Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Fotografije čitateljki, Mina Milenković

Šta povezuje Telekom i PKB korporaciju, poznatiju kao Poljoprivredni kombinat Beograd? Praktično ništa, osim činjenice da se veliki deo javnosti protivi nameri države da ih do kraja godine proda. Da li će se to zaista i desiti drugo je pitanje, ali nisu male šanse da neće.

Koji su glavni argumenti protivnika prodaje Telekoma? Prvo – da se radi o profitabilnom preduzeću. To je tačno, ali je još tačnije da Telekom ima 10 puta više zaposlenih od svog glavnog konkurenta Telenora, a da Telenor po zaposlenom ostvaruje 10 puta veći profit: otprilike 100 naspram 10 hiljada evra.

Pored toga, poslovne performanse Telekoma karakteriše višegodišnji kontinuirani pad njegovog tržišnog udela. Pre pet godina Telekom je držao 54 odsto tržišta mobilne telefonije, a druga dva „operatera“, Telenor i VIP, 46 odsto. Sada se slika potpuno preokrenula pa Telenor i VIP zajedno drže 54, a Telekom 46 odsto tržišnog, kako to novinari vole da kažu, „kolača“. Dakle, tržišno učešće Telekoma svake godine opada za procenat-dva, dok njegovi konkurenti rastu.

Nema garancija, niti signala, da će se u doglednoj budućnosti taj trend promeniti. To znači da Telekom zaostaje. A to, dalje, znači i da slabe izgledi da će ubuduće vrednost, to jest cena Telekoma rasti. Naprotiv.

Još je možda značajniji argument da bi prodaja Telekoma smanjila mogućnost zapošljavanja naših stručnjaka, dovela čak u pitanje budućnost tehničkih fakulteta u Beogradu (i Banja Luci!) i, sve u svemu, ugrozila tehnološki razvoj Srbije. Iskustvo, naše naravno, govori međutim da je situacija zapravo bitno drugačija. Telekom nije uspeo da naše mlade inženjere zadrži u zemlji, naprotiv, oni u sve većem (ili bar nesmanjenom) broju odlaze, a njegovo (vrlo verovatno) dalje zaostajanje još bi snažnije delovalo u istom smeru i pojačalo već postojeću „egzit strategiju“.

Ipak, najjači argument u prilog prodaje Telekoma nije ni ekonomski ni tehnološki nego – politički. Kao što je poznato, sva javna preduzeća u Srbiji, pa sa njima i Telekom, već godinama su tretirana kao partijska prćija. Kakve su šanse da se to uskoro promeni? Nikakve. A dok je tako bolje je da o „našem Telekomu“ računa vodi neko drugi.

Slučaj PKB-a je znatno drugačiji. Radi se o gubitašu koga krase niska produktivnost i visoka neefikasnost, pa su i otpori nekako slabiji (ili makar „otpornici“ imaju slabiji pristup medijima). A glavni argument je u stavu da zemlju ne treba prodavati strancima. Ne izgleda, bar u ovom času, da će PKB u javnosti izazvati onakvu buru kakvu je proizveo Telekom.

PKB, međutim, ima jednu specifičnost koja je potpuno zanemarena, a zapravo je ključna. Reč je, naime, o svojevrsnom poljoprivrednom konglomeratu, kombinatu, kao što mu i ime lepo kaže, koji „kombinuje“, tačnije spaja, različite poljoprivredne delatnosti: govedarstvo, tj. mlekarstvo, svinjarstvo, ratarstvo, povrtarstvo (plus neke logističke delatnosti kao što su održavanje mašinskog parka, transport i slično). Ta njegova karakteristika povećava cenu koju kupac treba da plati, ali, sa druge strane, smanjuje ukupnu sumu koja može da se za celo preduzeće dobije.

Praktično, naime, u svetu ne postoji pandan PKB-u, odnosno ne postoji neka slična kompanija koja u sebi obuhvata sve te delatnosti koje ima PKB. Po pravilu su one specijalizovane (kao što je, recimo, Tenis za svinjarstvo) za pojedine grane poljoprivrede. Drugim rečima, to znači da ne postoji „prirodan kupac“ za PKB, kao što recimo postoji za Telekom. O tome svedoči i činjenica da potencijalni domaći kupci, Kostić i Matijević, najavljuju konzorcijum, dakle zajednički nastup što govori o tome da je svako od njih zainteresovan samo za pojedine delove sada jedinstvene firme. A to, pak, znači da će kupaca biti malo, odnosno da neće biti konkurencije, što je uvek nepovoljnije za prodavca, jer obara cenu.

Zato bi, u stvari, bilo bolje PKB prodavati „na parče“, tj. po delovima, na koje je on, uostalom, već prirodno podeljen. Dakle, posebno ratarstvo, posebno povrtarstvo itd. To bi omogućilo da se kao kupci pojave firme, ili pojedinci, koji se određenom konkretnom delatnošću već bave. Time se, nasuprot zvanično predviđenoj varijanti, povećava broj zainteresovanih, tj. potencijalnih kupaca, konkurencija se dakle pojačava, a time i podiže cena.

U suprotnom, raste rizik da dobijena cena bude manja i posao za državu, ili grad Beograd svejedno, za građane u svakom slučaju, bude nepovoljniji. A pojavljuje se i još jedan, ne manje značajan rizik: da se kao kupci pojave oni kojima nisu primarni ekonomski, nego neki geopolitički ili slični „strateški“ interesi.

Što pomenutim građanima Srbije uopšte nije u interesu.

Peščanik.net, 19.08.2015.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.