Zašto su nas bombardovali

Ovih dana se u Srbiji obeležava 11 godina od NATO intervencije, a veliki broj ljudi još uvek nema jasnu predstavu o tome zašto smo bili bombardovani. Kako vreme odmiče, „NATO agresija“ postaje deo dominantne nacionalne mitologije, po kojoj su Srbi večite pravedničke žrtve, na udaru zlobe svetskih moćnika. Duboko se ukorenila Miloševićeva propaganda koja je zapadne zemlje predstavljala kao „NATO zlikovce“, a njihovu vojnu intervenciju kao „ničim izazvanu“. Nažalost, postojao je veoma ozbiljan povod za vojni angažman zapadnih zemalja.

Na Kosovu se dešavalo nešto slično onome što se u Bosni dogodilo par godina ranije. Sudeći prema raznim nezavisnim izveštajima i presudama međunarodnog suda za ratne zločine, vojska, policija i paravojne jedinice su tokom ratnih operacija granatirali i spaljivali albanska naselja, i masovno ubijali i raseljavali civilno stanovništvo. Pokolj meštana (uglavnom žena, dece i staraca) u Gornjem Obrinju počinjen 26. septembra 1998. našao se u žiži medijske pažnje na zapadu. I pored upozorenja koja su stizala iz Evropske unije, Milošević je nastavljao sa svojom politikom zločina. Početkom 1999. na hiljade albanskih sela na Kosovu je bilo oštećeno granatiranjem ili spaljeno, više od 200.000 kosovskih Albanaca interno raseljeno, oko 70.000 izbeglo u susedne zemlje, a gotovo 100.000 ih je zatražilo azil u zapadnoj Evropi. Kada su jedinice specijalne policije 15. januara 1999. počinile masakr u Račku postalo je gotovo izvesno da će zapad intervenisati.

Eskalacija nasilja nad civilima i operacija etničkog čišćenja koju su sprovodile srpske snage predstavljali su direktan povod NATO bombardovanja SRJ marta 1999, zbog čega je ono nazivano “humanitarnom intervencijom”. Međutim, Milošević nakon početnih NATO udara nije obustavio već je intenzivirao zločine na Kosovu. Mnoge državne i javne službe su učestvovale u „čišćenju“ južne srpske pokrajine od njenog stanovništva. Kamioni Vojske Jugoslavije i vozovi Železnice Srbije su korišćeni za deportacije stanovništva ka granicama Albanije i Makedonije, opštinske komunalne službe su angažovane na uklanjanju leševa sa ulica, a policija Srbije je ubijala civile i krišom prevozila leševe hladnjačama u unutrašnjost Srbije. Organizovanost i razmere progona nakon početka NATO udara šokirale su svetsku javnost.

Svet je ubrzo shvatio da je u toku operacija etničkog čišćenja do tada neslućenih razmera, koja je postala poznata pod nazivom Operacija Potkovica. Izgledalo je da Milošević kreće u „konačno rešenje“ albanskog pitanja. Samo tri sedmice nakon početka NATO bombardovanja SRJ Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) je registrovao preko pola miliona prognanih sa Kosova. Do kraja bombardovanja srpske snage su proterale 862.979 Albanaca iz zemlje, a još nekoliko stotina hiljada je interno raseljeno. Prognanim građanima vlasti su oduzimale lična dokumenta i druge dokaze o srpskom državljanstvu, vršeći sistematsko brisanje identiteta. Do juna 1999. je preko 80% celokupnog stanovništva Kosova, i oko 90% kosovskih Albanaca, bilo raseljeno iz svojih domova. Tokom ovih operacija, za nepuna tri meseca, ubijeno je oko 10.000 Albanaca. Hiljade kuća je srušeno uz pomoć artiljerije, buldožera, plamena i eksploziva. Ni verski objekti nisu pošteđeni – uništeno je oko 150 džamija.

Naravno, mi u Srbiji nismo imali pojma šta se dešava. Televizija je emitovala slike srušenih mostova i televizijskih tornjeva, uz poneki oboreni NATO avion. Neki od nas su bili u skloništima, a neki se hrabro borili protiv avijacije najjače svetske velesile, dok su Slobodan Milošević i njegovi pomagači na Kosovu nastavljali sa udruženim zločinačkim poduhvatom.

Nakon Miloševićeve kapitulacije i povlačenja vojske i policije sa Kosova, zapljusnule su nas slike srpskih izbeglica i zapaljenih pravoslavnih crkvi. Prognani Albanci koji su se zajedno sa međunarodnim snagama vratili na Kosovo, svetili su se srpskoj manjini za zločine koje je počinila njihova država. Od tada, prilikom svakog obeležavanja godišnjice „NATO agresije“ obavezno se pomenu srpske žrtve, srpske izbeglice, osiromašeni uranijum i nelegitimnost bombardovanja, ali niko ne spominje prave uzroke zapadne intervencije, niti teške ratne zločine koje je država Srbija počinila nad kosovskim Albancima.

Voleo bih da nam prilikom obeležavanja neke od narednih godišnjica „zločinačke NATO agresije“ neko od zvaničnika Republike Srbije lepo objasni kako je došlo do toga da se pare poreskih obveznika preusmere na organizovanje progona i deportacija, i što je daleko bitnije, kako to da se godinama nakon Miloševićeve smrti o tome i dalje javno ne govori.

I za kraj, verovali ili ne: NATO operacija se uopšte nije zvala „Milosrdni anđeo“, već je taj termin izmislio Miloševićev režim kako bi naglasio cinizam zapadnih saveznika.

Autor je saradnik srpsko-hrvatske Vikipedije.

Peščanik.net, 24.03.2010.

TEMA – KOSOVO