Pre nekoliko dana prigodnim skupom obeležen je Dan prava javnosti da zna. U relativno skromnim medijskim odjecima ovog događaja dominirala je tema zloupotrebe prava. I to, na moje iznenađenje, zloupotrebe prava na slobodan pristup informacijama.
Ta zloupotreba, kako je objasnio Poverenik za informacije, podrazumeva konstantno podnošenje velikog i sve većeg broja zahteva za pristup informacijama i žalbi uz angažovanje advokata a u očekivanju da se po zahtevima neće postupiti u rokovima koje predviđa zakon, sa ciljem da se izdejstvuju troškovi postupka. Pominjano je, za sada stidljivo, postojanje sumnji pa i dokaza o organizovanoj mreži koja pored advokatskih kancelarija, na korupcijskoj osnovi zbog obezbeđenja potrebnih rokova ali i brzih sudskih odluka, uključuje i službenike pošte i ljude iz pravosuđa.
Naglašeno je da je ova pojava uzela maha nakon promene stava Upravnog suda koji tražiocima informacija ranije nije priznavao a sada im priznaje pravo na naknadu advokatskih troškova. Napomenuvši da je reč o iznosu značajnom za budžet, poverenik je izneo da je do sada dosuđeno oko 22 miliona dinara troškova i najavio da će se rešenje za zloupotrebu u dogovoru s nadležnim ministrom tražiti u izmenama zakona.
Uz uvažavanje činjenice da veliko povećanje broja zahteva i žalbi, pogotovo onih lukrativno motivisanih, opterećuje rad organa vlasti i poverenika kao i potrebe da se sumnje u kriminal i korupciju provere nije suvišno ukazati na nekoliko relevantnih momenata.
Upravni sud jeste promenio stav i sada stoji na stanovištu da svako ima pravo da angažuje advokata u upravnom postupku i sporu i da to ne zavisi od toga da li se eventualno radi o jednostavnom postupku u kom nije bilo nužno angažovanje advokata. A ukoliko uspe u postupku stranci pripada naknada advokatskih troškova. Ali ovakav stav već decenijama unazad prisutan je u odlukama Evropskog suda za ljudska prava. U tom kontekstu i eventuala izmena zakona koja bi eksplicitno isključila pravo na troškove teško da bi mogla proći kontrolu ESLJP.
A ne potcenjujući pomenuta 22 miliona dinara dosuđenih troškova, oni kroz prizmu činjenice da naša vlast godišnje za razne penale i kazne zbog propusta koje pravi troši 280 miliona evra ipak deluju „sitno“.
Kako god bilo, neopravdano je lavinu makar i nekorektnih zahteva za pristup informacijama pretpostaviti jednoj drugoj, lavini odluka o poverljivosti informacija.
Pri tome ne mislim na pojedinačne slučajeve, ekscese. Čak ni na dug niz bizarnih, bukvalno tragikomičnih primera poput klasifikovanja kao „poverljivih“ informacija o ministru finansija odnosno njegovim sumnjivim privatnim finansijskim transakcijama sa sumnjivih destinacija ili o famoznoj „tetki iz Kanade“ jednog drugog ministra, ili o okolnostima saobraćajne nezgode koju je izazvao predsednikov kum ili o ceni spomenika Stefanu Nemanji… da ne nabrajamo u nedogled.
Mislim na činjenice koje nedvosmisleno govore da je Ustavom i zakonom predviđen mehanizam za kontrolu vlasti od strane javnosti devastiran, a da je uspostavljen i da punom parom funkcioniše neustavan i nezakonit, nakaradan sistem „tajnosti“ koji pravo javnosti da zna pretvara u karikaturu.
Za ilustraciju navedenog dovoljno je i samo nekoliko momenata iz analize završnog računa budžeta koju je, sticajem okolnosti ili namerno, svejedno je, baš na Dan prava javnosti da zna predstavio Fiskalni savet.
Analiza pokazuje da je tokom prošle godine naša vlast, preko i inače vrlo slabo transparentne tekuće budžetske rezerve potrošila 122 milijarde dinara, odnosno više od milijardu evra. Potrošeno je više, mnogo više nego što je po Zakonu o budžetskom sistemu smelo biti potrošeno! Zakonom (čl. 69) propisano je da maksimalni iznos tekuće budžetske rezerve može biti 4 posto ukupnih prihoda i primanja za tekuću godinu, što je za 2022. godinu iznosilo oko 60 milijardi dinara. Potrošeno je 122 milijarde, dakle dvostruko!
Pri tom su samo za polovinu tih rashoda u Službenom glasniku, objavljene odluke koje pružaju kakve takve informacije o nameni i korisniku sredstava, a potrošnja druge polovine, preko 60 milijardi dinara ili 500 miliona evra, odvijala se pod oznakom „poverljivo“ i ne zna se na šta je zapravo taj novac trošen. Da stvar bude još gora, samo 2,5 posto tog novca potrošeno je u sektoru bezbednosti, u kom bi poverljivost mogla koliko-toliko biti logična i očekivana, a 97,5 posto, ili oko 60 milijardi dinara, „poverljivo“ je potrošeno van bezbednosnog sektora. Za to je prosto nemoguće naći prihvatljiva objašnjenja.
A vrhunac je da se za 3/4 od „poverljivo potrošenih“ 60 milijardi, odnosno za 44 milijarde dinara, oko 370 miliona evra, ne zna ne samo za koje su namene navodno potrošene nego ni ko ih je potrošio!
Ovo je slika stanja koja govori da vlast više ne održava čak ni privid normalnog i zakonitog raspolaganja javnim resursima, nego ogromnim sredstvima raspolaže na potpuno neprihvatljiv način koji ne može da izdrži bilo kakvu kontrolu, pogotovo kontrolu javnosti.
Kapitalan problem u ostvarivanju prava javnosti da zna kod nas jeste zloupotreba prava. Ali ne zloupotreba prava na slobodan pristup informacijama, nego masovna i robustna zloupotreba prava koja vlast ima po Zakonu o tajnosti podataka.
Peščanik.net, 02.10.2023.
