Jugoslavija, zemlja snova

U petak 30. novembra 2018. u CZKD-u je predstavljena nova knjiga profesora etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani Božidara Jezernika „Jugoslavija, zemlja snova“, u izdanju Biblioteke XX vek. O knjizi su govorili: Dubravka Stojanović, Todor Kuljić, Teofil Pančić i autor.

Dubravka Stojanović: Pre ovog naslova knjige „Jugoslavija, zemlja snova“ našeg prijatelja Bože Jezernika, najbolji naslov bio je podnaslov knjige Džona Lempija „Dvaput bila jedna zemlja“. I danas ćemo govoriti o tome zašto je bila dvaput i zašto se dva puta rušila, ali moramo da počnemo od toga kako se u ovoj zemlji i u njoj bliskim zemljama obeležava ova godišnjica. Ne znam da li znate da su Češka i Slovačka imale zajedničku proslavu ove godine i da su zajedno slavile oslobođenje od Austrougarske i formiranje Čehoslovačke.

U vezi sa Jugoslavijom, u Sloveniji se dešava jedan jedini ozbiljni naučni skup. Hrvatska je sve ili potpuno prećutala u naučnom, muzeološkom ili bilo kom smislu, ili ima antijugoslovenske emisije na svojim televizijama, a u Srbiji je sve po običaju nekako neobično, jer je ona u stvari obeležila ono što se sada zove prisajedinjenje Vojvodine. Znači, nije čak ni ujedinjenje sa Vojvodinom, nego je prisajedinjenje Vojvodine, i u to ime je postavila jedan od svojih omiljenih spomenika, kralja na konju, kralja Petra na Trgu Republike u Novom Sadu, ne bi li tu republiku do kraja uništila.

Tu je i jedan skup u neobičnoj ustanovi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koja je u skladu sa svojom delatnošću dala ime tom skupu, koje jasno govori o tome da nisu znali šta da urade, pa se skup zove otprilike ovako (ne mogu da zapamtim): „Kraj rata, Srbi i stvaranje Jugoslavije“. A mi smo ovde došli da porazgovaramo o tome šta sve nas žulja i zašto ovako izgleda ovo obeležavanje ove stote godišnjice i zašto se svi ponašaju kao da su izašli iz nekog lošeg braka, pa za propast krive brak, a ne razmišljaju o svojoj odgovornosti, o tome kako su se oni sami ponašali. Ono što je izuzetno zanimljivo u ovoj knjizi, to je da se njen veliki deo odnosi na Jugoslaviju pre Jugoslavije.

Tu saznajemo da je termin prvi put upotrebljen u onome što se zove Proleće naroda, dakle u revolucijama 1848-49, otkriva nam se nešto što mi iz našeg srbocentričnog sveta nismo videli, a to je da je reč Jugoslavija prvi upotrebio jedan Slovenac, Bukovšek, da je taj jezik već tada nazvan jugoslovenski književni jezik, dakle zajednički, da je ban Jelačić u trenutku kad ga postavljaju za bana rekao: „Mi smo jedan narod“, da je 1850. napravljeno Društvo za jugoslovensku povesnicu i starine, kome je knez Mihajlo dao značajan finansijski prilog, a onda nas naš autor vodi kroz niz događaja koji su jačali taj osećaj jedinstva.

Po njegovom mišljenju, posebno je bio važan Bosanskohercegovački ustanak i Srpsko-turski rat, u periodu 1875-78, kada su se svuda u Sloveniji i Hrvatskoj organizovali odbori za pomoć ustanicima, a Ivan Cankar je tom prilikom, govoreći o Balkanskom ratu, o tome zašto je on bio toliko značajan za Slovence, rekao da je slabić, dakle Slovenac, video da je njegov brat snažan, i počeo, zahvaljujući tome, da veruje u sebe. I prati se to jačanje te jugoslovenske ideje do prvog udarca. Prvi udarac bi, po Jezerniku, bio Prvi svetski rat, kada su se budući jugoslovenski narodi našli sa dve strane fronta, prvi put direktno sukobljeni, prvi put direktno u ratu zahvaljujući, naravno, austrougarskoj propagandi, koja je jačala to neprijateljstvo upravo da ne bi došlo do nekih ideja o zajedništvu.

Onda prelazimo na period otkad je Jugoslavija stvorena, koji onda pokazuje te duboke jugoslovenske probleme, počevši od himne koju smo ovde čuli, koja je bila slepljena od tri posebne himne tri glavna naroda; počevši od praznika, počevši od spomenika, svega onoga što Jezernik analizira u ovoj knjizi – Jugoslavija u tome nije uspela. Već u ovom sećanju koje je Jugoslavija proizvodila vidimo taj srpski monopol, to nametanje jednog razumevanja ovih događaja. Počevši od toga da su se spomenici žrtvama Prvog svetskog rata dizali samo srpskim žrtvama, dakle to su bile jedine dozvoljene žrtve, i to su bili jedini spomenici koje je država plaćala. Drugi narodi, koji su bili s druge strane fronta, nisu imali pravo na spomenike svojim mrtvima i to je ubrzo izazvalo revolt, tako da su porodice prikupljale novac da bi na neki način obeležile smrt svojih bližnjih.

Problem je, naravno, bio i u praznicima, jer je pored praznika ujedinjenja, 1. decembra, kao centralni narodni praznik bio proglašen Vidovdan. Sa Vidovdanom je malo ko osim srpskog naroda imao bilo kakvu dodirnu vezu, i posebno sa čitavom tom mitskom svešću, koja uvek ide uz taj 28. jun. Jezernik nam pokazuje kako se postepeno i u Sloveniji, Hrvatskoj i u drugim krajevima Jugoslavije, pojavio tihi bojkot: ljudi su prestali da stavljaju zastave te države, prestali su da slave njene praznike, a da ne govorimo kako je to sve izgledalo za muslimane, za Bošnjake, kojima je sada odjednom Vidovdan postao centralni praznik.

U daljoj analizi se vidi Jezernikova pozicija. On ima dva heroja – posle ćeš da me ispraviš ako nisam u pravu. Jedan heroj je Niko Županič, koga on doživljava kao pravog, istinskog Jugoslovena, integralnog Jugoslovena, a drugi heroj je na moje veliko iznenađenje, čuđenje i izvesne primedbe kralj Aleksandar. On je glavni lik Bože Jezernika, jer Boža je integralni Jugosloven i on žali – i to je jedna od teza ove knjige – što, po njegovom mišljenju, u Jugoslaviji, kako on kaže, nije bilo više jugoslovenskog nacionalizma.

I to je njegova glavna teza: Jugoslavija nikada nije stvorila Jugoslovene, a nije ih stvorila zbog partikularnih interesa svojih naroda, pre svega srpskog i hrvatskog, koji su „držali jugoslovenstvo kao smokvin list koji je treblao da sakrije njihove lične interese, da pokore narode oko sebe“. Tu postoje brojne situacije koje nam govore da sa tom političkom kulturom sa kojom je Srbija ušla u Jugoslaviju ništa bolje nismo mogli ni da očekujemo, jer se radilo o jednoj monolitnoj političkoj kulturi u kojoj se taj Drugi ne vidi, ne poštuje se, ne razmišlja se kako će se on osećati kada na primer nametneš Vidovdan svima.

Druga stvar koja se ovde vidi je da je sve bilo podređeno izbornim rezultatima, i to je nešto u čemu mi još uvek neprekidno živimo. Dakle, nema nikakvog javnog interesa, nema opšteg dobra, nema velikih ideja, nema razmišljanja o celini, nema ideologije, nema ničega, ima samo od ovih do onih izbora, i ti to Božo jasno pokazuješ u nekim delovima knjige koje bih ovde volela da podvučem. Mislim pre svega na one delove gde govoriš o ponašanju Narodne radikalne stranke Nikole Pašića prema žrtvama generalno, a prema srpskim posebno, gde kažeš da su srpske žrtve korišćene za izborne rezultate. I ono što moram ovde da kažem, ti to ne navodiš direktno: srpske žrtve u Prvom svetskom ratu su u našem narativu narasle na 1.200.000, što sasvim sigurno ne može biti tačno.

One nikada nisu bile prebrojane da bi radikali pobedili na izborima za ustavotvornu skupštinu koja je donela Vidovdanski ustav. Dakle, isključivo su izbori bili razlog da se žrtve nikada ne izbroje, u trenutku kada su mogle da se izbroje. To razumevanje nacije kao teritorije jeste nacionalizam; sve se svodi na to do kog pedlja i metra na severu Kosova mi treba da dobijemo u ovoj najnovijoj razmeni teritorija. Dakle, tu se ništa nije promenilo, čak ni u razumevanju nacije koja se svodi na nekoliko kvadratnih metara zemlje. Naravno, da bi se ti metri obezbedili potrebna je mitska istorijska svest. Bez nje nema ove priče, bez nje nema razumevanja propasti Jugoslavije.

Upravo zato je Vidovdan glavno mesto spoticanja, jer ako vi proglasite Vidovdan glavnim praznikom zajedničke države jasno je da vi neprekidno pozivate na osvetu i na rat, i da Vidovdan ne može da bude osnova modernog, multikulturnog društva, kakvo je jedino mogla da bude Jugoslavija. To ostavlja gorak utisak, jer se vidi koliko su svi gledali u Srbiju 1848-50, kao u, ti kažeš, zvezdu vodilju, koliko je ona ipak zračila, koliko su je idealizovali. I kad razmislimo gde smo danas, to ne može da ne ostavi gorak utisak. Nešto što bih takođe ovde izvukla, to je izvestan fatalistički pogled na Jugoslaviju, koji mi neprekidno imamo.

Ranije smo imali fatalistički pogled da je ona neminovna. Od Dnjepra i Dnjestra, Srbi i Hrvati su sanjali samoupravnu i nesvrstanu Jugoslaviju. Krenuli su odatle, tražili to idealno mesto pod suncem da bi tu zemlju napravili, i sve što smo učili, cela istorija koju smo učili, bila je koncentrisana ka tom velikom cilju stvaranja Jugoslavije. Kada smo srušili tu Jugoslaviju, onda smo rekli opet nešto fatalistično, da je ona nemoguća i da nju niko nikad nije želeo, da ona nije moguća i da, eto, ta dva raspada pokazuju da ona nije moguća. Međutim, u tim rečenicama, „Jugoslavija je morala nastati“ ili „Jugoslavija je morala nestati“ – a te dve rečenice su totalno suprotne – ono što je zajedničko je to „morala“.

Mi uvek imamo taj deterministički odnos prema istoriji, da se nešto moralo, ili se nikako nije moralo desiti, a na tom fatalizmu ne možete graditi jednu tako složenu, tako suptilnu državu kakva je Jugoslavija trebalo da postane. Jugoslavija je bila, kako kaže Boža Jezernik, zemlja snova, jer su je sanjale generacije, ali su njeni savremenici, savremenici obe Jugoslavije pokazali da su nedorasli toj državi, da su mali, nikakvi, da su provincijalni, zatvoreni, ljuti, besni i da su je u krvi rušili dva puta. I čini mi se da ćemo takvim malim, besnim, gorkim provincijalnim životima živeti sve dok nam se Jugoslavija ne vrati, makar u snove. I samo da otkrijem još nešto: Boža je želeo da se ova knjiga zove Jugoslavija – moja dežela, što je još bolji naslov, samo smo posle otkrili da ima jedan roman koji se već tako zove, pa eto.

Todor Kuljić: Profil nekih knjiga bolje se izoštrava kada se kaže šta nisu nego šta jesu. Dakle, nešto o tome šta ova knjiga nije. Ideje i ideologije jugoslovenstava od nastanka do raspada Kraljevine Jugoslavije prof. Jezernik ne posmatra nostalgično, ali ih ne negira niti veliča. Skoro da je nevažno dodati da je knjiga jeretička u odnosu na današnja službena sećanja u regionu, jer ova nisu pouzdana merila kod tumačenja prošlosti. Neće se ništa važno o knjizi reći ni ocenom da je ovo alternativna istorija koja ne može ući u savremene udžbenike. Ni domaći udžbenici istorije, koliko god bili pluralni, nisu mera odmerenosti ni istoričnosti. Čak ni pitanje zašto je danas zaboravljeno izvorno jugoslovenstvo, romantično doba nacionalnog ujedinjenja, nije mnogo zagonetno? Ova pitanja danas se retko postavljaju u regionu i malo će ko otvoreno kao Jezernik reći da je šteta što nova nacionalna država nije stvorila Jugoslovene i bez nostalgije utvrditi da je nedostajao jugoslovenski nacionalizam. Zato ovu naučnu studiju i ne treba porediti sa raznim službenim i neslužbenim demonizacijama Jugoslavije koja počivaju na niskom ali na solidnom temelju šovinizma i separatizma.

Važnije je podvući da pisac pokazuje kratko pamćenje ne važnih ni ključnih nego osovinskih ideja ovoga prostora kao što je jugoslovenstvo. Jugoslavija je čuvala vlastite narode od sebe samih u neprosvećenom etnički eksplozivnom prostoru. Jezernikova istoriografsko kulturološka studija vešto povezuje procese i zbivanja sa kritikama stereotipa o njima. Centrirana je oko srpskog i slovenačkog jugoslovenstva. Pokazujući otrežnjavanje od sna o homogenoj zajedničkoj državi i teškoće stvaranja novog jugoslovenskog čoveka Jezernik nije polazio od premise o temeljnoj neracionalnosti Jugoslavije nego je pokazivao greške iz kojih nova solidarnost u regionu može učiti. Premda je pisac svestan da je jugoslovenstvo danas politički neuticajno ono je u ovoj knjizi posredno viđeno kao nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor. Ne regresivni Kleinstaaterei (skup malih država) nego Balkan, ako ne kao državna, a ono kao kulturna celina. Jer mala država je provincija.

Šta još knjiga nije? U njoj Jugoslavija nije shvaćena kao višak nasilja ni kao višak iluzija. Pisac jeste na strani izvornog jugoslovenstva, ali izbegava melodramski žal za velikom Jugoslavijom i kloni se raspredanja o novim evropskim šansama nacionalnog izmirenja. Ne bavi se ni prognozama da će tobože nove generacije zaboraviti mržnju i da će retorika saradnje pobediti jer je moralnija od govora mržnje. Ne opominje da će nas tržište spontano zbližiti pa ćemo zaboraviti prošlost. Jezernik ne moralizira nego konkretno radi na terenu na kom je uzburkao hegemono viđenje jugoslovenske prošlosti. Kako?

Pre svega tako što u analizi nije prihvatio pojmove pobednika koji zgušnjavaju antipatriotsko i antitotalitarno viđenje Jugoslavije. Hegemoni nacionalizam je oktroisao kriterije za vrednovanje Jugoslavije. Sam je sebe priznao za boljeg. Jezernik ne priznaje ovo priznanje. Za njega prva Jugoslavija nije nasilna ni veštačka tvorevina, a ni njen prvi vladar Karađorđević nije prikazan kao neomiljeni poglavar neprirodne države. Ali se ne slažem sa Jezernikovom ocenom da je kralj Aleksandar bio moderniji vladar od Tita i da je Titov režim „jugoslovensku državu vratio u predmoderno doba“. Sociološki kriteriji modernizacije su složeniji.

Dalje, pisac ne deli retrospektivnu iluzija fatalizma koja u domaćoj misli o društvu prevladava tvrdeći da se desilo ono što se moralo desiti. Nije moralo, kaže Jezernik. Oslobađanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novih premisa, po kojima se slom tobože mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova konverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i u političkoj kulturi. Konvertiti ne priznaju iznenađenje u svojim prognozama, jer bi time doveli u sumnju vlastiti „dosledni“ pristanak uz novo. Jezernik, međutim, ne strepi od ove stigme.

Zašto? Zato što realnost ne izjednačava sa realističnošću, tj. sa predstavom i sa mogućnostima koje nameću vladajuće snage. Jer da je realistična, slika jugoslovenstva ne bi mogla biti realna. Realna postaje tek kada se drži kriterija koji su iz hegemone realistične perspektive nemogući. Drugačije rečeno, jugoslovenstvo jeste nemoguće i nerealno samo ako se posmatra sa stanovišta suženih mogućnosti koje nudi savremeno službeno pamćenje. Ali jeste moguće ako se odbace zadate realistične granice separatizama. A to znači prekoračiti prag hegemone kulture sećanja koja na razne načine demonizuje i iracionalizuje jugoslovenstvo.

U istom duhu Jezernik ne deli hegemoni lagodni teleološki obrazac naknadne pameti po kom se Jugoslavija morala raspasti jer tobože nije bila organski deo prošlosti, pa je treba brisati iz autentične istorije nacije. Ne slaže se sa procenom da je to bio režim koji su uveli izdajnički uljezi, a koja je u jezgru retrospektivnog fatalizma i revidirane slike prošlosti. Toga nema u ovoj knjizi. Naprotiv, Jezernik je na novi način potresao prošlost i podsetio da multietnička država nije bila neumnost, nego teško ostvariva umnost. Razlika između ove dve procene nije mala.

Dalje, ova knjiga ne pripada ni nešto blažim verzijama revizionizma koji tvrde da je Slovencima samo u nekim kritičnim trenucima bila neophodna Jugoslavija zbog ranjivosti od Italije i Austrije, a Hrvatima zato što sami nisu mogli odbraniti toliko mora. Ne slaže se ni sa Srbima koji su tvrdili da je nova multietnička država bečka politika jer je u imenu Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako srpsko vino. I da je zato izlaz: jedna nacija jedna država. Nije tako, stoji u ovoj knjizi iako su u njoj pokazane i krize jugoslovenstva, kolebanja i nesporazumi troimenog naroda nakon rata kao nesretan brak, ali sve sa porukom da se iz grešaka možemo učiti toleranciji. U knjizi nema trijumfa nad teškoćama i nad krahom jugoslovenstva.

Zbog rečenog knjiga se ne uklapa u razne regionalne slepe patriotske kulture sećanja, ali ni u hegemonu retoriku EU u kojoj takođe nema mesta jugoslovenstvu nego doziranom nacionalizmu i pravima manjina. Globalno gledano, danas su jugoslovenstva izgubljena između nacionalizma i prava manjina. Globalizacija ne traži jugoslovenstvo nego nekonfliktno sapostojanje nacionalizma i prava manjina. Podržava nacionalizme samo dok ovi ne remete neoliberalno širenje tržišta.

Jezernikov govor o jugoslovenstvu je antiteza identitetskoj politici. Opsesija identitetima guši solidarnost jer borbeni (grupni i lični) identiteti razdvajaju, dele, ne bore se za opšte. Identitetska politika nameće refeudalizaciju i retribalizaciju društva. Onome ko nema budućnost, treba više porekla. Neoliberalizam je oduzeo nadu u bolju budućnost i okrenuo se politici identiteta. Hipermoralizovana retorika o slavnoj nacionalnoj prošlosti je nerefleksivni monumentalni pristup ili samozaslepljivanje. U borbenoj verziji podstiče separatizam, konformizam i netoleranciju. Identitetska politika je postala zanat od koga se pristojno živi.

Kada govorite o tuđoj knjizi nužno govorite i o sebi, manje ili više joj učitavate vlastiti smisao. Zato ovo što slušate jeste i posredna samorefleksija jednog sociologa. Šta bi ovoj knjizi dodali sociolozi? Zašto pamćenje Jugoslavije slabi iako ne želi da prođe? Pre svega otuda što je jugoslovenstvo izgubilo grupu koju je integrisalo. Došlo je do razaranja sećanja na Jugoslaviju i do konstruisanje novih identiteta. Jugoslovenstva nisu zabranjena (izuzev u Hrvatskoj) nego su tiho potonula. Nema organizovane grupe koja bi se integrisala planski negovanim sećanjem na razna jugoslovenstva, zatim nema jugoslovenske inteligencije jer su socijalne radnike zamenili nacionalni radnici, koji se uprkos međunacionalnom građanskom ratu sećanja u regionu sasvim dobro slažu u antijugoslovenstvu.

Zašto je jugoslovenstvo bilo politički neuspešno? Možda i zato što je nakon raspada SFRJ bilo lišeno simboličkog kapitala žrtve. Nije bilo zabranjeno u SFRJ, zbog jugoslovenstva se nije išlo u zatvor, pa je samim tim bilo lišeno šarma zabranjenog voća. Oživljen je simbolički kapital proganjanih nacionalista u socijalizmu. Jugoslovenstvo nije imalo ovaj eksplozivni potencijal niti mobilizacijski kapacitet žrtve niti je moglo pretendovati na obeštećenje kao vaskrsli nacionalizmi, pa je njegova heroizacija izostala. Prosto rečeno, Jugosloveni nisu bili žrtve titoizma. Lišeno simboličkog kapitala žrtve jugoslovenstvo nije moglo imati osvetnički borbeni duh. Naprotiv, od 1990-ih postalo je sinonim izdaje i odgovor nacionalno uplašenih. Još je aktivan ovaj medijski buldožer efekat pojma koji je izdaju od skora preformulisao u autošovinizam.

Pa ipak, ne opstaje li Jugoslavija u sećanju ponajviše zbog toga što je sa raznih strana napadaju? Ako će jugoslovenstvo biti zaboravljeno čim prestane da bude opasno i izdajničko, onda ga po istoj logici treba osmišljavati upravo sada dok je u središtu napada raznih domoljuba. Ali se treba čuvati oslobodilačke kulture sećanja kod oživljavanja novog jugoslovenstva. Što su identiteti prosvećeniji manje su herojski.

Jezernikova knjiga se tematski i hronološki poklapa sa knjigom sociologa J. Bakića „Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma“ (2004), poruka im je slična, ali je pristup i klasifikacijski okvir drugačiji. I izvori. Zato se dobro dopunjavaju. Obe diferencirane i istorične knjige nameću pitanje koji je od istorijskih pokušaja jugoslovenstva danas ponajmanje nerealan: unitarni jugoslovenski nacionalizam, federalni ili konfederalni jugoslovenski državni savez ili neslužbena mreža kulturnih jugoslovenstava? Danas nije moguće integralno ni federalno jugoslovenstvo, ali su moguća jugoslovenstva (u množini). Tačnije, nije nerealna mreža kulturnih jugoslovenstava, mnoštvo neslužbenih antinacionalizama koje ne ujedinjuje toliko zajednički politički neprijatelj nego ih veže srodni antiprovincijalni kulturni program. Moguće je pluralno jugoslovenstvo kao mreža srodnih kulturnih programa koji osmišljavaju međunacionalnu saradnju i odbacuju sudbinski shvaćene zakavžene prošlosti. Ali zato što se razorena kulturna mreža duže obnavlja od političke, potrebno je strpljenje, to dugo nestrpljenje, kako je Lenjin upozoravao.

Jezernikova hladna procena razvoja jugoslovenstva do 1941, lišena moralizma, pisana je kao antiteza pamćenju Jugoslavije kao tamnice i kao iluzije. Iz knjige izbija poruka da se stvarnost ne može menjati pojmovima kojima vladajući nacionalisti tumače prošlost. Treba ih odbaciti. Ali za ovu kritičnost nije dovoljno biti hrabar. Krleža je govorio da treba imati i sluha da bi se pevala Internacionala. Ako već nije dirigent ovoga malobrojnog hora, Božo Jezernik jeste važan slovenački solista u njemu.

Božidar Jezernik: Ja neću sada da govorim o srpskoj strani, već o slovenačkoj. Slovenija je bila deo Austrijskog carstva skoro 7 vekova. To je bila dosta dobro uređena država, uspešna, ali su Slovenci u jednom trenutku ustanovili da ne mogu više da žive zajedno sa Nemcima, pa su razmišljali: sve ćemo da budemo, samo ne Nemci. Radije ćemo da umremo nego da budemo Nemci – to je napisao Josip Jurčič, poznati slovenački pisac i urednik lista „Slovenački narod“. I sad, kako da rešimo problem? Idemo u Jugoslaviju i sve će biti u redu. Šta treba da se napravi od te Jugoslavije da bi bilo barem toliko u redu, nisu nikako razmišljali. Ja mislim da je u svim delovima zemlje bilo slično. Šta se dogodilo tokom Prvog svetskog rata? Možda je ta brojka 1.250.000 stvarno inflatorna, ali ostaje činjenica da je posle Prvog svetskog rata Srbija bila razorena, da jeste bio ogroman broj žrtava, ogroman broj.

A ko je stvorio takvu situaciju u Srbiji? Naravno, Austrougarska. A ko su bili vojnici u Austrougarskoj? To su bili Hrvati, Bošnjaci, ni Srba nije falilo, a ni Slovenaca. Oni tu pucaju jedni na druge, ubijaju se, mrze. Na kraju rata – svi su zajedno, svi su braća. Umesto da stave na sto ta teška pitanja i da pokušaju da nekako to rasprave, šta će i kako će sa tim, kako da se pomire, da žive zajedno, oni misle: stavićemo to ispod tepiha i sve će biti u redu. Nije bilo u redu. Došao je Drugi rat i ponovila se priča. Posle Drugog rata, opet to stavljaju ispod tepiha. Čuli smo, nema organizovanog jugoslovenstva, ali očigledno je jugoslovenstvo još uvek tu, još uvek je živo, jer Jugoslavija nije živo biće, pa je nije moguće ubiti, iako su to pravili dva puta. Znači, ona još uvek živi.

Neće da prođe. Ona još uvek živi u umovima i srcima nekih ljudi, a ti ljudi su pod strašnim pritiskom onih manjih nacionalizama, naročito nacionalističkih elita koje su se uspostavile posle 1991. i raspada Jugoslavije, koje slikaju Jugoslaviju najcrnjim bojama da bi sebe predstavili kao heroje koji su izveli svoje narode iz toga. Todor, koga visoko cenim kao najboljeg sociologa na prostorima Jugoslavije, rekao je da se ne slaže sa mnom da je Aleksandar bio moderniji od Tita.

Dubravka Stojanović: Ni ja se ne slažem.

Božidar Jezernik: Pa ni ja se ne slažem. Ni ja to nisam nikad rekao. Ma nikad nisam rekao da je bio Aleksandar moderniji. Ja sam rekao da je bio moderniji u jednom smislu: dok je kralj Aleksandar upravljao i vladao ovom državom, najviša lojalnost je išla državi i naciji, a ne vladarskoj ličnosti, za razliku od Austrougarske, recimo, gde nije išla najviša lojalnost državi ili naciji, jer nacije uopšte nije bilo, već vladaru, caru i kralju. A šta se dogodilo u Jugoslaviji posle 1945? Opet nije najviša lojalnost išla državi i naciji, nismo govorili „Čuvaćemo Jugoslaviju“, nego „Posle Tita Tito“. I želeo sam to da problematiziram na primeru spomenika kralju Aleksandru koji je postavljen u Ljubljani 1940. godine, a stajao je na svom mestu samo 10 meseci, iako je to bio rad najboljeg slovenačkog vajara sredine 20. veka, koji je bio ponosan na taj svoj kip kao na svoje najviše umetničko dostignuće.

Ja sam pre nekih 10 godina predložio da se u Ljubljani napravi slično kao u Krakovu. Tamo je bio konjanički spomenik Tadeuša Košćuškog, koji su hitlerovci srušili 1940. godine, a sada ponovo stoji ispod Vavela, sa natpisom: „Srušili hitlerovci, a ponovo postavio grad Drezden“. Ljubljana je pobratimljena sa italijanskim gradom Parma, pa sam predložio da sada grad Parma, da bi spasio Italijane od tog vandalizma, ponovo postavi taj spomenik, pa da tu piše: „Fašisti srušili, bratski grad Parma ponovo postavio“. Ali niko u Sloveniji ne može čak ni da si zamisli da stoji taj spomenik tamo. Zbog čega ne? Jer je kralj Aleksandar bio diktator i neslovenac, to je objašnjenje. U Ljubljani stoji spomenik Napoleonu, koji isto nije bio demokrata i nije bio Slovenac, a niko nema problema sa tim spomenikom. Vidite.

Todor Kuljić: Kult Aleksandra Karađorđevića kao Jugoslovena je bio uokviren vlašću po božijoj milosti. On nije bio odgovoran nikome osim bogu. Slažem se da ni Tito nije bio manje autoritaran. Ja sam pisao o autoritarnoj modernizaciji socijalizma, što ne pretpostavlja samo analizu kulta, nego pretpostavlja društvene promene. To je vertikalna i horizontalna društvena pokretljivost, to su razni drugi segmenti koji se tiču promene društva, a koje monarhija, koja se pravdala božijom milošću, nije uvodila.

Najposle – i tu se verovatno većina sa mnom neće složiti – to je razlika između socijalizma i kapitalizma. Upravo tu pokretljivost, pre svega vertikalnu, najviše je zagovarao socijalizam. Toga nije bilo u kapitalizmu. Dakle, u tom pogledu, ako računamo Tita kao starešinu tih procesa modernizacije, on je po meni, sa sociološkog stanovišta, iznad Aleksandra. Slažem se da je njegovo jugoslovenstvo kao unitarizam moguće kritikovati. Sve to prihvatam. Ali mislim da je u sociološkom pogledu bio moderniji, iako je možda bio autoritarniji.

Dubravka Stojanović: Evo, samo da dodam jedan najbizarniji, najnoviji primer. Ne znam da li ste primetili da je pre dva dana doneta odluka da se u Beogradu podigne spomenik Aleksandru Karađorđeviću, pa biste vi mogli da nam date taj vaš spomenik…

Božidar Jezernik: Ne možemo, jer su ga Italijani razbili.

Dubravka Stojanović:… jer bi sigurno bio lepši od ovih koji se podižu u Beogradu. Ali moram sad još samo dve stvari da dodam: znači, u zvaničnoj odluci piše da se diže spomenik kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću, jer je ujedinio Srbe. To je zvanično obrazloženje. Nije Jugoslaviju ujedinio, nego je Srbe ujedinio. To je pod jedan, a pod dva, diže se između ona dva pretužna krila Dvora, u sredini. Zašto kažem „pretužna krila“? Zato što ako pogledate zgradu Predsedništva i zgradu Skupštine Beograda, onda se koncentrišite i shvatićete da fali centralna zgrada Dvora. Je l’ tako?

Centralna zgrada Dvora fali jer su tu ubijeni Aleksandar Obrenović i Draga, iseckani i bačeni kroz prozor, a centralna zgrada Dvora u ime osvete prema Obrenovićima je srušena 1904. E, na tom mestu će da dignu spomenik Aleksandru, koji će onda valjda sa ovim ruskim carom, koji je najgori car u istoriji svih careva, da se gleda, ovako, preko ulice, sigurno će biti na konju, kako drukčije. I njih dvojica na konjima će tako da se gledaju. Potpuno fantastično.

Teofil Pančić: Još samo da dodam jedan kukuruzni primer iz mog zavičaja. Evo, ovih dana smo imali taj spektakl, ili spektakluk, oko spomenika Kralju Petru u Novom Sadu.

Dubravka Stojanović: Na konju!

Teofil Pančić: Na konju, razume se. Dakle, sve je bizarno u vezi s tim, počevši od toga da se dešava na mestu koji se zove Trg Republike. Čoveku koji nikada u životu nije kročio u Novi Sad podiže se spomenik i novosadski Dnevnik objavljuje naslov: „Kralj Petar se vraća kući“.

Peščanik.net, 03.12.2018.

Srodni linkovi:

Todor Kuljić – Reč na predstavljanju knjige

Božidar Jezernik – Predgovor knjige

JUGOSLAVIJA