Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Da bi se naš dan rutinski odvijao neko je morao da porani, neko da kasno legne, neko da radi dve smene, neko drugi da provede ceo dan na nogama, neko treći da zakolje vola… Pa ipak, niko od tih bezimenih ljudi neće doći da nas gnjavi pričom o sebi, svojim mukama i nadanjima, o tome kako se osećaju i šta su kome zamerili. I to ne zato što nemaju celodnevni pristup medijima već zato što znaju da su samo radili svoj posao a da se njihovi privatni doživljaji – nas ne tiču.

Za razliku od tih ljudi, naša vlast smatra da joj je posao da podeli sa grupom baš sve što joj sirotoj na um padne. Pa smo tako primorani da saznamo da je predsednicu vlade nasmejalo ono što bi svakog normalnog zabrinulo, a predsednika države zabrinulo ono što bi svako normalan smatrao frivolnim. I da su jednog predsednika opštine duševno zabolele optužbe da je naručio spaljivanje novinara, a da drugog predsednika opštine baš zabole što su ga optužili za seksualno uznemiravanje, dok trećih deset predsednika opština uopšte ne boli što nisu uz „svoj narod“ dok ga ROSU hapsi, nego sede uz čoveka sa poternice.

Šta ždere Gilberta Grejpa mogli smo da saznamo samo ako smo gledali taj film, ali zato šta ždere predsednika države saznajemo i kad nas ne zanima. Kao i to da se on, poput Blanš iz Tramvaja zvanog želja – uvek oslanjao na dobrotu stranaca. Samo je još falilo da nas izvesti i koliki su mu bilirubini i šta su mu našli u urinokulturi pa da imamo kompletnu sliku nepotrebnih informacija.

Jedino nikako da od ove vlasti saznamo stvari koje jesu od javnog interesa. Ako neki novinar i dobije priliku da pita (jer mu nije dozvoljeno da istraži kao što bi mogao u svakoj normalnoj državi) koliko je, na primer, koštao avion vlade i kojim (i čijim) novcem je plaćen, dobiće odgovor da je to – državna tajna. Jer su trošenje budžetskih para ili dobijanje skupocenog poklona valjda podaci koje će špijuni da iskoriste. Šta će da urade sa tim podacima – da prijave Savetu za borbu protiv korupcije?! Pa nije to taj neviđeni plan o razgraničenju sa Kosovom koji će druga strana u pregovorima saznati jedino ako ga pročita u našim novinama.

Isto je i ako pitate koliko košta toliko hvaljeni patrljak od autoputa. Ministarka za infrastrukturu kaže da još nisu izračunali. Nemaju digitron ili šta? Tek nemojte da pitate za Beograd na vodi, Etihad, Železaru, turneju predsednika države po državi, visinu honorara savetnika, službene Škode, neslužbena putovanja… Jer, ako i pitate – vlast se pravi luda (suprotno izričitoj najavi predsednika države da će da se pravi lud samo na temu Kosova).

Da, normalne države imaju neformalne vlade u senci, samo mi imamo vladu koja je formalno u senci. I koja bi zbog toga morala da opravdano bude – pod debelom senkom sumnje.

Peščanik.net, 03.06.2019.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)