.05.2020.

Srodni linkovi:

Slobodan Tomić – Vlada vs Fridom Haus: slučaj zatvoren, šteta ostaje

Nemanja Nenadić – Poen koji je „dekonsolidovao“ demokratiju