Sem brojeva potpisa, potpore inicijativi REKOM na najvišem nivou i drugih jasnih znakova, pojavljuju se i oni čija je informacija posredna, ali ne manje ubedljiva.

Nedavna uzbudjenja u javnosti i NVO krugovima u Beogradu iskazala su se, bar u „Utisku nedelje“ na TV B 92, kao prava bura u lavoru. Upravo kao pokazatelj stanja duha, ovaj dokaz da je inicijativa REKOM uspela govori ne samo o novijoj istoriji, nego i o posledicama koje donosi istorijska nepismenost. Ova nepismenost će, kako izgleda, ozbiljno potresti NVO sektor, i zbog toga vredi misliti o njoj.

Kako god da obrnemo podatke i koliko god ekscentrično da ih tumačimo, u emisiji je sedela žena, Nataša Kandić, koja je najviše napadana u srpskoj javnosti u poslednjih dvadeset godina. Činjenica je vredna pažnje, i ne može se nikako prećutati, opet – iz koje god perspektive da je gledamo. Ako je cilj razgovora da se njen posao i njeno ponašanje ocenjuju, kritikuju, ako mediji postanu zainteresovani kada se bliži manje ili više spektakularni kraj, čak i ako je reč o razgovornom linču, koji je tako drag medijima u Srbiji, onda je osnovni uslov pristojnosti – a i uspeha, recimo, linča – da se to kaže. Uzgredno priznavanje zasluga, bez pominjanja u kojim je uslovima i po koju cenu je to postignuto, u najmanju ruku je nepristojno. Simbolički, takav pristup podrazumeva isto ono stanje duha koje je i dovelo do toga da inicijativa za REKOM postane neophodna, i da zahteva toliko napora i sredstava. Ova bazična „nepristojnost“ je nešto što se verovatno ne prepoznaje u srpskome društvu, u kojem je rasuto snalaženje u celini zamenilo ono što trapavo imenuju tranzicija, u čitavoj sferi javnoga života izvan državnih institucija i u kulturi: bez etički postavljene lustracije, bez refleksije odgovornosti, bez nezgodnih pitanja; drugim rečima, niko nije zaćutao, posebno ne od stida, svi se prave pomalo ludi. Majkl Hercfeld (preveden u ediciji XX vek), veliki antropolog, tu pojavu na Balkanu naziva „paralelnim protokolima“: svi sve vide i znaju, i dok im to koristi, tolerišu. Zato je, primera radi, bilo dugo nepotrebno primenjivati „izlazak“ (coming out), javno opredeljivanje za drugačije seksualnosti u Grčkoj, gde je mladi ljubavnik ljudi na vlasti uobičajeni folklor. Kada prikrivene traume nadju svoje kanale koje vlast i prihvaćena kultura istiha podržavaju, onda se dešava tačno ono što se u Beogradu dešava na svakoj gej paradi: eksplozija nasilja. Ovaj izlet u drugi kontekst bio mi je neophodan da pokažem kako prećutkivanje omogućava nagomilavanje agresije ukoliko se o odgovornosti za prošlost, sa jasnim znanjem ko je šta radio, pisao i govorio, sa necenzurisanim sećanjem, ne govori: ispad sistema vodi direktno u rat. Nataša Kandić je poznavala primer Južne Afrike, gde je široka državna akcija sprovela politiku pomirenja (koje nužno podrazumeva istinu), Maroka, gde se sam član kraljevske kuće potrudio da potpomogne takav program, Ruande, Čilea i drugih mesta pokolja, mučenja, istrebljenja. Napravila je minimalni program, kakav su mogli prihvatiti pripadnici nekadašnjih zaraćenih strana, dovela za isti sto rodjake žrtava i počinitelja. Rezultati su bili takvi da je inicijativa REKOM došla, uz evropsku podršku koja se više ne dovodi u pitanje, do predsednika država, i više je niko nije mogao odbiti. Uzgredna posledica je nesumnjivo bila i ta da se položaj Nataše Kandić prilično izmenio: to je onaj zalogaj koji lokalno zastaje u grlu. Ona je, kako se to moglo videti u razgovoru, promenu prihvatila bez opterećenja, drugi baš i nisu. Smisla bi imali češći razgovori sa njom, a ne suočavanje baš sa svakim (ili grupno organizovanim) nevladinim izdankom. Njima treba dati priliku da sami izgrade svoj društveni i kulturni identitet – da ga, prosto rečeno, zarade, a ne da kanibalizuju druge, čak i ako ih podržavaju stariji i iskusniji frustrirani, dovoljno pametni da rade iz pozadine.

Prećutkivanje istorije izaziva konceptualnu pometnju, koja je izazvala strasti, a one su, u situaciji istorijske nepismenosti, postale komične. Učesnici u razgovoru, kako je i uobičajeno, nisu bili ravnopravni, ali ovoga puta nisu bili ravnopravni upravo u tome što su predstavljeni kao ravnopravni: prvi znak da je inicijativa REKOM-a uspela je tu, treba je utopiti u domaće i unutarnje NVO probleme, treba je lokalizovati, podomaćiti, vulgarizovati, provincijalizovati, treba je povući u domaću baru sa poslovičnim krokodilima, itd. Fond za humanitarno pravo, naime, više (i odavno) ne pripada tome svetu. I tu smo kod ključnog pitanja, još jedinog koje je u stanju da, opravdano i potpuno neurotično, razbudi narodovu pažnju: pare. Dobijanje para je očajan posao, posebno kada se ne može ni sanjati priziv državnih sredstava, što je za sada slučaj Fonda za humanitarno pravo – za razliku od svih drugih učesnika u razgovorima. Moje kolege na evropskim univerzitetima godišnje menjaju asistente koji to rade: teško ko izdrži duže. Tamo gde sam, to je naprosto dobrovoljni rad. Posle desetogodišnjeg iskustva mogu da iznesem utisak, bar što se tiče nauke i u njoj humanistike, da u EZ o njoj odlučuju odlično uhlebljeni propali studenti. Mitski donatori iz Utiska nedelje nisu ni svevideći mudraci, korumpirani onoliko koliko to odgovara učesnicima u razgovoru, ni budale bez ikakvoga znanja, kao što je to voditeljka dobro primetila. Reč je o ogromnom, nepredvidljivom, nimalo zadovoljavajućem radu, koji može propasti zbog jednog zareza u formularu (proveren podatak, desio se prijatelju). Pa ipak, neko ko bi u tome sistemu „pisao pisma“ donatorima i cinkario odnosno sprečavao druge, bio bi po prvome pročitanome pismu stavljen na listu neupotrebljivih – govorim o evropskoj birokratiji. Sve ostale donatorske grupe u Evropi su kapilarno povezane sa njom. U tome je smislu poziv „na dijalog“ nevladinih organizacija savršeno deplasiran, dok sporazumevanje ili čak spajanje i ne bi bili tako loša ideja.

Za sada olujni evropski horizonti možda se nikada neće otvoriti za Srbiju, ne zbog nje same. Zastupnici „dijaloga“ bi konačno morali prihvatiti fragmentarnost javnoga prostora, osnovni uslov društvenog samopredstavljanja kapitalizma, jer su ga sami prihvatili i gradili: nema više univerzalnog (totalitarnog) prostora javnosti ni kulture. Hteli ste princip svako za sebe, primenjujte ga, umesto da sa pravim kolektivističkim samosažaljenjem tulite protiv onoga ko je uspešno radio svoj posao.

Danas, 23.07.2011.

Peščanik.net, 23.07.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.