Ima, čini mi se, previše šumova u razgovoru o Vladi Srbije koji se upravo vodi na ovim internet stranama. Da bismo se bolje razumeli, predlažem da se pridržavamo nekoliko, po mom mišljenju, korisnih pravila. Od pomoći bi bilo da svaki učesnik u razgovoru jasno kaže za koju se političku opciju u polemici zalaže, i da ponudi neke razloge za to. Ne bi bilo loše i da učesnici u razgovoru jasno kažu kome su upućene njihove primedbe. Konačno, kada tumače stavove oponenata, bilo bi u redu da citiraju delove teksta koji su predmet tog tumačenja. Dva puta nisam odgovorio na tekstove koji su neposredno referirali na moje stavove, ne zato što sam nipodaštavao potencijalne sagovornike, nego naprosto zato što nisam znao kakve veze tekstovi Vladimira Milutinovića „Anđeli na vrhu igle“ i Ištvana Kaića „O građanskim tragovima kočenja“ imaju sa onim o čemu sam ja govorio. Čitajući njihove priloge, imao sam utisak da oni, obraćajući se meni, u stvari polemišu sa nekom zamišljenom grupom koju ja tobože predstavljam. Govorim isključivo u svoje ime, pa bi bilo u redu da mi se sagovornici tako i obraćaju. Da biste bili glasnogovornik „našeg tabora“ ili „građanističke crkve“ – da ne pominjem „srednjovekovne sholastičare“ – morate za to biti izabrani, što pored ostalog znači da bi te grupe zaista morale i da postoje. Pošto ti uslovi nisu ispunjeni, imalo bi smisla da se tako više ne razgovara.

Neposredan povod za ovu moju reakciju je najnoviji tekst Ištvana Kaića „Naša mala građanistička crkva“. O tom tekstu govoriću u dve ravni. Prvo ću ponuditi komentar o stavovima koji se u tom tekstu zastupaju. Zatim ću pokušati da odgovorim na ono što prepoznajem kao direktno tumačenje i komentarisanje stavova za koje se ja zalažem. Tako ću nešto reći i o stavovima koje je izneo Milutinović, za koga mi se čini da sledi istu misaonu liniju koje se drži i Kaić.

Pišući o „građanističkoj crkvi“, Kaić ide tako daleko da tvrdi da se sve negativne reakcije na Vladu Srbije mogu svesti na to „da se ’novima’ naprosto ne može verovati zbog njihove prošlosti i simbola koji nose“. Kaić tu prepoznaje delovanje „koncepta tradicionalnog neprijatelja“ koji čini neophodnim da se neka „vera“ u neki „simbol“ projektuje na političare čime se vrši „nekakvo pojednačavanje između naših i tzv. njihovih uverenja“. Drugim rečima, Kaić rezonuje da ima političkih naivaca koji prvo u nešto poveruju, onda izaberu simbol te svoje vere, pa taj simbol vežu za nekog političara i na kraju svoja uverenja poistovete sa uverenjima tog političara. Možda Kaić nije hteo baš to da kaže. Ako je hteo da kaže nešto drugo, morao je to bolje formulisati. Tek, mislim da je moje tumačenje njegovih reči najbolje koje se može izvesti. Najbolje po njihovog autora, razume se. Ali, i tako protumačene, one nemaju težinu. Ono što Kaić pripisuje sebi – smatrajući se pametnim jer se fokusira samo na rad i rezultate rada i jer se ne da zavesti simbolima – nije ništa drugo do običan zdrav razum kojim se, pretpostavljam, mnogi od nas svakodnevno služe. No, zdrava pamet kaže nam i da se rad odvija u nekom vremenu, i ako hoćemo da povežemo rad sa rezultatima, moramo da pamtimo, to jest da se sećamo odakle smo pošli i gde smo stigli. Na osnovu toga, pokušavamo da pretpostavimo i šta će dalje biti. Na svesti o prošlosti i na razumnom predviđanju trebalo bi da se temelji političko opredeljivanje.

No, šta god da izvedemo iz Kaićeve rečenice, kako god da razumemo političko opredeljivanje, i šta god da kažemo o istorijskim spekulacijama koje za tom rečenicom slede, ključni problem je u tome što je početni uvid pogrešan. Naprosto nije tačno da se sve negativne reakcije, koje je „lakmus“ tekst Vesne Pešić na neki način isprovocirao da se ispolje, svode na argument o prošlosti – ostavimo zasad simbole po strani – ličnosti koje danas vode Srbiju. U tekstovima Srđe Popovića i Vesne Rakić-Vodinelić nema ni jedne reči o dalekoj prošlosti Ivice Dačića. Ni za moje stavove o Ivici Dačiću i Aleksandru Vučiću njihova lična prošlost nema veći značaj. No, to ne znači da se oslanjam na argumente koje su dali Rakić-Vodinelić ili Popović. Za razliku od njih, svoju argumenatciju zasnivam na tvrdnji da ni pitanje Kosova, ni pitanje Evropske unije, ni borba protiv korupcije nisu danas od presudne važnosti za Srbiju. Stoga to, za mene, ne mogu biti pitanja iz kojih se izvodi legitimnost sadašnje vlasti. Umesto što se poziva na psihoanalizu, sosirovsku lingvistiku i spekulisanje o „nama“ koji verujemo, stidimo se i strahujemo, Kaić treba jednostavno da objasni zašto on misli da su Kosovo, EU i korupcija bitne teme za Srbiju.

Nadalje, nije jasno ni zašto je tako bitno ako se on i ja ne slažemo oko pozitivne ocene o ovoj Vladi. Zašto je, recimo, Kaiću važno da „nas“ nauči kako treba da mislimo. Da delim njegova uverenja, ja bih spokojno čitao tekstove svojih neistomišljenika. U ovom trenutku u Srbiji ne postoji politička snaga koja može da ugrozi SNS i Aleksandra Vučića, izuzev možda samog Ivice Dačića i njegove stranke. Nažalost, jedini politički sukob koji se u ovom trenutku odvija u Srbiji a koji bi mogao biti od dalekosežnijeg značaja jeste upravo sukob Vučić-Dačić. No, u pojmovnom polju Kaića taj sukob ne može ni da se vidi, a kamoli da se opiše. Kaić sluti da je Dačić ugrožen, da Vučiću preti opasnost, ali ne ume da detektuje odakle obojici stižu pretnje. I onda pribegne simboličkom projektovanju „građanističke crkve“. No, ne zaustavlja se na tome, nego bez zazora „građanističku crkvu“ izjednačava sa pokretima na krajnjoj desnici. Iako je tu reč o jadnom simboličkom prekomponovanju i učitavanju, slika ipak konačno postaje celovita – Vlada je ugrožena, a pretnje stižu sa krajnje levice i desnice, između kojih uostalom ni nema razlike.

Kako je moguće da Kaić građansku opciju, oličenu recimo u onome što je nekada predstavljao Građanski savez Srbije a danas politički zastupa Žarko Korać, vidi kao neku radikalnu politiku? Pre svega, u smislu levice i desnice, ova politička opcija je mnogo bliže centru, nego krajnjoj levici. Nadalje, otkud je isto radikalno zalaganje za istinu o devedesetima i radikalno zalaganje za eliminaciju svih koji ne ispunjavaju etničke standarde srpske desnice? Meni su takva izjednačavanja znak krajnjeg ideološkog slepila. No, Kaić na to ima spreman odgovor – sve i da jeste ideološki slep, misli on, to ga ne sprečava da se dobro snalazi u političkom polju. Govoreći o Zoranu Đinđiću, Kaić s poštovanjem piše o „pragmatizmu koji po definiciji teži da bude potpuno indiferentan prema svakom ideološkom percipiranju stvarnosti, svakom simbolu, totemizaciji i svemu što je postalo nakalemljeno“. Kako bi odmerio validnost svoje interpretacije političkog delovanja Zorana Đinđića, Kaić bi trebalo da pročita polemiku koju su o Đinđićevoj politici vodili Aleksandar Molnar i Vesna Pešić. Možda će mu biti zanimljivo da vidi kako Vesna Pešić brani Đinđićeve poteze upravo od tumačenja koja u prvi plan ističu pragmatizam pokojnog premijera.

Zanimljivo je i to što Kaić misli da pragmatizam nema ideološki sadržaj. Treba se samo zapitati šta se uzima za pragmatično i kako se procenjuje pragmatičnost, pa shvatiti da iza svake pragmatičnosti mora stajati neki svetonazor: i pragmatičnost podrazumeva neku elementarnu etičku podelu na dobro i loše. To nas dalje vodi ka zaključku da o tim svetonazorima možemo takođe suditi. Konačno, u krajnjem izvodu moramo prihvatiti kao činjenicu da nema percepcija stvarnosti koje nisu ideološke. Pragmatizam o kome Kaić govori sklanja u stranu ideologiju ne zato što je nema ili što nije bitna, nego zato što hoće da je zaštiti od preispitivanja. Rekao bih da sâm Kaić, optužujući druge za ideološko razumevanje stvarnosti i robovanje simbolima, teži da pragmatizam sopstvene odluke da podrži Dačića spasi od ideološkog preispitivanja. No, pošto to nije moguće, bilo bi fer da kaže unutar kog normativnog okvira njegova podrška Dačiću postaje legitimna. Kada se to zapita, stići ćemo do priče o novom ustavu.

I ovde sad samo par rečenica koje su upućene i Kaiću i Milutinoviću. Milutinović kaže da u mom „programu“ ustav „zauzima poziciju aksiome u nekom deduktivnom sistemu“. Ne razumem šta Milutinović pod ovim misli. Prvo, ustav nije aksiom nego normativni okvir. Liberalni ustav, povrh toga, predstavlja jednu specifičnu vrstu normativnog okvira koji drži na okupu društvo u kome postoje razni, pa i međusobno isključivi „deduktivni sistemi“, koje je ovde bolje nazvati „sveobuhvatnim doktrinama“. Iako imam veliko poštovanje za niz sholastičkih mislilaca koji su se borili da na osnovu ideje prirodnog prava ospore pravo vlastodržaca na neograničenu vlast, te u tom smislu čak verujem da bi neki od njihovih stavova i danas mogli da vrede u feudalno parcelisanoj Srbiji, ipak su mi bliže ideje modernog konstitucionalizma koji nastaje upravo iz potrebe da se omogući zajednički život unutar društva u kojem razni ljudi prihvataju različite aksiome na osnovu kojih grade svoje slike sveta. Srbija takav ustav i dalje nema. Ja mislim da je to ozbiljan problem. Milutinović i Kaić to ne misle. Njihov argument protiv stavljanja teme novog ustava na politički dnevni red uvredljivo je jednostavan i pogrešan: građani i političari nisu zainteresovani za tu temu. Taj argument može biti validan samo unutar određenog svetonazora koji Kaić pogrešno definiše kao pragmatizam oslobođen od ideoloških percepcija. Prvo, kako njih dvojica znaju da građani nisu zainteresovani za temu novog ustava? Da su pogledali istraživanja javnog mnjenja, iznenadili bi se procentom građana Srbije koji smatraju da treba menjati postojeći Ustav. No, sve i da nije tako, zašto bismo mišljenje većine prihvatili kao merodavno kada je reč o normativnim pitanjima? Lako možemo zamisliti većinu koja odlučuje da su, recimo, Jevreji, ljudi drugog reda. Na šta bi nas u toj situaciji obavezivao Kaićev pragmatizam? S tim u vezi, kada Milutinović na neki, meni neshvatljiv, način poveže priče o masovnim zločinima sa marširanjem zagovornika neoliberalnih ideologija, mogu samo da pitam kako je on tu vezu uspostavio. Mogu zamisliti neoliberala koji osuđuje zločine, kao što mogu zamisliti i liberala i socijalistu koji zagovaraju zločine. Govor o zločinima, i govor o neoliberalnim politikama tržišta moraju se u konceptualnoj ravni držati razdvojenima. No, kada se spustimo na nivo konkretnih događaja, onda se zaista postavlja pitanje nisu li upravo neoliberalni svetonazori, skriveni pod krinkom nacionalizma (šmitovske prazne priče o teritorijama, prijateljima i neprijateljima) bili jedan od pokretača ratova na prostoru Jugoslavije.

S tim ću i završiti. Nemam nikakav problem da priznam da neko može da se promeni. Nemam nikakav problem da jednog dana prihvatim da događaje iz devedesetih možemo ostaviti po strani. Ali, da bi se to dogodilo, nešto suštinski mora da se izmeni. Mora se izmeniti normativni okvir u kome živimo, to jest – ustav. Postoji jasan kontinuitet koji je učinio da masovni zločini budu mogući, i koji je potom pružao osnovu da se oni opravdaju. Mi taj kontinuitet kao društvo nismo prekinuli. Naprotiv, taj kontinuitet je, uprkos drugačijim očekivanjima, u protekloj deceniji institucionalizovan, naposletku i ustavom iz 2006. To jednostavno znači da i dalje živimo u državi koja ponovo može počiniti zločin nad svakim ko se na bilo koji način obeleži kao drugi. Drugi pri tom ne mora biti samo etnički drugi. On može biti i klasno i rodno obeležen. Kao što može biti izdvojen i prema seksualnoj opredeljenosti. Priče o Kosovu, EU i korupciji taj kontinuitet ostavljaju netaknutim. Ni ministarstvo kulture, ni ministarstvo prosvete, ni ministarstvo pravde ne čine ništa što bi moglo da makar naruši taj kontinuitet. Da bi Kaiću i Milutinoviću ovo što govorim bilo jasno, ponoviću im još jednom: ne smeta mi, dakle, prošlost Dačića i Vučića, oni lično me uopšte ne zanimaju, smeta mi to što i njima, kao i njihovim prethodnicima, ne smeta prošlost u kojoj su se u ime „srpstva“ činili masovni zločini i uspostavljale čvrste veze između države i kriminala. Dačić i Vučić brane sistem koji je to omogućio i koji ni danas nije u stanju da pruži garancije da se nešto slično neće ponovo dogoditi. Prigrlivši taj naopaki sistem, oni se danas međusobno bore samo za punu kontrolu nad polugama prerogativne države. Zato im, iako se ubiše od mahanja simbolima Kosova, EU i borbe protiv korupcije, ne verujem.

Peščanik.net, 16.02.2013.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Karantin i duboka ćutnja

Dejan Ilić – U „našem taboru“

Vesna Rakić-Vodinelić – Prva sezona

Srđa Popović – Dozvolite da se obratim

Ištvan Kaić – Naša mala građanistička crkva

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)