Politika ove države je, formalno, proglasila neutralnost pre svega u skladu sa političkim interesima oligarhije koja je trenutno bila na vlasti u trenutku zauzimanja te pozicije. Ako Srbija polazi od principa da je Kosovo deo Srbije, a da istovremeno, na Kosovu nema nijednog srpskog vojnika, već su tamo vojnici međunarodnih snaga koje na neki način kontrolišu status Kosova koje je van Srbije, onda se ne može govoriti o neutralnosti. Teško je govoriti o neutralnosti ako se vojne snage drugih država nalaze na teritoriji države koja je proglasila neutralnost, a da istovremeno ta zemlja nema svoje vojnike na terenu. To je nonsens, situacija koja u logičnom rasuđivanju koncepcije sistema odbrane jednostavno ne može da opstane. Ona ne može da opstane ni iz koncepcijskih ni iz praktičnih razloga, ali ni iz razloga razumevanja odnosa Srbije prema svojim saveznicima. Srbija je imala problema sa saveznicima još 1999. godine kada je bez ijednog saveznika ušla u rat sa najmoćnijim protivnicima, i u tom traženju, Srbiji je bilo važno da traga za pre svega političkim saveznicima koji bi joj pomogli da ostvari neke političke ciljeve. Istovremeno su protivnici Srbije imali saveznike koji su imali cilj ostvarivanje nekih drugih ciljeva. Taj problem se ne može rešiti na nivou neutralnosti. Političke grupe koje obavljaju vlast i iz vremena vlade premijera Koštunice i danas, sa Mirkom Cvetkovićem kao premijerom, dobro razumeju kategoriju neutralnosti, ali se ona zloupotrebljava u političke svrhe kako bi se odnos prema jednoj kategoriji savezništva potencirao na štetu ne samo onog drugog, već i na štetu Srbije. Pozicija neutralnosti nikako ne pomaže Srbiji, kao što joj ne bi pomogla ni jurnjava ka NATO, ali bi pomoglo uspostavljanje neke vrste saradnje sa snagama koje kontorlišu status Kosova, ako ni zbog čega drugog, onda zbog Srba na Kosovu, posebno onih koji su u enkalavama i  koji nikako ne mogu da vežu svoju sudbinu za Srbiju, već jedino za ambijent u kome se nalaze.

Predsednik Tadić je prvo pokušao da jednom smirujućom izjavom pacifikuje sukob koji je pomalo ličan, ali ne verujem da će njegova reakcija ostati samo na ovome. Ne postoji niko drugi sem njega u ovoj državi ko po Ustavu rukovodi vojskom. Ministarstvo odbrane je samo koordinator vlade koji se bavi bitnim pitanjima organizacije sistema odbrane, a vojskom i u miru i u ratu rukovodi predsednik države.

Pretpostavljam da posle svega što se dogodilo na relaciji Ponoš-Šutanovac, nije moguće da obojica ostanu na svojim mestima, jer ovakvo stanje ne može biti održivo a istovremeno ne verujem u nekakvu lulu mira, jer se radi o teškim rečima koje su izgovorene, o teškim problemima koji nisu rešavani i o krupnim razlikama u razumevanju onoga šta treba da se uradi. Dakle, kada se predsednik vrati iz Rusije, njegov prioritet biće sistem odbrane i bilo bi pravo čudo ako ne uslede neke kadrovske promene. Da li će to biti smena ministra odbrane ili smena načelnika generalštaba, to će odlučiti predsednik Tadić.

(ceo razgovor sa Ljubodragom Stojadinovićem slušajte 26.12.2008. u emisiji Peščanik)

Genral Zdravko Ponoš je i ranije signalizirao na probleme u kojima se nalazi srpska vojska i kao primer naveo svoj tekst za Vojno delo. Pomenuti tekst možete preuzeti ovde:

PDF: Zdravko Ponoš, Transformacija Vojske Srbije, izazovi i odgovori

Podsećamo na intervju ministra odbrane Dragana Šutanovca iz oktobra ove godine koji je dao francuskom listu Le Figaro.

 
Nakon sile, Srbija daje prednost diplomatiji

 
Srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac požuruje Evropu da „otvori vrata“ Srbiji, inače će ona, kaže Šutanovac, „pronaći druga rešenja sa Rusijom“.

Vaša vlada se obratila Međunarodnom sudu pravde u Hagu kako bi pokušala da se usprotivi nezavisnosti Kosova, koje je, međutim, priznala većina evropskih zemalja. Nije li takav postupak pomalo uzaludan?

U trenutku proglašenja nezavisnosti Kosova, svi na Zapadu su se pribojavali žestoke reakcije srpskih oružanih snaga. No, prvi put u nekoliko decenija vojska se nije umešala u politiku. Umesto toga, poslužili smo se diplomatskim sredstvima u Ujedinjenim nacijama, što je civilizovan način da se razreše sukobi. Da je Beograd tako postupao i ranije, izbegli bismo ratove i raspad Jugoslavije…Vlast je devedesetih godina sistematski pribegavala sili, kakve god da su joj bile šanse za pobedu. Taj period je završen. Danas diplomatija odnosi prevagu. Ta promena se odvijala lagano i mukotrpno. Ali, niko na Zapadu je nije primetio…

Šta se u Srbiji promenilo od hapšenja Radovana Karadžića, bivšeg političkog lidera bosanskih Srba?

Srbija nije teško podnela izručenje Radovana Karadžića Hagu. Naprotiv, srpski Parlament je ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Evropskoj uniji. Približavanje Evropi dovelo je do raskola u Srpskoj radikalnoj stranci. Danas su te radikalne grupe mnogo manje moćne nego ranije.

Kada ćete uhapsiti njegov alter ego, Ratka Mladića, kojeg je Haški tribunal optužio za genocid?

Obećali smo da ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ga uhvatimo. Ali govoriti o datumima… Otkako je uhapšen Karadžić, Mladić je bez sumnje mnogo oprezniji i mnogo ga je teže naći. No, sigurno je da svi u srpskoj vladi žele da Mladić bude uhapšen, što ranije nije bio slučaj. Srbija pati zbog tog takozvanog heroja, čitava zemlja ispašta zbog toga što je on još na slobodi. Ne shvatam kako jedan oficir može tako da se ponaša i da se ne preda…

Mladića je dugo štitio jedan deo srpske vojske. Onda se vlada promenila. Šta je s tim sada?

Uveravam vas da nijedno aktivno vojno lice ne koristi novac poreskih obveznika za skrivanje Ratka Mladića. Sigurno je da neki penzionisani oficiri pokušavaju da mu pomognu, ali oni nisu organizovani u okviru vojske.

Bliskost sa Moskvom je važna za Srbiju. Istovremeno se približavate NATO-u. Kakva je vaša pozicija u novom strateškom kontekstu, koji ocrtava povratak imperijalističke Rusije?

Smatram da možemo da budemo važna tačka između Istoka i Zapada. Nama je u najvećoj meri potrebna Evropa. Ali Evropa, usporavajući naše približavanje Briselu, nastavlja da nas kažnjava zbog naše prošlosti i zbog toga što nismo izručili jednog jedinog čoveka, Ratka Mladića, a istovremeno traži od nas da se ne zbližavamo previše sa Rusijom. Mi moramo da znamo kakva nam je prespektiva, zato što je teško ne biti nigde. Ako nas Evropska unija brzo ne primi, bićemo primorani da poslujemo sa Rusima. Ako nam Evropa ne otvori vrata da bi videla kakvi smo zaista, pronaći ćemo druga rešenja sa Rusijom.

 
Le Figaro, 08.10.2008.

Razgovarala: Izabel Laser

Prevela: Olja Petronić

Peščanik.net, 25.12.2008.

Leave a Reply