Ovih dana ponovo smo se podsećali kako je pre devet godina ubijen Slavko Ćuruvija, nekoliko godina pre njega Dada Vujasinović, ima li pomaka u otkrivanju ubica Milana Pantića, a sada smo tom protestnom okupljanju pridodali i tačno godinu dana od (srećom) neuspešnog pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića. Istina o zločinima nad novinarima uglavnom je tamo gde je i bila, zakatanačena iza sedam brava. Povremeno tu i tamo “procuri” po koja “ohrabrujuća” vest, tek da se pokaže kako nije baš da država ništa ne čini po tom pitanju. Doduše, s vremena na vreme se oglasi poneki specijalni ili obični tužilac, ranije i ministar, seti se žrtava i šef države, pa sve jovo nanovo.

Opet ćemo se za godinu dana okupiti (u sve manjem broju) i dalje sa oporim osećanjem da državi, zapravo, i nije stalo do otkrivanja prave u pune istine. Utvrdilo bi se ono što se od samog početka zna, da iza ovih likvidacija i pokušaja egzekucije stoje određene državne strukture, čije bi razobličavanje mnogo toga neugodnog izbacilo na površinu. I ljude na koje se očigledno još računa, a, pre svega, da se u tehnologiji “lova na novinare” u međuvremenu nije mnogo toga promenilo.

Nekad davno, u Miloševićevo vreme, srpsko novinarstvo je bilo strogo podeljeno. Jedni su (u manjini) ispisivali najsvetlije, drugi (u ubedljivoj većini) najsramnije stranice ovdašnje istorije. Većina je odabrala ulogu medijske artiljerijske pripreme terena za svakojaka zlodela, manjina je nastojalo da preživi i da pritom, uz sve rizike, sačuva obraz prkoseći teroru “crveno-crne” koalicije. Znalo se tada jasno ko je na čijoj strani, linija fronta je bila precizna ucrtana, a sa njom i logika da je strani koja u jednoj ruci drži mikrofon, a u drugoj kalašnjikov, dozvoljeno sve, pa i da se, u nedostatku drugih meta, okrene “nepodobnim” i “izdajničkim” medijima i izloži ih permanentnom proganjanju, poternicama i otvorenom pozivu na linč. Najpre medijskom, potom političkom, na kraju policijskom, pa ko iskorači više nego što mu je dozvoljeno, mogao je da računa i na – fizičku likvidaciju.

To što su Šešeljevi radikali krajem 90-tih, u ime Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, preuzeli na sebe da medijski prostor očiste od “stranih medijskih elemenata” monstruoznim Zakonom o informisanju i pravim propagandnim terorom i pretnjama u vreme bombardovanja i ratnog stanja, a tajne policijske službe, potpomognute kriminalcima svih fela, ulogu egzekutora, zapravo je bilo finale jedne podmukle političke prakse započete koju godinu ranije. Samo su svetske pohvale (posle Dejtona) koje je Milošević pokupio kao “nezaobilazni faktor regionalne stabilnosti” bile razlog što obračuni sa “nepatriotskim” medijima već tada nisu poprimili razmere zločinačkog serijala haustorskih i drugih likvidacija.

Autor ovih redova priseća se vremena kada je režim “suptilnim demokratskim” merama pokušavao da zaustavi širenje mreže nezavisnih i opozicionih medija, potisne njihov uticaj, naročito na lokalu. Dan za danom ukidani su listovi, zabranjivane radio stanice (neke, kao požarevački BUM, više puta). Na proteste i saopštenja NUNS tadašnji ministar informacija u vladi Mirka Marjanovića (ujedno i prvi čovek BK TV), Aleksandar Tijanić, lakonski je odgovarao da je on pogrešna adresa, da nema nikakve veze sa državnim nasiljem. “Obratite se premijeru”, imao je običaj da uzvrati. Komentar “Zaštićena nevinost” u tadašnjoj Našoj Borbi bio je pokušaj da se objasni kako je moguće biti pripadnik jedne političke nomenklature, pritom na ministarskoj funkciji zaduženoj za medije, aktivan u njihovom satanizovanju i posle svega toga – nevin kao novorođenče.

Tijanić je kasnije napustio tu funkciju, pokušao da je kapitališe pokretanjem svog (neuspelog) dnevnog lista, kasnije saradnjom sa pokojnim Ćuruvijom, što se još tada tumačilo dvojako: i kao svojevrsno “pranje biografije”, ali i kao nastojanje da se javnosti nametne kao novinar takvog moralnog kalibra i digniteta čija je ranija bliskost sa Familijom, Bengalskim tigrom i drugaricom sa “cvetom u kosi”, prerasla u “ozbiljnu opasnost po njegovu bezbednost.” Taj mit o sopstvenoj veličini i značaju, sebi kao režimskoj smetnji gradio je svih potonjih godina, pisao “oproštajna pisma”, žalio se da je žrtva progona, sve dok se, posle 5.oktobra, posle neuspelog pokušaja da preuzme Politiku, nije udomio u udobnom Koštuničinom kabinetu kao njegov poverljiv savetnik za medije. Manje sklon profesionalnim novinarskim izazovima, a više političkim manipulacijama i računicama, uz neskrivenu osobinu da – zaštićen imunitetom svojih novih šefova – lične netrpeljivosti prema pojedincima i nekim strankama pretače u “principijelne političke obračune.”

Kada je svoj “strah za ličnu bezbednost” manifestovao čuvenom izjavom “Ako Đinđić preživi, Srbija neće”, kratko vreme pre nego što će premijer biti likvidiran, mnogima se učinilo kao da se 5.oktobar nije ni desio. Medijski sunovrat se nastavio, u mnogo čemu produbio, a obećano “osvajanje medijskih sloboda” ostalo samo puka fraza lakovernih. Preraslo je u novu preraspodelu političke i medijske moći u kojoj su mnogi novinari-političari potražili i pronašli svoje mesto.

Ustoličenje Aleksandra Tjanića za direktora RTS, odmah nakon što je Koštunica preuzeo vlast, sa ambicijom da najmoćniji elektronski državni medij pretvori u proklamovani javni servis građana, koji ga finansiraju kroz pretplatu, poguralo je ovaj sistem na stare, poznate staze puke medijske sluškinje dnevne politike. Kada se tome pridoda i potonje pretvaranje druge “nacionalne” institucije, dnevnog lista Politika, u partijsko-ideološko-porodično-nepotističko društvo, pod direktnom kontrolom DSS, nije bilo teško prepoznati razmere kontinuiranog uništavanja medijskog prostora Srbije. I konture buduće političko-medijske bahatosati pod državnom i političkom zaštitom.

Skoro osam godina nakon 5.oktobra promenile su se samo vodeće medijske ličnosti i njihovi gospodari, ali ne i Miloševićev obrazac gazdovanja medijima. Ovog puta, prosvećeniji su, “demokratskiji” i “evropskiji”, ali i dovoljno “nacionalno i ideološko samosveni” da se bez ikakvog ustezanja stave u službu politike. Jednom su takvi bili deo Miloševićeve porodično-partijsko-tajkunske oligarhije, danas je teško i samo pobrojati kome i čemu sve ne služe. Od aktuelne vlasti, koja mnogo toga ne ume ili ne želi, ali je u posedovanju i kontroli medija nepogrešiva, preko njenih neokrnjenih tajnih službi koje tako obilato snabdevaju tabloidne ešalone materijalima za kompromitaciju i diskreditaciju političkih protivnika, (ne)identifikovanih tajkuna i ratnih profitera, koji su pokupovali sve, pa i pravo da kreiraju medijsku scenu, ali i da operu i pare i biografije. Pa sve do svojevrsnog apsurda da sinonimi evropskih medijskih sloboda, velike medijske korporacije i institucije međunarodne zajednice budu finansijski sponzori medijskog nacionalizma, antievropske histerije, ksenofobije i promocije Miloševićevog sistema vrednosti u interpretaciji novih gospodara Srbije.

Ta bahatost, sada kada se u Srbiji vodi bespoštedna trka kome će 11. maja pripasti gospodarenje državom, intenzivirana je jakom ambicijom političara da najuticajnijim medijima ne uskrate priliku da i sami budu deo tog političkog obračuna. Samo naivni i neupućeni će poverovati da su dve najsvežije epizode predizborne manipulacije biračima i javnošću, izborne participacije RTS i Politike, rezultat sticaja okolnosti ili, pak, plod novinarske istraživačke inventivnosti.

Dokumentarni film Filipa Švarma i Radoslava Ćebića “Atentat – medijska pozadina”, u koprodukciji sa RTS, emitovan upravo u vreme kada se predizborna kavga dojučerašnjih koalicionih partnera zahuktala, poslužila je kao prilično uverljiv povod da se “svedočenjem” novinara obnovi priča o “političkoj pozadini ubistva premijera” na način i modelom koji se, kako reče advokat Srđa Popović, poklapa sa sudskim iskazima prvooptuženih i (prvostepeno) osuđenih za atentat na Đinđića. Zapravo, ako je i u pitanju samo krupan profesionalni gaf, film se u delu javnosti doživljava kao pokušaj kompromitovanja Đinđićeve vlade, amnestiranja nekih medija, ljudi i struktura, reaktiviranja “sumnjive uloge” pojedinaca iz Đinđićevog okruženja, nastavak priče za koju se mislilo da je jednim delom dobila sudski epilog, a da će drugi deo, razobličavanje političke poozadine – bar po najavi specijalnog tužioca za organizovani kriminal – tek uslediti. Ako i sami autori možda nisu bili svesni političkih implikacija svog dela, reakcija finansijera projekta, direktora RTS Tijanića ne ostavlja nikakvu sumnju u prave (predizborne) motive i nastavak njegovog obračuna sa ekipom Zorana Đinđića.

Rat koji se ovih dana vodi između glavne urednice Politike Ljiljane Smajlović i šefa države i nosioca izborne liste “Za evropsku Srbiju” Borisa Tadića povodom objavljivanja neproverene (tabloidne) priče o zaostavštini i, navodno, velikom bogatstvu pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, postigao je bar dva cilja: stvorio utisak u javnosti da se predsednik republike direktno meša u uređivačku politiku Politike i, ujedno, doveo samog Tadića u poziciju da se brani i “objašnjava”. Ušavši u klinč sa urednicom Smajlović, spao je na ponižavajuću poziciju optuženog u koga je upereno jako isledničko svetlo i koji mora da “dokazuje” svoju “nevinost” time što je uputio Politici pismo u kome joj je zamerio što iz tabloida prenosi neproverene priče i zatražio da dokaze o eventualnoj kriminalnoj delatnosti Bogdanovića ustupi državnim organima. Pa čak da ih, uz asistenciju svog savetnika za medije, uverava da on “lično ne veruje da je Politika u vlasništvu i pod kontrolom Vojislava Koštunice i DSS.”

Finale te sve bezobzirnije medijske bahatosati jeste nekažnjeno Tijanićevo “očinsko” šamaranje izvesnog “simpatizera LDP” Miloša Lukovića u hodniku Prvog opštinskog suda. Šta li je sledeće?

 
Peščanik.net, 19.04.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply