stara fotografija pripadnika žandarmerije

Nepuna tri meseca nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doneta je uredba kojom je bivša srpska žandarmerija ujedinjena sa žandarmerijom iz pokrajina bivše Austrougarske monarhije. Unifikovana jugoslovenska žandarmerija je postavljena na vojničku osnovu sa štabom komande u Beogradu i šest žandarmerijskih brigada koje su se delile na bataljone, čete i vodove. Pomenuta uredba zamenjena je Zakonom o žandarmeriji (1922) kojim su samo potvrđene njene formacijske karakteristike.

Žandarmerija je bila sastavni deo vojske stalnog kadra i imala je zadatak da “bdi nad javnom bezbednošću, da održava javni red i mir i da obezbeđuje izvršenje zakona”, dok je u pogledu upotrebe i stručne nastave bila potčinjena ministru unutrašnjih dela. Godinu dana nakon donošenja pomenutog zakona ukinute su brigade i bataljoni a formirani pukovi, dok je nova uredba o formaciji žandarmerije iz decembra 1929. nastala kao odgovor na administrativnu reorganizaciju zemlje i podelu na banovine. Žandarmerija je najvećim delom bila na budžetu Ministarstva unutrašnjih dela, dok ju je Ministarstvo vojske snabdevalo naoružanjem, sanitetskom i veterinarskom opremom.  Disciplina, lični odnosi i vojnička nastava takođe su bili u kompetenciji Ministarstva vojske i mornarice.

“Da se narod ne razdraži”: normiranje represije

Prema Pravilima za vršenje službe koja su krajem 1919. potpisali Svetozar Pribićević kao ministar unutrašnjih dela i Branko Jovanović, tadašnji vojni ministar, može se izbliza sagledati funkcionisanje žandarmerije i predviđeni “ophođaj” žandarma. Ovaj kodeks ponašanja bio je aktuelan i posle donošenja pomenutog Zakona o žandarmeriji i žandarmerijskom penzionom fondu, pa ću se detaljnije zadržati na nekim njegovim odredbama.

Dakle, novoformirane vlasti jugoslovenske kraljevine su od pripadnika žandarmerije očekivale da on u svakoj prilici bude ozbiljan, pristojan i uljudan, naročito na svetkovinama i saborima gde je morao izbegavati “svaku nepromišljenost, surovost i zadirkivanje”. Svakome se obraćao sa “Vi”, a isto tako je i on morao biti oslovljavan. “Žandarme ne sme niko javno ukoreti”, kažu dalje pisci privremenih žandarmerijskih pravila. Osim po službenoj potrebi, žandarmi nisu smeli posećivati kafane; i van službe morali su izbegavati lokale koji su bili “na rđavom glasu”, sem ukoliko su samo tamo mogli jesti. U krajnjoj nuždi gladni žandarm je mogao zatražiti hranu i u privatnoj kući, “ali što uzme uvek mora platiti”; ako bi domaćin odbio da primi novac, žandarm je bio dužan da novac ostavi deci domaćina!

Druženje sa licima “na lošem glasu”, primanje mita i darova, bilo je izričito zabranjeno, a ukoliko bi se žandarm dva puta ogrešio o zabranu pića bio bi otpušten iz službe. Prema strancima je trebalo da pokazuje “najveću ljubaznost i predusretljivost”; ako bi se negde zatekao u pripitom stanju, njegovi drugovi su morali da ga uklone od očiju naroda.

Da bi pravilno obavljao dužnost, svaki žandarm je morao do detalja poznavati svoj reon: od topografskih orijentira, preko svih ugostiteljskih i zanatskih radnji, železničkog reda vožnje, reka i mostova, planina, pašnjaka, stočara, šuma i njihovih vlasnika, do poznavanja značajnijih ličnosti u mestu, a naročito onih koji “svojim bogatstvom i većim posedom na narod imaju većega upliva”. U njegovom domenu bilo je i poznavanje mesnih “lopova, poznatih besposličara i bludnica”, kao i praćenje lica koja su bila pod policijskim nadzorom, a koja se nisu smela udaljavati van propisanih mesta i prenoćišta. Žandarmi su morali “lično poznavati sumnjiva lica” i mogli su im u svako doba dana pretresti kuću. Ipak, odnos prema krivcima nije smeo izlaziti iz zakonskog okvira, prevashodno zato “da se narod ne razdraži”.

Prvi akt žandarmerijskog posredovanja bila je tzv. pouka, ili odvraćanje od nezakonitih poslova nižeg intenziteta. Opomena i odvraćanje bili su stepenovani kao sprečavanje nešto ozbiljnijih prestupa i po svojoj prirodi predstavljali su pretnju (u Pravilima se navodi slikovit primer: “Ja vas u ime zakona pozivam, da smesta oterate marvu sa nasipa, inače će biti na vaš trošak oterana, a vas ću dostaviti pa ćete biti kažnjeni”). Ukoliko pomenute aktivnosti ne bi dale rezultate žandarm je pisao prijavu koju je dostavljao vlastima. Inače, u pravilima službe je naglašeno da se efikasnost žandarma ne meri brojem ispisanih prijava, već stanjem bezbednosti u dotičnom reonu.

Privođenje krivaca (sa i bez vezivanja) žandarmi su mogli sprovesti “po sopstvenom nahođenju”, ukoliko bi osoba bila uhvaćena na delu, remetila javni mir, bila bez propisnih isprava, ili je označena kao “skitnica i kesaroš”. Žandarmi su mogli na svoju ruku uhapsiti i narodne poslanike uhvaćene na delu. Vezivanje je imalo za cilj da “onemogući beganje” i tom prilikom je žandarm imao pravo da zatraži pomoć od prisutnih lica: ukoliko se zatečeni ljudi ne bi odazvali pozivu, prijava protiv njih bila bi ekspresno prosleđena vlastima.

Procedura hapšenja bila je takođe detaljno razrađena: “U ime zakona, vi ste uhapšeni… Sad ćete biti vezani u lance, nemojte se tomu protiviti, inače ću vas probosti”, bile bi prve reči žandarma, posle kojih bi vezao krivca. Ukoliko bi uhapšenik pružio otpor žandarm bi ga tri puta upozorio (“Mirujte!”) i potom imao pravo da ga ubode bajonetom u butinu! Njegova dužnost bila je i da previje ranjenog uhapšenika, a ako bi ovaj i to odbio, žandarm ga je tako neprevijenog sprovodio u stanicu izvestivši o tome vlasti.

Upotreba oružja bila je žandarmu dozvoljena u nekoliko slučajeva: da odbije od sebe ili drugih lica “upravljeni udar”, s tim da je nužna odbrana prestajala ukoliko bi napadač odustao ili se dao u bekstvo; da savlada otpor “koji se na lep način ne može savladati” sa akcentom na razbijanje pasivnog otpora (“pasivni je otpor kada otpornik-krivac ne napada, već sedne na zemlju i neće da ide dalje, ili se uhvati za kakav direk, ili drvo i ne da, da se otrgne”); da osujeti bekstvo opasnih kriminalaca “kada to ne može drukče učiniti”. Od žandarma je zahtevano da pre ove poslednje mere preispita svoje metode, tj. raščisti sa sobom ima li zaista posla sa opasnim zločincem? Ukoliko bi utvrdio da je upotreba oružja neizbežna pozvao bi krivca da stane (“U ime zakona stoj!”) i ako se posle tri ponovljena poziva krivac ne bi odazvao, žandarm bi na istovetan način tri puta saopštio da će pucati. Ako je i to bilo uzaludno, “a žandarm vidi da je on (begunac) brži od njega i da razmak biva sve veći… ima se na njega pucati… gađati treba u sredinu tela”. U slučaju da je begunac išao ka narodu žandarm nije smeo ugroziti bezbednost tih ljudi (“pobegli zlikovac će svakako jednom doći u ruke pravde, dok se nevinom poginulom licu ne može život vratiti”, podsećao je S. Pribićević žandarme). Ipak, ako bi žandarm ubio begunca – “to taj njegov čin ima doduše obeležje ubistva, ali mu se neće tako uračunati, jer je žandarm vršio volju države i vršio svoju dužnost, koja isključuje uračunljivost ovoga ubistva”.

Protiv naoružanih grupa i komitskih četa žandarmima je sugerisano da se upotreba oružja treba sprovesti “u najširem smislu”. Prilikom gonjenja komitskih grupa, patroliranja i postavljanja zaseda, brojno slabije žandarmerijske stanice imale su pravo da zatraže pojačanje od naoružanih šumara i meštana “ne saopštavajući nikome ranije pravi cilj preduzeća”.

Potkovan ovakvim saznanjima i ograničen službenom procedurom, žandarm je pored akcija visokog rizika obavljao i svakodnevne aktivnosti kao što su: održavanje reda na javnim skupovima i prilikom elementarnih nepogoda (požari, poplave); čuvanje javnih ustanova; kontrola trgovačkih radnji (tj. da paze da prodavci “ne drže lažne mere i da krivo ne mere”), sprečavanje ilegalnog prometa lekova, eksploziva i “faličnog” novca, održavanje saobraćaja (da se noću ulice ne zaprečavaju kolima, sanducima ili buradima), praćenje rada gostionica i razmatranje pritužbi gostiju, sprečavanje kockanja u kafanama, kontrola besposličara i lica “koja građanima mogu štetiti ili dosadna biti” i sl.

Žandarm je morao prijaviti vlasti sve one “koji ogovaraju i grde zemaljske vlasti, njihove naredbe i zakone”, koji šire glasine i uznemiravaju ljude, koji pisanjem i crtanjem ismevaju vlasti, osobe koje prave i rasturaju “sramotne” pesme i figure, vlasnike tajnih štamparija, sve one koji bi decu i ljude “od crkve i vere hrišćanske odvraćali”, ali i one “koji bi na opštu sablazan sa kakvom ženskom nevenčano zajedno živeli”. Žandarmovoj pažnji nisu smeli promaći ni ostali detalji iz sredine u kojoj je službovao, kao što su odnos prema životinjama (“da se psi ne draže i ne tutkaju”), preventivne protivpožarne mere (pravilna upotreba fenjera) i sl. Kada bi uočio da više osoba boluje od iste bolesti žandarm je o tome morao obavestiti svoje pretpostavljene.

Prva decenija uigravanje kadra

Oblast Kosova i Makedonije (tada Južne Srbije) bila je u nadležnosti Druge žandarmerijske brigade, pa je Skoplje bilo sedište 1. bataljonskog štaba, dok je u Kosovskoj Mitrovici bio smešten njen 2. štab. Žandarmerijom su upravljali ministar unutrašnjih dela, pokrajinski namesniik, veliki župan, okružni i sreski načelnici, a pri suzbijanju nereda, žandarmeriski starešina je dobijao od nadležne vlasti samo zadatak, dok je za realizaciju snosio ličnu odgovornost. Nepostojanje jedinstvene komande za žandarmeriju i policiju dovodilo je do velikih problema, pa se često dešavalo da starešine otkazuju poslušnost ne samo sreskim poglavarima, već i velikom županu, a slabo poznavanje dužnosti žandarmerije dovodilo je do sukoba sa opštinama i upravnim organima. I načelnik Skopskog okruga je 1921. smatrao da bi u rad žandarmerije trebalo uneti “više mešanja upravne vlasti”. Često se dešavalo da žandarmerijske patrole usled očiglednog nedostatka u ljudstvu same insceniraju sukobe sa komitama, ne bi li tako došlo do pojačavanja straže. U okolini Radovišta došlo je juna 1920. do puškaranja između vojnika-stražara i “komita”, za koje je naknadno utvrđeno da su bili seljaci koji su se vraćali kućama sa svojih njiva i vinograda. Žandarmerijski potporučnik je saznao da je pomenutim stražarima “dosadilo” dežuranje kraj pruge i da su tim incidentom hteli naterati starešine da im pošalju još naoružanog ljudstva.

Slaba obučenost kadra, naročito privremenih žandarma, često je uzrokovala incidente sa tragičnim posledicama, naročito kod deaktiviranja mina i granata. Žaleći se na nedovoljan broj žandarma u Ohridskom okrugu, tamošnji načelnik je jula 1919. zahtevao pojačanje radi osnivanja novih žandarmerijskih stanica u “leglima komitadžiskim”, efikasnijeg pokretanja vanrednih patrola i obilaska zabačenijih stanica.

Varijacije u broju pripadnika ove službe (12.000-20.000) nisu promenile njenu procentualnu zastupljenost u Makedoniji i na Kosovu, gde je do 1929. bilo permanentno stacionirano dve trećine njenog sastava. Tokom 1928. jedan žandarmerijski stražar je dolazio u proseku na 674 stanovnika Kraljevine SHS, dok je u Makedoniji ta razmera bila 1:102. Redovi žandarmerije popunjavani su dobrovoljcima, mada su prvenstvo imali podoficiri stalnog kadra, a žandarmi su morali biti mlađi od 30 godina, pismeni, neoženjeni i “besprekorne prošlosti”.

Žandarmerijske kasarne su građene angažovanjem mesnog stanovništva (kulukom) iz materijalnih sredstava dvojakog porekla. Naime, oblasne uprave su iz svojih budžeta izdvajale novac za ovu svrhu, premda je on državnim budžetom već bio obezbeđen. Smeštajni kapaciteti žandarmerije bili su poseban problem, čak i u reprezentativnim sredinama poput Skoplja, gde se projektovanje zgrade štaba Vardarskog žandarmerijskog puka oteglo od 1938. do kraja 1940. godine.

Opremanje žandarmerije vršeno je putem licitacija koje su organizovane pri Upravi policije u Skoplju, a u nekim slučajevima, poput nabavke šinjela 1940. u proces izbora ponuđača se umešao i predsednik vlade Dragiša Cvetković.

“Pod silom žile i kundaka”: uzroci negativne percepcije

Prema rečima Antona Korošca, tadašnjeg ministra unutrašnjih dela, žandarmerija je krajem 1920-ih uglavnom savesno obavljala svoje poslove na jugu, “ali kod 18.000 ljudi može se naći pojedinaca, koji se u danim slučajevima ne mogu da savladaju i učine što je zakonu i propisima protivno”. Tako je, pored češćih disciplinskih kazni nižih starešina, za “teža ogrešenja” disciplinski kažnjeno 18 oficira, od vojnih sudova četiri, dok su pod istragom bila trojica oficira. Samo u 1927. godini iz disciplinskih razloga je otpušteno 912 žandarma.

Najčešći incidenti koji su kvarili ugled žandarmerije dešavali su se tokom potera za komitskim četama. Intenzitet takvih akcija bio je najjači na teritoriji veleškog sreza zbog čega je tamošnja žandarmerija bila na izuzetno lošem glasu. Februara 1924. veleški žandarmi su upali u selo Drenovo i nakon što je dobošar okupio seljake svi su kolektivno optuženi za jatakovanje. Pod silom “žile i kundaka” seljaci su priznali krivice pa je njih 24 smešteno u zatvor. Sličan scenario primenjen je i u selima Banjice, Vrlevci, Otištino i Sl`p gde je žandarmerijska potera bila pojačana odredima iz Skoplja.

Žandarmerija iz Velesa je zajedno sa srpskim četnicima masovno hapsila i privodila seljake iz Karabunjišta, Bistrice i Krive Kruške. Potraga za komitama preneta je i u samu varoš Veles, gde je dovedena kratovska četa vojvode Mine Stankovića sastavljena od bivših bugarskih komita. U prisustvu žandarmerije, opštinski delovođa albanskog sela Jabučišta je 1920. zatvarao imućnije ljude, vešao ih naglavačke, šibao i palio pod njima vlažno seno “te ih na taj način primoravao da se otkupe za turske lire”. Četnici Mine Stankovića hapsili su ugledne Velešane i ispitivali ih u sreskoj kući i na štipskom putu. Četa vojvode Kuševa, takođe pod kontrolom regularne žandarmerije, zatvorila je velešku čaršiju pred izbore 1923. plašeći đake i bacajući bombe po varoši, dok je nekoliko žandarma u Solnju opljačkalo popa i jahalo seljake “utrkujući se ko će pre stići”.

Komitska družina bugarskog vojvode Stojana Miševa (koja se prethodno u Štipu predala srpskim vlastima) ponovo je aktivirana avgusta 1923. i pod patronatom žandarmerije nastavila da hara po selima Ovčeg Polja. Ova grupa je terorisala stanovništvo mnogih sela (Gradišta, Gabreša, Kučkareva, Živanja, Pezova), a najgore je prošlo 130 meštana Mininog, Karatmanova i Corfulije koji su “ležali uvijeni u ovčije kože od ove užasne tuče”.

Mnoga teška krivična dela ostajala su nerazjašnjena upravo zbog učešća pripadnika žandarmerije u njima. Ubistvo Miše Mihajlova i njegovog sina na putu za Novo Selo stavljeno je u ad acta bez obzira na brojne očevice. U Đevđeliji je ubijen Risto Gligorović, a u Negotinu decembra 1927. pekar Georgi Anđušev (kome je nakon verbalne prepirke žandarm rekao “Zapamtićeš me!”). U isto vreme u selu Rožden pripiti žandarmi zadavili su Ristu Komitova i potom ga izboli nožem, dok su u selu Dren stradala dva meštana. Nerasvetljene slučajeve predstavljala su i ubistva Save Đorđeva iz Živala, Daneta Trajkova iz Sušice, Janeta Stojčeva iz Alakinca. Mone Đermov, krojač iz Štipa ubijen je od žandarmerijske patrole koja ga je sprovodila iz Carevog Sela u Štip. Jedan mladić iz Štipa, povratnik iz Bugarske bio je zatočen u štipskom zatvoru, a kada su mu roditelji došli u posetu, rečeno im je: “To više nije vaš sin, Bog da ga prosti”. U selu Živalu seljak se prepirao sa žandarmerijom jer su mu sekli drva, pa je nestao, dok je njegovoj radoznaloj rodbini “psovana majka bugarska”. U đevđelijskom selu Mojini je 1925. zaklana i opljačkana tročlana porodica, a kada su sutradan uhvaćena dva vojnika-graničara sa 20.000 dinara u džepovima i krvlju isprskanim šinjelima, odgovorili su da su “pucali i ubili zeca i da je to zečja krv”, pa su istoga dana oslobođeni!

Pojedini žandarmi su imali običaj da u Makedoniji zabranjuju seljacima uskršnje veselje i tuku kmetove sela (npr. “što mu nije na vreme doneo pečenu gibanicu”). Fizičkom zlostavljanju izlagani su šnajderi, trgovci, predsednici seoskih opština (“izbiti predsednika opštine ili seoskog kmeta, to za žandarma znači kao popušiti cigaru duvana”), a žandarmi su otvoreno primali mito, terali građane “da im stražarče noću dok oni spavaju, da čupaju travu kod stanice, da im kulukom nose drva iz planine”.

Narodni poslanik Ignjat Stefanović bio je ubeđen da je razuzdana žandarmerija osnovni uzrok sumorne slike juga i slabljenja autoriteta države: “Na sve strane po selima čuje se pisak, vrisak, lelek i jauk žena, dece i ljudi raznih godina starosti. Nigde pesme, nigde svirke, nigde veselja, nigde nasmejanog lica po selu, sve je to u crno zavijeno, kuka i beži iz sela dok žandarmi ne prođu selom. Od tog njihovog zuluma seljaci naglo prodaju svoja imanja i beže u varoš. Lepi izgledi za budućnost našeg Juga! Seljaci beže u varoš, Turci u Aziju, a sela ostadoše pusta da se sama obrađuju”.

Krizne tridesete

Iako vojne vlasti nisu imale ingerencije nad njom u pogledu zapovedništva, jugoslovenska žandarmerija je zadržala vojnu organizaciju i nakon zavođenja šestojanuarske diktature (1929). Kao i tokom 1920-ih komanda je bila u rukama organa Ministarstva unutrašnjih poslova, premda načelno nije mogla delovati na području gradskih policija.

Za razliku od vojske i mornarice u žandarmeriji nije bilo „prinudnih službenika“ jer su njeni redovi popunjavani dobrovoljcima. Oficirski kadar žandarmerije su činili aktivni i rezervni oficiri do čina poručnika i žandarmerijski narednici „s naročitim kvalifikacijama“, s tim što su aktivni vojni oficiri imali jednogodišnji, a rezervni oficiri dvogodišnji pripremni period. Za žandarme su uglavnom birani podnarednici, mada su im se činovi iz vojske priznavali samo titularno. Služba se obnavljala na tri godine, ali je nakon deset godina postajala stalna i bez rokova, s tim što je žandarm mogao dobiti otpust kad god to zatraži.

Sredinom 1931. jugoslovenska žandarmerija je brojala 18.203 žandarma (od toga 442 oficira i 35 vojnih činovnika) i 2.499 policijskih izvršnih službenika. Pored toga, država je posebno finansirala 1.200 žandarma koji su obezbeđivali vardarsku prugu.

Tokom proleća 1933. žandarmerijske snage u Makedoniji su bile neznatno pojačane, dok je organizaciji Narodna odbrana razdeljeno 25.000 pušaka za slučaj eventualnih nemira na jugu. Uprkos tome, opšte stanje na prostoru Druge žandarmerijske brigade je bilo loše. Komandantu Jovanu Naumoviću su se žalili komesari pogranične i železničke policije da im nedostaju žandarmi koji govore strane jezike. Osim toga, telefonske veze su bile tako očajne da je komandant Zetskog žandarmerijskog puka, prilikom posete kralja Aleksandra Studenici, uspeo da dobije Novi Pazar tek pošto je kralj stigao u manastir! U slučaju pojave kačaka i sličnih oružanih incidenata telefonske linije Peć, Mitrovica, Novi Pazar i Berane bile su neupotrebljive.

Sastav jugoslovenske žandarmerije je naredne godine neznatno redukovan zahvaljujući „dobrovoljnoj saradnji građana“, ali i usled likvidacije VMRO u samoj Bugarskoj. Štaviše, model narodne milicije je predložen i za severozapadne delove Jugoslavije. Sa druge strane, princip angažmana naoružanih seljaka „u cilju samoodbrane i potpore žandarmerije“ unosio je dodatnu konfuziju. Vlasti su cinično tvrdile da „narod to dobre volje čini“, te su seljaci bili u obavezi da o svom trošku čuvaju lokalne puteve, mostove i vardarsku prugu.

Prilikom potera za komitama se dešavalo da seljaci predvode kolonu hodajući samo sa štapom u ruci ispred naoružanih žandarma. Ova “dobrovoljna milicija” bila je izložena gladi i hladnoći, pa je nadomak Velesa iscrpljenog i usnulog Trajka Lukara pregazio voz, a još dvojica seljaka su pod sličnim okolnostima stradala na pruzi Gradsko-Krivolak. “Dobrovoljci” su sakupljani i po Beogradu gde su mobilisani ugledni ugostitelji i zanatlije rodom sa juga koji su predstavljali konkurenciju politički moćnim beogradskim kafedžijama. Istina, početkom 1930-ih zabeleženo je nekoliko uspešnih akcija „poternika“ (Sokolarci, Dramče, Bajkovo, Novo selo, Stojakovo) koje su sa dosta publiciteta praćene u štampi.

Pored asistencije žandarma-amatera iz seljačkih potera, uzrok ranjivosti žandarmerije mogla je biti njena sama struktura, tj. neiskustvo mlađih pripadnika i nestalnost u službi. U tekstovima Žandarmerijskog kalendara koji 1930-ih tretiraju probleme žandarmerije među ključnim rečima dominiraju „hrabrost“ i „junaštvo“, dok se o profesionalizmu i veštini ne progovara. Štaviše, pažnja čitalaca je skretana ka nekim, naizgled „običnim“ temama. Pošto su se žandarmi smeli ženiti tek nakon navršenih osam godina službe, dr Laza Marković im je sa stranica pomenute publikacije u feljtonskoj formi poručivao da prethodno upoznaju majku i rodbinu svoje buduće neveste kako bi uvideli „njene dobre i zle osobine tela, živaca i razuma“.

Prekomanda kao spas

Neprimeren odnos žandarma prema stanovništvu koje je po inerciji identifikovano sa jatacima i neprijateljima države, dodatno je zaoštravao postojeće antagonizme, pri čemu treba naglasiti da su ključni problemi službe ležali u civilnim upravnim centrima koji su komandovali žandarmerijom. Svetislav Hođera, vođa „borbaša“ je upozoravao da jugoslovenski žandarmi sve više prate narodne poslanike umesto da gone hajduke. I sam kralj Aleksandar je 1925. imao prilku da se uveri u lošu reputaciju žandarmerije u bitoljskom kraju. Kada su u mestu Bigor Dolenci iz svojih automobila izašli kralj, njegov ađutant i veliki župan Bitoljske oblasti, sačekala ih je delegacija predsednika opštine i kmetova iz okolnih sela. Pošto im je kralj uručio novčanu pomoć za izgradnju škole, upitao je predsednika opštine “ima li u narodu i danas ljudi koji se osećaju kao Bugari”, na šta mu je ovaj ironično odgovorio: “Nema, Vaše veličanstvo. Da nije ovih naših džandara, koji nam psuju svakodnevno bugarsku mater, mi ne bi uopšte znali za Bugare!

Na drugoj strani, efikasnost i časna uloga žandarmerije ilustrovani su podacima o procentu neisleđenih krivičnih dela, koji je do 1929. pao na svega 1,5%. Prema rečima književnika Grigorija Božovića, žandarmerija je bila ključan faktor pacifikacije sredinom 1920-ih: “Kačaci su pohvatani, pobiveni i rasterani. Žandarmerija je za poslednje vreme, barem što se tiče Južne Srbije, gde sam je video i gde sam o njoj neposredno slušao, učinila znatan napredak ka boljemu. Na nju se ne viče kao pređe. Seljak sad ne beži od nje kao ranije; ona ga sad ne muči, i ne jede. Seljak joj više ne nosi vodu i ne čuva stražu. Ostavljam pozvanijima da kažu za kontra-čete u Bregalnici, ali, na Kosovu, i leteći vodovi su sad dobri, i pod dobrim vođstvom. Čak su mi se i Arnauti hvalili na njih”.

Ljudski gubici žandarmerije u sukobima sa naružanim grupama kačaka i komita, o čemu je bilo više reči u jednom od prethodnih tekstova (Kačaci na Kosovu), bili su znak latentne anarhije zbog koje su Makedonija i Kosovo bili nepopularni za svaku vrstu državne službe. Stoga su u Vardarsku banovinu stizali uglavnom žandarmi po kazni, oni sa krivičnim dosijeima ili naklonjeni opozicionim strankama.

Većina Hrvata koji su se odvažili da zvanično zatraže prekomandu su kao motive navodili nezdravu klimu u Makedoniji, nepodnošljive uslove na albanskoj granici, česte oružane akcije protiv komita i kačaka, ali i nemogućnost napredovanja u službi. Posle potpisivanja sporazuma Cvetković-Maček žandarmi hrvatske nacionalnosti su dobili mogućnost da budu prekomandovani u Žandarmerijsku brigadu Banovine Hrvatske, ali su mnogi mimo procedure svoje molbe slali direktno hrvatskim političarima (od Mačeka i Šubašića do narodnih poslanika). Načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova Mirko Ralčić je i krajem 1930-ih bio zatrpan molbama Hrvata i Slovenaca da se premeste na severopzapad zemlje. Ipak, najčešće urgencije odnosile su se na srpske žandarme iz Šumadije i Mačve koji su posredstvom uticajnih političara pokušavali da dobiju prekomandu u svoj zavičaj.

Osipanje oficirskih kadrova uoči Drugog svetskog rata dovelo je do aktiviranja rezervnih oficira iz građanstva koji su primani na dvogodišnju obuku. Na primedbe Hrvata da ih je bilo malo u administraciji senator Milutin Dragović im je odgovorio kako ih je u Južnoj Srbiji najviše bilo među “zelembaćima” (tj. u finansijskoj kontroli), te da su većina komandira žandarmerijskih stanica bili upravo Hrvati. Posredstvom jednog spiska skopskih žandarma predloženih za odlikovanje može se skicirati i nacionalna struktura odlikovanih: 62% Srba, 10% Hrvata, 10% Slovenaca itd.

***

Jugoslovenska žandarmerija je definitivno imala nezahvalnu ulogu na prostoru Makedonije, Kosova i Sandžaka, prvenstveno zahvaljujući poroznim granicama ka Bugarskoj i Albaniji i neprekidnom delovanju kačaka i komita. Neprecizno formulisani opseg njenih poslova doprineo je da žandarmerija deluje na samoj ivici kompetencija policijskih i vojnih vlasti. Pored toga, visoki stepen slobode koju je žandarm imao pri odlučivanju doprineo je da ova oružana formacija bude krajnje nepopularna među stanovništvom.

Istina, prisustvo dve trećine njenog sastava na jugoistoku kraljevine doprinelo je slamanju kačaka na Kosovu i komita u Makedoniji. Cena koju je platila žandarmerija (u ljudskim žrtvama) bila je velika. Istražujući svojevremeno njene gubitke tokom sukoba sa gerilskim grupama došao sam do zanimljivog zaključka: da je odnos između broja poginulih žandarma i komita u kratkom intervalu 1914-1915. i dužem periodu 1919-1934. ostao identičan, odnosno 1:1,44!. Ova nesvakidašnja podudarnost u dve decimale (koja je verovatno samo puka slučajnost) učvrstila me je u uverenju da je uprkos novim političkim okolnostima prevagnuo kontinuitet u metodama, taktici, kadrovima, mentalitetu, pa čak i u naoružanju na obe suprotstavljene strane.

Peščanik.net, 27.07.2013.

TEMA – KOSOVO