Velika trka je krenula. U narednih šest meseci, kako su zamislili tvorci novog zakona, džungla od nekih 600 (ne)postojećih političkih partija, stranaka i pokreta trebalo bi da se pretvori u šumarak, tačnije u lepo uređeni dvored koji će putnike namernike voditi ka srećnijoj i prosperitetnijoj političkoj Srbiji. Za tako nešto će biti potrebno sakupiti 10.000 potpisa „punoletnih i poslovno sposobnih“ građana, čiji će nepogrešiv osećaj za odabir „one prave“ biti presudan. Kroz sito i rešeto zakonskog „pročišćavanja“ političke pozornice Srbije, dakle, proćiće sve političke organizacije, čak i one koje zauzimaju mesto u registru, a datiraju još iz završne faze života bivše SFRJ.

I gle čuda, najpromućurniji u osmišljavaju ove zakonske naredbe, bili su i najbrži. Samo dan-dva nakon što je krenula velika metla, Demokratska stranka je slavodobitno saopštila da je završila posao, prikupila dvadesetak hiljada potpisa i tako jasno stavila do znanja kakvu je sebi ulogu u budućem političkom ustrojstvu Srbije namenila. U svom prepoznatljivom maniru, pokreće i realizuje, uglavnom, strateške, reklo bi se, istorijske misije ( I Kosovo i Evropa, uprkos svemu, nacionalno pomirenje partizana i četnika, i kapitalizam i socijalizam, i EU i Rusija i nesvrstani), koje bi trebalo da je ovekoveče kao bogomdanog nacionalnog prosvetitelja i sveukupnog reformatora.

Neki eksperti su, valjda po inerciji, a možda i po običaju da je sve što potiče od vrhovne vlasti, iliti novog gospodara, samo po sebi dobro i korisno, požurili sa komplimentima i procenama da će drastična revizija registra političkih stranaka očistiti Srbiju od političkog treša poput partija joga-letača i običnih pijanaca, ukloniti sve što je estradno, samoreklamersko i podrugljivo, upristojiti političke prilike, uspostaviti kakav takav red. Niko pametan, naravno, neće osporiti da Srbija ima previše partija, da mnoge od njih služe za jednokratnu upotrebu (ali ostaju na spisku), da to mnoštvo najčešće srpsku politiku u vreme izbora pretvara u masovni politički i medijski cirkus za uveseljavanje naroda. Što, ipak, za dve decenije od (formalnog) uvođenja parlamentarne demokratije, čak ni posle 5.oktobra, nije bilo nijednog pokušaja da se uspostave nekakva pravila političke igre, razlog valja potražiti upravo u tome što je režim, preko svojih institucija, naročito državne bezbednosti, formirao i finansirao tzv. satelitske partije kojima je, s jedne strane, stvarao neviđenu konfuziju, a, s druge, lakše i nesmetano manipulisao i svoje političke rivale ismejavao i kompromitovao.

Kada je ideju o „seči“ partija prvi put lansirala, Demokratska stranka je poručivala da joj je glavni motiv, pored eliminacije malih i beznačajnih organizacija, zapravo želja da srpsku političku scenu, kroz radikalnu redukciju, približi modelu modernih političkih sistema zapadne demokratije. Ubrzo se pokazalo da se na viši stepen demokratije, u kome će glavnu reč voditi dva, manje ili više, suprotstavljena ideološka bloka (tačnije, dve partije), jedan bliže levici, drugi, opet, desnici, ne mora čekati stotinama godina kao u najrazvijenijim društvima.

Dakle, nije najvažnije da to bude dugotrajan sistematičan i stabilan (istorijski) proces, koji strpljivo menja kompletno društvo, profiliše političke partije tako što ih primorava da se prilagođavaju autentičnim društvenim potrebama (a ne obratno), razvija svest o demokratiji kao suštinskom pokretaču kako ukupnog razvoja tako i univerzalnih ljudskih sloboda i prava u svim slojevima. Sve se to da – u maniru specifične balkanske bahatosti, nadobudnosti i arogancije kako smo mi prepametni, pa možemo bez problema vekove i decenije preskočiti – postići brže, takoreći preko noći. Dovoljno je samo napisati zakon, obezbediti mu, regularnim ili ultimativnim sredstvima, minimalnu parlamentarnu većinu, izlicitirati koliko je potpisa građana potrebno da bi neka partija opstala ili nestala i čudovišnu cifru od 600 partija, stranaka i pokreta svesti na nekoliko desetina, možda pedesetak. A ako ni to nije dovoljno, zakon će lepo predvideti da partija koja se u dva izborna ciklusa ne domogne poslaničkih mesta bude izbrisana iz registra. Može se, međutim, i to vreme radikalno skratiti bude li se ostvario (nezvanični) naum Demokratske stranke da se u nagoveštenim izmenama izbornog zakonodavstva predvidi da cenzus za ulazak u parlament ne bude više sadašnjih pet, već, recimo kao u Bugarskoj, osam odsto. Što bi, logično, pokosilo i one stranke koje su – iako po veličini male, a po političkim idejama, opet, respektabilne – ipak u parlamentu, a „čast“ da budu narodni izabranici pripala samo dvema, možda, eventualno, još jednoj većoj partiji.

U ambijentu nametnutog dvo(tro)partizma, logično, okrupnjavanje političke scene Srbije biće dostižan cilj. Svako ko sebe smatra marginalnim potražiće utočište u nekom svom jačem ideološkom jatu, mnogi će naprosto nestati, ali će već prvi izbori po novom rasporedu političkih snaga pokazati da se zakonom ne može, bez posledica, na viši nivo demokratije. Kako je većina partija, stranaka i pokreta u Srbiji identičnog ili vrlo sličnog ideološkog i programskog predznaka, dakle, u nekakvoj mešavini nacionalizma, socijalne demagogije, desničarskog levičarenja (i obratno), čak i bez želje da se preciznije profilišu, okrupnjavanje u srpskom slučaju pre bi podsećalo na staru ideju akademika Mihajla Markovića o stvaranju tzv. bespartijskog pluralizma nego na razvijeniji i produktivniji oblik demokratije koji neće biti predvorje za uspostavljanje nekog novog ideološko-nacionalnog apsolutizma, odnosno prosvećenog nacionalizma. Eliminacijom malih partija, od kojih su mnoge i dosad bile izvor novih, svežijih ideja, odnosno svojevrstan korektiv tzv. velikih stranaka, stvoriće se situacija u kojoj je jedino važno preživeti, prišljamčiti se „velikom bratu“, dobiti makar minimalan deo kolača vlasti, u stvari, utopiti se i nestati. Sa njima i potencijalno nova kreativna politička promišljanja.

Teško je, a u postojećim srpskim političkim okolnostima, i nemoguće oteti se utisku da će primena novih zakonskih rešenja neminovno dovesti do toga da se sa prljavom vodom izbaci i dete. Odnosno, da se građanima oduzme (ili drastično limitira) pravo na slobodno političko organizovanje, pretvarajući ih u bezličnu biračku masu čija je (jedina) svrha da se opredele za jednu od dve ili tri, u slučaju Srbije, nacionalno i ideološki istovetne ili jako srodne partije. Poruka biračima da se moraju odrediti ili prema nekoj moćnoj partiji ili da prostor za izražavanje svoje političke volje potraže u nevladinom sektoru ili udruženjima građana, zapravo je upustvo kako da izborna apstinencija bude glavno obeležje srpske političke stvarnosti. Drugim rečima, oblik ispoljavanja nezadovoljstva, koji, međutim, neće imati snagu da spreči sasvim očiglednu ambiciju vodeće vladajuće političke garniture da na duži rok osigura sebi apsolutni monopol na politiku i vlast. A zna se kuda su sve neki drugi monopoli Srbiju već odveli.

 
Peščanik.net, 27.07.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ivan Torov

Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Latest posts by Ivan Torov (see all)

Author: Ivan Torov

Ivan Torov, rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom. Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).