Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Srbija je ispunila sve uslove da bude primljena u Evropsku uniju. Naravno, ne zato što se u procesu pridruživanja promenila Srbija, nego zato što su se promenile države EU. Neke od njih su podjednako (nacional)fašističke kao Srbija. U tom smislu, Srbiji jeste mesto u Evropi. Nema suštinske razlike između izjava Václava Klausa, bivšeg predsednika Češke koji punim plućima živi svoj drugi politički život (naročito od kada je pokrenuo peticiju protiv prijema migranata) – i predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Klaus se otvoreno divi mađarskom premijeru Viktoru Orbánu kao evropskom lideru novoga kova. Kada Orbán i Klaus upozoravaju da će veliki broj izbeglica koje EU na čelu sa Nemačkom želi da primi, do temelja razoriti „evropsku kulturu, civilizaciju, sistem vrednosti i versku strukturu“ – oni u stvari govore isto što i srpski predsednik kada opominje da nam sa Bliskog istoka stiže drugačija „vrsta populacije“.

To što se ne zna šta bi to tačno bili „evropska kultura, civilizacija, sistem vrednosti i verska struktura“, ni koja je to „vrsta populacije“, ove srednjoevropske političare ne sprečava da svoje građane mobilišu za mržnju prema izbeglicama koje navodno ugrožavaju Evropu. Naime, ako se pod Evropom podrazumeva nekakvo kulturno, civilizacijsko i versko jedinstvo, onda ona nije jedinstveni entitet, jer između Britanije s jedne, i Češke ili Bugarske s druge strane postoje velike razlike. Isto važi i za unutrašnje jedinstvo tih država, ako ono podrazumeva kulturnu, civilizacijsku ili vrednosnu homogenost.

Mnogi će požuriti da novu evropsku (tačnije srednjoevropsku) retoriku nazovu populističkom. Tu bi se radilo o jednostavnom transferu: strah od neizvesnosti u promenjenim okolnostima usmerava se prema izbeglicama i neutrališe neprijateljskim odnosom prema njima. Da bi ova masovna operacija uspela, potreban je vođa-demagog sa kojim se mase identifikuju. U toj identifikaciji se gube individualna svojstva građana i oni se kolektivno oslobađaju lične odgovornosti. Demagoški poziv na zaštitu (nepostojeće) jedinstvene „evropske kulture, civilizacije, sistema vrednosti i verske strukture“ obavlja upravo taj unifikujući posao. O tome je pre pola veka pisao Franz Neumann, u pokušaju1 da razume nastanak i razorne učinke nemačkog nacističkog režima. Njegovi uvidi nam mogu pomoći u razumevanju današnje Evrope.

Ali njegov model nosi obeležja vremena u kome je nastao i ne pokriva specifičnosti situacije u kojoj se danas nalazimo. Konkretno, zahteve da se izbeglice zaustave na spoljnim granicama Evropske unije, koji se najglasnije čuju iz srednjoevropskih zemalja, možemo da tumačimo i kao posledicu odbacivanja liberalnog potencijala promene režima 1989. U kasnim fazama socijalizma, antikomunistički disidenti (Václav Benda, Václav Havel, György Konrád, Adam Michnik i mnogi drugi) razvili su svojevrsni moralni liberalizam, čije je univerzalno humanističko jezgro negiralo legitimitet državno-partijske represije, nudeći alternativu slobode, moralne jednakosti i socijalne pravde. Od svega toga gotovo ništa nije ostalo. Nacionalizam nije bio stran ni svrgnutim režimima, a sada se vratio u novom obliku i sa novim akterima, pa smo dobili savezništvo većine građana, političkih i kulturnih elita, spremnih da bodljikavom žicom „brane civilizaciju“ od onih koji su drugačiji.

Retorika srednjoevropskih političara je zapravo bila predvidiva. O njoj je pre desetak godina povodom svoje knjige o migracijama Guests and Alliens2 govorila Saskia Sassen. Ona je antiimigrantske politike protiv „tuđinaca“ nazvala „jeftinim“, u moralnom i praktičnom smislu. To su politike kojima neke vlade (Sassen govori o SAD) jeftino zadobijaju legitimitet, umesto da kao pristojne države organizuju i finansiraju mnogo skuplje socijalne, zdravstvene i obrazovne službe. „Jeftina politika“ smanjuje ekonomske i političke troškove: umesto da štiti njihove interese, ona građane „brani“ od priliva imigranata, istovremeno se oslobađajući obaveze da vodi računa o njima samima. Radi se o agresivnim politikama u čijem je središtu briga za „nacionalni kolektiv“, a ne za građane. Paradoks je u tome, kaže Sassen, a i Václav Klaus to ispravno primećuje – što migracije ne pokreću događaji u polazištima migranata, nego pre svega potrebe njihovih krajnjih odredišta. Pravi okidač za današnju „migrantsku krizu“ je demografska kriza same Evrope. Činjenica je da su njoj potrebni novi građani, ali ona to teško prihvata i nesposobna je da formira odgovarajuću politiku, zbog duge istorije diskriminacije prezrenih „tuđinaca“.

Od liberalne demokratije u EU kao da je ostao samo liberalni koncept slobodnog tržišta, koje teži ukidanju nacionalnih granica i podriva suverenitet nacionalnih država (pre svega smanjenjem ingerencija za široko zasnovanu socijalnu politiku). Reakcija na to su iracionalne (i antiliberalne) koncepcije nacionalnih zajednica kao homogenih kolektiva, sa jedinstvenim „kulturama, civilizacijama, vrednostima i verskim strukturama“ koje treba odbraniti po svaku cenu. Umesto država blagostanja, u srednjoj Evropi smo dobili države sa jedinstvenim „kulturama i vrednostima“. Umesto socijalne politike, „tržišne gubitke“ građana kompenzuje vera. Kroz takvu tranziciju Srbija je prošla još devedesetih godina prošlog veka, što je čini nekom vrstom tranzicijske avangarde u Evropi (ili evropskim „šampionom mržnje“). U tom smislu, naši političari su s pravom nezadovoljni i ne razumeju zašto izostaje nagrada za njihovo primereno vladanje.

Peščanik.net, 13.10.2015.

IZBEGLICE, MIGRANTI

PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Franz Neumann, „Strah i politika“, u F. Neumann, Demokratska i autoritarna država, preveli Nadežda Čačinović-Puhovski i Žarko Puhovski (Zagreb: Naprijed, 1992).
  2. Saskia Sassen, Guests and Aliens (New York: The New Press, 1999).
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).