Najava da će aktuelni gradonačelnik Beograda uskoro postati novi ministar finansija nije nikoga iznenadila – o tome se govori već nekoliko meseci. Činjenica da osoba za kojom se vuku brojne nerazrešene afere (od učešća u spornim privatizacijama, preko falsifikovanja doktorata, pa sve do učešća u rušenju u Hercegovačkoj) ne samo da nije smenjena sa položaja već će, naprotiv, biti unapređena u nekim drugim uslovima i u nekoj drugoj zemlji svakako bi se smatrala skandalom. U Srbiji 2018, međutim, ovo nije ni najmanje neočekivano. Jednog ministra za kojeg se osnovano sumnja da je falsifikovao doktorat i da je učestvovao u noćnom rušenju već imamo. Ono što građani vide kao nedostatke režim očigledno vidi kao preporuku.
Nešto drugo je u ovoj vesti zanimljivije. Aktuelni, nelegitimno izabrani predsednik započeo je svoju premijersku karijeru sastavljajući Vladu od ekspertskih kadrova. Sećamo se i ekonomskog vunderkinda iz Amerike, i uspešnog biznismena iz Kanade, i bivše službenice MMF-a, kao i profesora ekonomskog fakulteta i bivšeg konsultanta Svetske banke, koji je pre dva dana podneo ostavku na mesto ministra finansija. Ali tako nije bilo samo u ministarstvima koja se bave ekonomijom u užem smislu, već i u ministarstvima prosvete i kulture, na čijem čelu su bili ljudi koji važe za dokazane stručnjake u svojim oblastima.
Tako je bilo, a kako je danas i kako će biti sutra? Stručnjaka za udžbenike i testove znanja zamenio je vlasnik privatne gimnazije, koju je, sasvim slučajno, pohađao sin nelegitimno izabranog predsednika. Na mesto prvo ministarke za lokalnu samoupravu, a kasnije i premijerke, dolazi javnosti nepoznata osoba, za koju kasnije saznajemo da je bliska gradonačelniku Beograda. Ne mesto ministra finansija, već smo rekli, dolazi sam gradonačelnik, a za mesto ministarke kulture najavljuje se aktuelna predsednica skupštine.
Šta nam sve ovog govori? Režim ulazi u fazu u kojoj su autsajderi nepoželjni, bez obzira na kvalifikacije kojima raspolažu. Od „reformske“ i tehnokratske Vlade došli smo do skupa ljudi direktno povezanih ne čak ni sa jednom strankom, već sa jednom osobom – nelegitimno izabranim predsednikom. Ako se način funkcionisanja režima u njegovim nižim ešalonima i može nazvati partokratskim, u njegovom vrhu na delu je nešto drugo – kronizam i apsolutna personalizacija. I sama partokratija se ovde ukazuje samo kao fasada za lične veze nekolicine ljudi koji sa lakoćom preskaču partijsku hijerarhiju.
Ovo zbijanje redova unutar uskog oligarhijskog kruga međusobno uvezanog ne ni partijskim već privatnim vezama svakako ne najavljuje ništa dobro za Srbiju. Transparentnost funkcionisanja institucija, koja je već bila na izuzetno niskom nivou, praktično će nestati. O podeli vlasti, koja je već bila svedena na puku formalnost, ne vredi ni govoriti. Sve najbitnije mere dogovaraće se iza kulisa, u „privatnim razgovorima“, o kojima, znamo, nelegitimno izabrani predsednik ne voli da govori javno.
Ali nije sve tako crno. Pomenuto zbijanje redova govori nam još nešto – da je personalni režim nelegitimno izabranog predsednika u ozbiljnoj krizi i da ubrzano gubi poverenje „spoljnih saradnika“, kao i poverenje u spoljne saradnike. Sve je manje ljudi kojima nelegitimno izabrani predsednik može da veruje i sve je manje onih koji mogu da veruju njemu.
Peščanik.net, 10.05.2018.