„Kada Hitler priča o svom usponu, o svojim prvim velikim uspešnim mitinzima, on ništa manje od svog govorničkog dara ne hvali borbenu sposobnost svojih redara, te male grupe iz koje se ubrzo razvio SA (Sturmabteilung, jurišni odred). ‘Smeđi jurišni odredi’, čiji je zadatak bio da siledžijski napadaju političke protivnike na nekom mitingu i teraju ih iz sale – to su njegovi pravi pomagači u borbi za srce naroda, to su njegovi prvi junaci koje on opisuje kao okrvavljene pobednike nad nadmoćnim neprijateljem, kao uzorne heroje istorijskih bitaka u dvoranama. A slični opisi i istovetno opredeljenje mogu se naći i u Gebelsovim pričama o borbi za Berlin. Ne pobeđuje duh, nije bitno ubeđivanje, kod poslednje odluke u prilog novom učenju ne presuđuje čak ni nadmudrivanje retoričkim sredstvima, već junaštvo prvih članova SA-a, ‘starih boraca’.“
„Pritom ja u sebi Hitlerove i Gebelsove reči dopunjujem stručnom distinkcijom koju je pravila jedna naša prijateljica, tada lekarka na stažu u bolnici jednog malog industrijskog mesta u Saksoniji. ‘Kada bi nam uveče nakon mitinga pristizali povređeni’, pričala nam je često, ‘odmah sam znala kojoj partiji koji od njih pripada, i ako je već bio bez odeće i ležao u krevetu: oni s povredom na glavi od pivske krigle ili noge od stolice su nacisti, a oni kojima su pluća bila probodena stiletom su komunisti.’“
Ovako Viktor Klemperer,1 u svojim dnevničkim beleškama, opisuje organizovano nasilje u borbi nacionalsocijalista za duše ondašnjih žitelja Nemačke. To da su se borili za njihove duše, ovde je naravno ironija. Nije ih bilo briga za njihove duše, kao ni za njihove živote, uostalom. Reč je bila isključivo o efikasnom preuzimanju i zadržavanju na vlasti. Na nekim drugim mestima, Klemperer će izlistati kriminalne slučajeve viđenijih i manje viđenih nacista: svi su oni redom bili skloni pljački, korupciji, takozvanoj trgovini uticajem. Ako to nekome zasmeta, ako neko veruje da je takvo ponašanje neprikladno, tu su jurišni odredi da ga razuvere, golom smrtonosnom silom.
Dobro, ali zašto jedan glomazni citat na početku, a onda i ovaj kratki, krajnje pojednostavljeni komentar – kakve to veze ima s nama? Predrag Voštinić je za sada poslednji u nizu koji je na svom telu osetio novoradikalske metode razuveravanja. Jeste, Sofija Mandić je pisala juče o tome i rekla uglavnom sve što se imalo reći. Ali, verujem da ima smisla još jednom ponoviti šta je to bilo pre dve večeri u Kraljevu i povući adekvatne istorijske paralele. Nema razloga da se ustručavamo da ćemo preterati, nije tako davno bilo kada je nešto slično doživeo recimo Borko Stefanović. Tada su ljudi izašli na ulice, protesti su trajali danima, prepoznali su o čemu se radi. Zbog Voštinića – niz saopštenja, što bi rekla Sofija Mandić lišena bilo kakve iznenađenosti, i vest već lagano pada u medijsku dubinu, daleko od površine javnosti.
Neka mi čitalac ne zameri rezignaciju: ovaj tekst je pokušaj da se tema zadrži pred očima… Zaista, pred čijim očima. Verujem da žitelji Srbije ne žele da pamte, sve oni već znaju, i baš zato bi da što pre zaborave. Ako je tako, to znači samo jedno, stari recept nacionalsocijalista iz prve polovine 20. veka i dalje radi u Srbiji. Stid zbog poniženja i zlostavljanja od strane vlasti jeste prevelik – mislim na stid samih žitelja Srbije, ne na stid vlasti, oni za sram ne znaju – i zato imamo na delu potiskivanje.
Vest kaže – bilo je dvoje kola u napadu na Voštinića, u njima je bilo sedam osoba, vozač koji je kolima nasrnuo na Voštinića na biciklu bio je pijan (jedan drugi autor Christopher Browning, mnogo posle Klemperera, ispisao je strane i strane opet u vezi sa sećanjima, o važnosti alkohola u Trećem rajhu, ali o tome neki drugi put), neki od njegovih saputnika bili su pitomci policijske akademije. Ako je sve to tačno, onda analogija sa SA odredima, to jest jurišnim odredima nacionalsocijalsta radi do kraja. Nije više reč o povremeno angažovanim navijačima na poslovima razuveravanja, to jest uterivanja straha u kosti, sad se to hoće institucionalizovati, za to se prave akademije, mlatiti ljude uokolo hoće se postaviti kao respektabilna naučna disciplina.
Da li ja sad hoću da kažem da je napad na Voštinića bio planiran? Na akademiji, recimo. Pod budnim okom nekog od radikalskih predavača. Nemam pojma. A nije ni važno. Jer, sve i da nije bilo plana, veseli momci, dodatno oraspoloženi alkoholom, poželeli su da se iživljavaju, pa su pronašli za to dopuštenu metu. Možda je u tome bilo i neke želje za dokazivanjem pred autoritetima iz policijske škole, to bi se sve moglo utvrditi, ako bi se s njima razgovaralo. Ali, nestašni dečaci su već pušteni iz pritvora i otišli na nove školske zadatke. A po objašnjenju iz policije, da se naslutiti da će se cela stvar predstaviti kao samo malo razuzdanija zabava pripitih mladića, bez političke pozadine, naravno.
Ali, dogodilo se sve suprotno od toga. Politička pozadina urla u svojoj očiglednosti. I nema razloga da se ustežemo i da ne povučemo, da ponovim, adekvatnu analogiju. Ako je istina da ćemo do kraja godine imati izbore, u šta treba sumnjati, onda nam slučaj u Kraljevu pokazuje kako će izgledati kampanja vlasti. I prebijanje i napad na život suparnika mora se videti upravo tako – kao kampanja. A izumitelji takvih kampanja jesu fašisti i nacionalsocijalisti s početka 20. veka. Lekcije iz istorije nam ne daju da to vidimo drugačije, koliko god se mi trudili da ih sklonimo u stranu, jer nas je sramota, jer smo nemoćni, jer ne vidimo izlaz. Nije tačno, nismo nemoćni i izlaza ima, pa zar nismo mi baštanici najsvetlijih – kako se to obično kaže – antifašističkih tradicija? Ili smo i to zaboravili, svesno i temeljno, po drugi put. Nije da su devedesete bile baš tako davno.
Peščanik.net, 12.09.2023.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nas i Kineza po 300 miliona - 07/05/2024
- Dobro došli u Had - 03/05/2024
- Wheeling and dealing - 30/04/2024
