Svuda su udžbenici istorije selektivno pamćenje vladajućih. Multietnički udžbenici istorije su deo paketa evrointegracija. Brisel pokušava da smiri napeti prostor nalogom da đaci namesto ratnohuškačke uče miroljubivu prošlost. Zato pisci domaćih udžbenika istorije nastoje da izmire dva različita nastojanja: jedno koje nameće EU i drugo kojim se pravdaju domaće vladajuće elite. Briselsko pamćenje traži nekonfliktno sapostojanje različitih slika prošlosti, domaćem pamćenju je potrebna tvrda homogena etnocentrična prošlost. Kod oba pamćenja preteže korisna nad objektivnom slikom prošlosti.

Da li je moguće da se o istoriji južnoslovenskih naroda govori i van etnocentrične perspektive, a s obzirom na zajedničko državno iskustvo? Bar za sada napore u ovom pravcu više čini EU nego nove balkanske države. Cilj dugoročnog visokobudžetnog EU programa usklađivanja udžbenika istorije u Jugoistočnoj Evropi jeste da promoviše kulturne raznolikosti uz zajedničko kulturno poreklo i „evropski kulturni prostor”. EU solidno plaća novo bratstvo i jedinstvo, a oni koji uzimaju novac dužni su. „Čiji hleb jedem, njegovu pesmu i pevam”. Ako se ovaj trend nastavi istoričari će biti sve vazalniji, pa će možda i napisati zajednički udžbenik.

Ovaj jeste potreban zajedničkoj ekonomiji EU koja nemilosrdno traži razoružavanje i ujednačavanje slika prošlosti. Tržište traži doterivanje prošlosti. Valja ublažiti i ispeglati konfliktne istorijske slike koje podstiču sukobe. U tom cilju Brisel upozorava da prošlost ne treba ocenjivati samo iz lokalne perspektive koja je tobože jedina normalna. Nalaže da treba uzimati u obzir i perspektivu drugog, uzajamne slike drugoga i stereotipe o drugome. Utisak je da ovi pritisci spolja već pomalo menjaju domaće kulture sećanja. Tiho, ali uporno Brisel od zavađenih nacija traži da se u udžbenicima istorije suoče sa korenima mržnje i rata.

Poželjno je ne samo uzajamno priznavanje nego i promena perspektive, tj. napor da se vlastita istorija sagledava iz ugla drugog. Multinacionalni udžbenici su najdirektniji pokušaj „izmirenja kroz istoriju”. Nije to ništa novo. Isto su radile višenacionalne socijalističke države. Komunisti su rano uočili da je slika prošlosti aktivni idejni činilac i da doterana prošlost može delovati izmiriteljski. Ali u socijalizmu smo imali pamćenje koje je bilo centrirano oko Narodnooslobodilačkog rata, dok danas preteže ono u čijem je središtu nacionalnooslobodilački rat. Kako onda pomiriti nacionalnocentrična pamćenja?

Opet dekretom. Slično komunistima, koji su otvoreno dekretirali prošlost, i Brisel to radi, ali u „demokratskoj” oblandi. Biće zanimljivo videti da li će u tome uspeti kod nas, ako se ima na umu da u novim balkanskim državama svako uporno uči samo onu istoriju koju može da podnese. Aktuelne slavne domaće prošlosti su oružje bez kojeg bi domaće elite pale sa vlasti. Ali strani moćnici uporno traže novu mirotvoračku organizaciju prošlog. Briselsko pamćenje traži i novi zaborav. Kada bi razoružavanje domaćih konfliktnih prošlosti više zavisilo od empatije domaćih istoričara nego od pritiska EU, od ovog posla ne bilo ništa. Dugo bi se još ćerali.

Druga dilema, koja se takođe spontano nameće, jeste da li će zarad evropskog mira slike prošlosti i istine biti usaglašene ili relativizovane? Verovatno i jedno i drugo. Teško je odrediti srazmeru između dobro odmerene neutilitarne istine, s jedne, i njene korisne relativizacije, s druge strane. Nauka, međutim, ne trpi pluralizam istina, već ih hijerarhizuje. Mir se može uspostaviti i bez relativizacije prošlosti.

Otvoreno suočavanje sa senkama vlastite prošlosti, a ne balansiranje i relativizovanje zločina jeste politika čistih računa u sećanju. Zločine vlastite nacije ne treba zaboravljati nego pamtiti kao živu ranu i kao osnovu učenja kako da se živi sa sećanjem da su zlodela deo i naše istorije, a ne samo tuđe. Zato bi bilo dobro kada bi pisanje multietničkog udžbenika pratila izgradnja muzeja stida zapadnog Balkana u kom bi svaki od malih srodnih naroda prikazao vlastite zločine počinjene devedesetih godina prošlog veka u „oslobađanju” od suseda. Nažalost, još smo daleko od načela da svako treba da čisti ispred svoje kuće.

Autor je sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Politika, 06.04.2011.

Peščanik.net, 06.04.2011.