Ne prođe dan bez izjava iz vrha vlasti koje su u potpunom raskoraku sa stvarnošću, od izmišljenih razgovora sa svetskim zvaničnicima, preko iznošenja netačnih podataka, pa do skandaloznih izjava koje služe samo tome da se javnost više bavi onim što vlast govori, umesto onim što radi. Vlast oblikuje medijski prostor, diktira teme i tempo, a uvek zatečena kritička javnost gubi trku.
Ministar za rad je nedavno govorio o životu u Srbiji, u kojoj su plate manje nego na zapadu, ali i troškovi života daleko niži, valjda želeći da istakne sve prednosti života u našoj zemlji. Ta izjava spada u žanr „sramota nas je koliko nam dobro ide“ ali i „ostajte ovde“. Vlast koja svojim politikama čini život u Srbiji sve nepodnošljivijim tako komunicira brigu za građane i njihovu budućnost, zabrinutost zbog odlaska mladih, pada nataliteta i sličnih tema.
Izjava ministra Đorđevića je zasluženo kritikovana, jer je očigledno neistinita. Ali ne bi bilo loše otići korak dalje i pozabaviti se rezultatima gotovo jedne decenije vlasti SNS-a. Podaci pokazuju da se od 2012. životni standard u Srbiji nije poboljšao i da ljudi iz Srbije odlaze tamo gde mogu da žive bolje, jer je umesto navodnog vođstva, Srbija po životnom standardu na samom začelju regiona.
Kraj sa krajem
Ovde se već pisalo o tome kolika je stvarna visina zarade, kakva je struktura potrošnje građana, kao i o izraženoj raširenosti siromaštva, i dohodovnim nejednakostima u Srbiji. Ukoliko bi se izjava ministra stavila u odgovarajući kontekst i razmotrio odnos zarade i potrošnje, koristan indikator bi bila mogućnost stanovnika da na kraju meseca od svoje zarade plate račune. Ovakve podatke između ostalih sakuplja i Eurobarometar, u standardnim istraživanjima javnog mnjenja koja se rade dva puta godišnje. To omogućava da se odgovori ispitanika na dosta konkretno pitanje o životnom standardu posmatraju kao trend u Srbiji i uporede sa zemljama Evropske unije.
Prvo standardno istraživanje Eurobarometra obavljeno je na proleće 2012, u vreme izbora na kojima je došlo do smene vlasti, dok je poslednje za koje su dostupni podaci obavljeno sredinom 2019. Tokom ove decenije, obeležene vlašću Aleksandra Vučića, procenat ljudi u Srbiji koji kažu da nisu imali teškoće da plate račune na kraju meseca kretao se između 25 i 30%.
Dva od tri stanovnika Srbije stalno ili povremeno nemaju dovoljno novca da plate sve račune u toku meseca. Rast bruto društvenog proizvoda, dolazak stranih investicija, smanjenje nezaposlenosti, povećanje zarada o kojima se svakodnevno sluša nisu uticali na rast broja građana koji na kraju meseca osećaju da mogu da sastave kraj sa krajem. Ali da li je u inostranstvu bolje? Da li ima istine u tome da su zarade tamo zavodljivo više, ali da su i troškovi života veći nego u Srbiji, pa da kraj meseca tamo i ovde izađe na isto?
Mecođorno
Mnoge evropske zemlje su osetile efekte ekonomske krize i veći broj građana živi lošije nego ranije, naročito u evropskim regionima koji su hronično ekonomski nerazvijeni. Tačno je i da u svim evropskim zemljama, bez izuzetka, postoje ljudi koji ne mogu da izađu na kraj sa računima. Međutim, ako se posmatra 10 članica EU u kojima je Eurostat 2019. po dostupnim podacima zabeležio najveći broj državljana Srbije, tu je situacija ipak drastično bolja nego u Srbiji.
Sa izuzetkom Italije, sa neuobičajeno oštrom razlikom u razvijenosti između severa i juga, sve članice EU u koje se iseljavaju srpski državljani pružaju perspektivu boljeg života. Većina građana nema teškoće da plati račune, od dve trećine u Mađarskoj do preko 90% u skandinavskim zemljama. U zemljama u kojima je srpska emigracija tradicionalno najprisutnija, Austriji i Nemačkoj, tri četvrtine građana ima prihode koji im omogućavaju da bez teškoća pokriju sve troškove.
Kada su u pitanju velike životne odluke kao što je migracija ljudi su racionalni. Većina građana koji sebe smatraju srednjom klasom, a njih je u Srbiji najviše, ne mogu da plate račune na kraju meseca. Sve dok sa druge strane granice vide slične građane EU koji to mogu, biće u iskušenju da odu tamo gde će svojim porodicama omogućiti da žive, rade i obrazuju se u skladu sa životnim očekivanjima. Nijedan vladin službenik ne može da spreči građane da prave ovo poređenje i da, ukoliko mogu, preuzmu stvari u svoje ruke.
Vrh vlasti već godinama govori o tome koju ćemo članicu EU stići u životnom standardu, i za koliko godina, samo ako budemo „vredno i marljivo radili“ i naravno – glasali za njih. Međutim čak i kada se ne poredi sa razvijenim evropskim zemljama već sa državama regiona, podaci pokazuju da se Srbija protekle decenije jedina nije približavala standardu života u EU, nego da se od njega udaljavala.
Vođstvo ka začelju
Ukoliko se uporedi procenat građana koji kažu da povremeno ili stalno imaju teškoća da plate račune na kraju meseca u 8 susednih država u kojima se obavlja istraživanje i koje su sve, kao i Srbija, u trci dostizanja „evropskog standarda“ sa nižeg nivoa razvoja, od svih njih je jedino Srbija nazadovala.
Između 2012. i 2019. u Bugarskoj je udeo građana koji nisu mogli da plate račune smanjen za 10, a u Makedoniji za 7 procentnih poena. U Hrvatskoj i Rumuniji, koje su imale bolji start, takođe je došlo do smanjivanja za 4 odnosno 6 procentnih poena. Od suseda se u ovom periodu najviše ističe Mađarska, gde se u ovom periodu broj građana koji kažu da su imali teškoće da na kraju meseca plate račune prepolovio.
Samo tri države regiona nisu napredovale u ovom periodu. Dok su Crna Gora od 2012. i Albanija od 2014. praktično stagnirale, Srbija je jedina zemlja u kojoj je udeo građana koji teško sastavljaju kraj sa krajem u poslednjih 7 godina uvećan za 6 procentnih poena.
Građani Srbije, baš kao i u ostalim zemljama regiona u kojima životni standard stagnira, ističu da se vlast previše bavi „velikim“ temama – regionalnom stabilnošću, integracijama i stranim investicijama, a da premalo pažnje posvećuje stvarima koje njih lično najviše ugrožavaju – ekonomskom situacijom, položajem mladih, rastućim cenama dobara i usluga, zdravstvom i obrazovanjem. Posle 15 godina od uvođenja modela subvencionisanja stranih investicija, građani su sve više uvereni da one nisu korisne za njih i lokalnu zajednicu, već pre svega za strane investitore i zvaničnike koji te subvencije odobravaju – zahvatajući sredstva iz njihovih džepova.
Između velikih najava i obećanja kojima se građani svakodnevno bombarduju kroz razne kanale informisanja i očajnog položaja u kojem se zapravo nalaze širi se jaz, koji se čini kao jedina stvarna pretnja održavanju ove vlasti. Taj jaz se celu deceniju puni licemernom brigom za ugrožene kategorije stanovništva i vešto upravljanim krizama koje građanima odvlače pažnju od životnih problema koji ih najviše muče. A u iskazivanju brige za „narod“ i „naciju“ gotovo je nemoguće nadigrati Vučića. Njegova slaba tačka kod većine stanovnika Srbije nije čak ni autoritarnost, već upravo ogromno nezadovoljstvo ekonomskom situacijom. Iako je ova slabost sve očiglednija, ostaje pitanje kako će se na nju odgovoriti: koji ljudi, kakvim porukama i kojim politikama?
Peščanik.net, 25.02.2020.
