Reč je o izuzetno zanimljivom društvenom eksperimentu sa elektronskim medijima, koji bi mogao da posluži kao primer i u drugim društvima i kulturama. Neki anonimni aktivista i originalan mislilac počeo je sakupljati rasističke tvitove iz Slovenije, posebno one protiv izbeglica, i objavljivao ih je, zajedno sa fotografijama autora i autorki, na sajtu koji je duhovito nazvao Zlovenija. Akumulacija je dala pravo osećanje o dimenzijama, posebno o dubini i širini opasnosti. Pojavili su se likovi sasvim običnih ljudi: dečaci sa konzervama piva, jedan sa puškom, mnogi vidno pijani; porodice sa dečicom u zagrljaju; srećni tipovi na plaži ili travnjaku; devojčice, devojke i žene koje su isticale svoje obline i istovremeno pravilnu društvenu usmerenost; dvosmislenost ženskih zapisa sjajna je za analizu, jer pokazuje, sa jedne strane, patrijarhalne zahteve, a sa druge kompetitivnost u društvenom vakuumu u kojem samo kačket, prsluk, kamera, naočare, motocikl ili nešto slično ne mogu odmah potvrditi društveni status, kao na muškoj strani. Ženama je ostalo nuđenje, najjednostavnije rečeno, bilo da je reč o nezgrapno rastućem telu, lokalnoj intimizaciji i prepoznatljivosti kod mlađih, bilo da su to one starije, koje kao da poziraju za oglas kojim traže osiguranog i osećajnog muškarca koji voli šetnje i muziku… Izjave su se kretale od predloga šta da se radi sa izbeglicama – omiljeni su bili benzin i šibice, masovno streljanje, i daleko najpopularnije, upotreba gasova, plinskih komora i sličnog. Prizivan je Hitler, kao glavni autoritet u toj oblasti, koji bi znao šta treba da se uradi, kad tviterašu ponestane mašte. Pominjale su se puške, mitraljezi, tenkovi, buldožeri… neko je čak i mahao nožem. Sledili su miroljubiviji metodi, kao što je puštanje izbeglica da se smrznu na mrazu, ukidanje hrane, stavljanje u logore, teranje na prisilni rad, prskanje gnojivom (sada je to doba zemljoradničke godine), red pendreka („topli zec“ iz zajedničke istorije). Izvestan broj poruka ograničavao se na uvrede, u kojima su prevladavali đubre, ekskrementi, insekti, paraziti, često udruženi sa verskim i nacionalnim kvalifikativima. I naravno, nije nedostajalo poređenje ovog talasa izbeglica sa onim koji je zadesio Sloveniju za vreme jugoslovenskog rata. Tu su stvari malo pomešane, i upravo zato kristalno jasno pokazuju kakve su osnove mržnje: bilo kakve. Nije bilo prave razlike između „južnjaka“ uopšte, onih koji su došli iz ratnih područja, posebno iz Bosne, i onih koji su u Sloveniji mirno živeli i mislili da su dozvolom boravka rešili novu državnu situaciju, sve dok im na prvom šalteru nisu probušili pasoš, vozačku dozvolu, rodni list za dete, otpustili ih, isterali ih iz stana i, u najgorem slučaju, dovezli do granice i proterali preko nje bez ikakvih dokumenata. Eufemistički izraz „izbrisani“ pokrio je ovu grupu od skoro 27.000 mučenika i mučenica koji su, doduše, posle desetak godina dobili pravnu satisfakciju, a sa odštetom je nešto malo komplikovanije – da ne pominjemo one koji su pomrli, i kolateralne žrtve, njihove porodice, ljubavi i prijateljstva. Ratne izbeglice, one koje su imale sreću, smeštane su u očajne „centre“, najviše nalik logorima, i to na dugi niz godina. Kada danas oni sa dobrim namerama podsećaju na „plemenitost“ Slovenije za vreme rata, malo mi se štuca – ali i to je bolje nego mržnja koja se samo nastavlja u istim okvirima.
Sledeća akcija anonimnog aktiviste ili više njih, bila je da slike za izjavama okači na javna mesta u Ljubljani – na reklamne panoe, autobuske stanice, i slično. To je trajalo samo nekoliko dana, a onda se desilo nešto što je blizu čudu, ako smo skloni površnom zaključivanju. Subjekti, odnosno lica koja su tako izložena javnoj sramoti, počela su se javljati Zloveniji sa izvinjenjima, objašnjenjima, molbom da se njihovi likovi i izjave uklone, jer ih je sramota i ograđuju se od njih; neki od njih su, kako kažu, to uradili iz nepromišljenosti, drugi u nekom posebnom stanju, treći se kaju… najbolje što se moglo uraditi, bilo je da se nove izjave, bez slika i imena, objave na istoj internetskoj strani, i da se objasni da ona u prvobitnom izdanju više nema smisla. Pre nego što na brzinu zaključimo da među Slovencima vlada viši stepen građanske kulture, možda nije loše primetiti da se policija već počela baviti ovim javnim ispadima mržnje prema drugima, i da je izvinjenje pre eventualnog stupanja pred sudiju najbolje što se preventivno može uraditi. Ili, možda, treba poverovati da bi narodi koje njihovi ugledni psihoanalitičari ubeđuju da je ludilo njihova pozitivna genetska odrednica, reagovali nešto malo drugačije? Kako god da je, jedan izvor mržnje malo je utišan.
Šta, međutim, učiniti da se prekinu lanci mržnje i netolerantnosti koji povezuju sve ovakve reakcije, i kroje sudbinu svim grupama drugih i neprihvatljivih? Parlament je ovde pripremio zakon o porodici koji jednopolnim parovima omogućava ne samo da usvajaju decu, nego da nasleđuju jedno drugoga, da mogu posećivati drugoga u bolnici, brinuti o njemu/njoj, preuzeti njegovu/njenu penziju… i sahraniti ga/ju. U parlamentu je prošao, ali je onda „civilna inicijativa“ nacija sa žutim ružama, balončićima sa slikama „prave“ porodice, samim idealnim porodicama koje su se obično sastojale od tipa u kožnim pantalonama i sa smešnim šeširom, bujne mamice i dvoje zlatokosih u kolicima, sa bedževima i babama koje se rasplaču čim se (slovenačka) deca spomenu, uspela da sakupi dovoljno potpisa. Stvar je morala otići na Ustavni sud, koji ovde otvoreno zovu Janšinom advokatskom kancelarijom, otkako ga je osobodio krivice za korupciju, i sa ubedljivom odlukom 5 prema 4 (sve četiri su žene), dozvoljen je referendum koji je suprotan slovenačkom Ustavu: ne može većina odlučivati o ljuskom pravi niti o manjini. Inicijativa pod imenom „Reč je o deci“ će se tako suočiti sa razumnim delom građana 20. decembra. Janša je u međuvremenu „tvitnuo“ protiv glavnog urednika časopisa Mladina, koji se zalaže za humano postupanje sa izbeglicama, jednu visoko sadržajnu poruku o tome da ti njegovi muslimani kažnjavaju kastracijom: jer reč je o deci, dakako.
Slovenija kao društvo seksualne cenzure i tvrdih moralnih pravila? Društvo u kojem je prva otvoreno gay akcija krenula u prvoj polovini 80′ prošloga veka? Država u kojoj predsednik države i premijer žive u svojim partnerskima vezama iliti nevenčano, sa decom koja su naravno zakonita? Ne: seksualnost je samo smišljeno izabrano područje na kojem se uz kič i licemerno slinavljenje može otvoreno propovedati mržnja, i ostvariti prva faza tlačenja, pokornosti i diktature. Primer Zlovenije upravo zbog toga pokazuje da je jedini način borbe, pre nego što se uzmu puške u ruke, pamet, sa duhovitošću i zrncem ludosti.
Peščanik.net, 06.11.2015.
IZBEGLICE, MIGRANTI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
