Izvinite, da li znate koliko je sati? Sećate li se kada ste poslednji put čuli nekoga da izgovara ovu rečenicu? Tako sam i mislila. I nije to samo zato što danas svi imaju mobilne telefone na kojima mogu da vide koliko je sati. Uostalom, nekada, kada se ova rečenica mogla čuti na ulici, ona ni nije isključivo služila tome da neko sazna tačno vreme. ”Izvini, znaš kol’ko je sati?” često je korišćeno za uspostavljanje kontakta jer je zahtevalo da upitani zastane, malo zavrne rukav, eventualno obrne ručni zglob ako je sat nosio sa unutrašnje strane nadlanice (bilo je i onih koji su, da bi bili još zanimljiviji u društvu, kazaljke nameštali tako da im trojka glumi dvanaest), pogleda u sat i odgovori, što je onome koji pita davalo mogućnost da pokuša da osvoji još malo prostora za upoznavanje.

Ne, ovaj mali socijalni ritual nije izumro zato što danas svi u svakom trenutku znamo koliko je sati. Uostalom, kod nas je ionako stalno minut do dvanaest, što ćete saznati čim pogledate vesti, pa ne morate još i da to proveravate kod prolaznika. Izumro je jer je danas mnogo važnije pitanje – koji je datum. I opet, ne onaj Datum koji treba da nam odredi Evropska unija, nego – koja je tačno godina u kojoj živimo? Ima doduše nedoumica i oko toga kad je koji mesec jer je zima bila bolešljiva sa visokom temperaturom, a proleće nikako da počne mada smo već uveli i letnje računanje vremena, ali to nije tema. Tema je da li je ovo 2013. ili neka druga godina. Još preciznije – koji je ovo vek?

Oni koji odlučuju o tome su, kako nam je teatralno najavljeno, ”u neprekidnom zasedanju”. Danas su se pametno sastali sa svim parlamentarnim strankama Srbije ali i, van svake pameti, sa vanparlamentarnim Dodikom – predsednikom susedne Republike Srpske, sa kojim je predsednik Srbije na kraju imao i pompeznu konferenciju za medije na kojoj je najavljeno veliko ”ne”.

Začudo, ili za očekivati, nisu se sastali sa parlamentarnim strankama Srba sa Kosova, ali ne zato što su i one iz susedne države, taman posla, nego zato što predstavljaju one, doduše brojnije Srbe koji žive, doduše u težim uslovima, ali ipak ”samo” u južnom delu ”naše južne pokrajine”. To što su oni jedini koji, kroz kosovski parlament, zastupaju i brane interese Srba, nikome nije bio značajan razlog.

Iz nekog razloga se nisu sastali ni sa patrijarhom, sa kojim se inače svako sastaje svako malo. Patrijarh je uzvratio istom merom. Ni on se nije sastao sa njima, ali im je u znak osvete uputio otvoreno pismo (otvoreno za javnost, a ne u otvorenoj kuverti) i zahtevao da se zvanično obavežemo na povratak, ne na Kosovo nego u četrnaesti vek, zaboravivši da smo tada već jednom izgubili i Kosovo i Srbiju. Predsednik Nikolić, valjda osećajući obavezu prema patrijarhu koji mu se našao kad je onaj njegov neumesni i neuspešni štrajk glađu trebalo proglasiti uskršnjim postom, taman je zaustio da kaže kako smo ovu godinu već zvanično i o trošku poreskih obveznika proglasili tristatrinaestom što je čak hiljadu godina više nego što patrijarh zahteva, ali se premijer Dačić ipak usprotivio obojici. Dovoljno mu je što su ga prozivali da nas vraća u devedesete, neće sad još i da ga napadaju da nas vraća u početke milenijuma.

I tako naš ”državni vrh”, naše ”najviše rukovodstvo” ”u stalnom zasedanju” zaseda i veća koji je ovo vek. Devetnaesti u kojem se stvaraju nacionalne države pa da ”ne damo” Kosovo ili dvadeseti u kojem se oslobađaju kolonije pa da ”damo” Kosovo?

Ili je možda ipak dvadesetprvi u kojem se stvaraju i zaokružuju kontinentalne i svake druge unije država?

Sat po kojem se ravnaju je očigledno onaj starinski, na navijanje. Pa hajde onda da navijamo. Da navijamo da će u ”državnom vrhu” biti pameti i odvažnosti.

Peščanik.net, 08.04.2013.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)