Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Pre nego što se uvedu pravne mere za „zaštitu“ ćirilice, možda bi trebalo razmisliti i o jednom propisu po kome bi svima koji o ćirilici, jeziku, identitetu i kulturi pojma nemaju trebalo zabraniti da o tome javno govore. Naravno, nije lako doneti kriterijume za utvrđivanje da li neko o nečemu ima ili nema pojma, ali postoje slučajevi kada je to očigledno i kada bi pomenuti propis bilo lako primeniti. Jedan takav slučaj su sadašnji ministar kulture Vladan Vukosavljević i njegovi stratezi za kulturu. Primenom predloženog propisa, automatski bi bili prekinuti već neko vreme aktuelni razgovori o ćirilici a nacrt Strategije razvoja za kulturu završio bi na smetlištu, gde mu je po bezvrednom sadržaju uostalom i mesto.

Pritom, treba praviti razliku između aktuelnih razgovora i ozbiljnih rasprava o ćirilici kakvu danas koristimo koje traju već gotovo dva veka. I to je prvi problem: ministar i njegovi stratezi govore o ćirilici u jednini, iako u našem nasleđu imamo više ćirilica. Činjenica da imamo više ćirilica obavezujuća je na više načina: mora se reći koja se ćirilica štiti, zašto se baš ona štiti i šta se gubi ako se druge ćirilice – recimo to tako, kolokvijalno – puste niz vodu. Tek kada se to razjasni, može se preći na odnos između ćirilice i latinice. Kada govore o ćirilici, ministar i njegovi stratezi na umu imaju jedino Vukovu ćirilicu, dakle ćirilicu koja se uvrežila u upotrebi negde u drugoj polovini 19. veka.

Braniti tu ćirilicu sa pozicija očuvanja identiteta i kulturnog opstanka, kako to rade ministar i stratezi, ne samo što je glupo, nego pokazuje i koliko oni ništa ne znaju. Svako ko izgovori: „Pitanje jezika i pisma je jedno od osnovnih pitanja identiteta i kulturnog jezgra jednog naroda, toga smo svi svesni i to nije samo pitanje definicije, zato smo mi pokušali da ga označimo kao bitno pitanje, da ga artikulišemo“, kao što to ministar izgovara, naprosto se mora diskvalifikovati iz ozbiljnih rasprava o domaćem pismu, jeziku i identitetu. I to ne samo zato što jasno demonstrira da ne ume da se služi jezikom, koji bi tobože da štiti a u stvari ga razara (kakav je u citiranoj rečenici odnos između, recimo, svesti, definicije, označavanja i artikulacije? nema ga, naravno), nego i zato što se Vukova ćirilica ne može braniti sa pozicije čuvanja identiteta i kulturnog jezgra.

Vukova jezička reforma naprosto se ne može videti drugačije nego upravo kao promena identiteta i odbacivanje jednog važnog dela tradicije i to baš iz dotadašnjeg kulturnog jezgra. Prihvatanje Vukove ćirilice praktično je podrazumevalo odbacivanje čitave dotadašnje, na drugačijim ćirilicama pisane tradicije, u ime jedne druge, do tada u kulturnom jezgru zanemarivane „narodne“ tradicije. Vukova ćirilica nikako ne može biti „veliki izraz naše baštine“, kako to neuko tvrdi ministar; naprotiv, ona je oličenje raskida i odbacivanja jedne – pisane – baštine u ime druge – usmene. Ona je simbol kulturne borbe i raskida. Geslo kojim se i danas promoviše Vukova ćirilica – jedno slovo jedan glas – puka je laž. Više glasova je u toj reformi izgubljeno jer Vuk nije našao za shodno da u svojoj azbuci ostavi znak za njih. Sa glasovima su se izgubili neki gramatički oblici, kao i mnoge reči. Srpski jezik pre Vuka i posle njega – to su dva različita jezika, sa svim posledicama i gubicima koje takva promena nosi sa sobom. Utoliko, tu se i ne radi o reformi, nego upravo o revoluciji u jeziku.

Kada se – recimo to tako – predvukovska pisana baština prenosi u poslevukovski jezički okvir, dobije se puki falsifikat. Dobar primer za to je notorni „Srbljak“, jedno od središnjih dela savremenog „srpskog“ identiteta, koje sa srednjovekovnim delima – srpskom crkvenom poezijom – čiji izvorni tekst i prevod navodno daje, u stvari nema nikakve veze. Braniti „srpski“ identitet i kulturno jezgro Vukovom ćirilicom mogu, da ponovimo, samo neznalice koje o identitetu i kulturi pojma nemaju.

Ali, ako odbrana Vukove ćirilice iz ugla očuvanja identiteta i kulture jeste sporna, ne bi smeli biti sporni demokratski, narodni, revolucionarni principi kojima se vodila njegova reforma. Tim pre što su vremena drugačija, pa se ta borba više ne mora voditi sa gubicima koje je ona nosila sa sobom u 19. veku. Vuk je srpski jezik i kulturu otvorio i prema narodu i prema spolja. Vuk je tražio da kultura bude demokratska i da izlazi u susret navikama i potrebama naroda. On je takođe smatrao da kultura mora biti u stanju da opšti sa drugim kulturama, da prima i razmenjuje uticaje. U tom smislu, njegova jezička reforma učinila je lakom zamenu ćirilice i latinice u upotrebi srpskog jezika. Evo, pročitajmo zajedno izjavu ministra kulture:

„Engleski jezik, čiji je izraz latiničko pismo, jeste u opticaju savremene komunikacije i logično je da latinica postaje pismo prvog spontanog izbora u, za nas, prevelikom broju slučajeva i to je posledica ovog trenutka.“

„Енглески језик, чији је израз латиничко писмо, јесте у оптицају савремене комуникације и логично је да латиница постаје писмо првог спонтаног избора у, за нас, превеликом броју случајева и то је последица овог тренутка.“

Vidimo, dakle, da je ona podjednako besmislena i na ćirilici i na latinici. Nemuštom srpskom jeziku kojim ministar govori, ništa ne oduzimaju niti mu dodaju ni ćirilica ni latinica. Ali, od ministrove nemuštosti i neukosti ovde je važnije skrenuti pažnju na to da on sa svojim stratezima štiti Vukovu ćirilicu iz razloga koji su do kraja antivukovski. Vuk se upravo vodio načelom da „prvi spontani izbor“ mora imati primat u odnosu na sve ostalo. Braniti Vukovu ćirilicu tako što će se pravnim merama osujetiti „prvi spontani izbor“ znači ugušiti duh Vukove reforme koja je težila da jezik oslobodi stega a njegovo normiranje učini zavisnim upravo od svakodnevne upotrebe. Drugim rečima, ministar i njegovi stratezi brane Vukovu ćirilicu tako što ubijaju njen demokratski i potencijalno revolucionarni duh. Ali, na to smo se već navikli od „srpskih“ dušebrižnika i nacionalista: na kraju se oni uvek ispostave kao ubice.

Peščanik.net, 10.06.2017.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Strategija podivljavanja

Dejan Ilić – Gosti iz belog sveta

Saša Ilić – Ministar i margarite

Saša Ilić – Za Deklaraciju spremni!

Saša Ilić – Cveće zla

Saša Ilić – Strategija regresije kulture


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).