Fotografije čitateljki, Jelena Jović
Uprkos nezapamćenoj pažnji posvećenoj problemima nejednakosti u ovogodišnjoj predsedničkoj kampanji u SAD i na nekoliko nedavno održanih izbora u evropskim zemljama, imam utisak da većina političara centra veruje da je rasprava o nejednakosti samo prolazna moda. Rekao bih da veruju da će jednoga dana, kada ekonomije povrate stabilan rast od najmanje 2 ili 3 odsto godišnje a nezaposlenost padne na 5 odsto (u Evropi bar ispod 10) – ljudi zaboraviti na nejednakost i sve će opet biti isto kao pre 20 godina. Niko više neće pominjati nejednakost.
Mislim da su u zabludi, jer zanemaruju strukturne promene u društvu koje je doneo dugotrajan i konstanatn rast nejednakosti u bogatstvu i dohotku u proteklih 40 godina. Kada nastupe duboke strukturne promene, slične procesima koji su se odvijali u Južnoj Americi većim delom 20. veka, agregatni indikatori kao što je stopa ekonomskog rasta (koja nije ništa drugo do stopa rasta za prosečnu distribuciju dohotka, oko 65. ili 70. percentila) gube značenje koje inače imaju u ekonomski homogenijim društvima.
Uočavam tri takve strukturne promene: disartikulaciju mnogih zapadnih društava, rast političkog uticaja bogatstva (plutokratija), i nejednakost mogućnosti.
Disartikulacija je termin korišćen u literaturi o teoriji zavisnosti (dependencia) 60-ih i 70-ih godina prošlog veka za opisivanje razlika u interesima i pozicijama unutar međunarodne podele rada za različite klase u zemljama u razvoju. Sa jedne strane tu su pripadnici domaće elite koji su međunarodno povezani sa drugim kapitalistima i učestvuju u globalnoj ekonomiji, i u proizvodnji (kao kapitalisti ili kao visokokvalifikovana radna snaga) i u potrošnji (kao potrošači globalnih roba i usluga). Sa druge strane je većina lokalnog stanovništva koja nema dodira sa globalnom ekonomijom i proizvodi i troši lokalno.
To je slično današnjoj situaciji u bogatim zemljama, naročito u SAD (vidi moj prethodni tekst „Disarticulation goes North“ / Disartikulacija se seli na sever). Postoji elita (onih zloglasnih 1 odsto ili 5 ili čak 15), koja je potpuno integrisana u globalnu ekonomiju i koja živi i troši globalno. Tu je zatim osipajuća srednja klasa čiji dohodak stagnira već 30 ili 40 godina, koja je sa globalnom ekonomijom povezana samo na negativan način, to jest živi u neprestanom strahu od gubitka posla ili prihoda zbog konkurencije iz siromašnijih zemalja ili migranata. Upravo ti slojevi, više nego oni sa dna društvene lestvice, čine grupu razočaranih, onih koje Tramp lako pridobija svojim protekcionističkim govorima. Ne ulazim u to mogu li se njihova očekivanja ispuniti u uslovima globalizovane ekonomije; samo želim da ukažem na duboko razilaženje između interesa onih na vrhu i interesa srednje klase, na razlaz koji je izazvan globalizacijom i uvećavanjem dohodovne nejednakosti. Kada su ekonomski interesi dve grupe toliko udaljeni, teško je govoriti o bilo kakvom „nacionalnom ekonomskom interesu“; štaviše, razilaženja ekonomskih interesa se prenosi i manifestuje u drugim oblastima: u načinu života, viđenju politike, kulturnim interesovanjima. To je prvi strukturni jaz.
Drugi je samo produžetak prvog u domenu politike. Poznat primer je sudski proces Citizens United vs. Federal Electoral Commission. Uticaj novca na politiku u SAD oduvek je bio znatan, a danas je veći nego ikada. Čak i bez pristrasnih sudskih odluka (koje se takođe mogu smatrati endogenim za procese dohodovne diferencijacije), uvećavanje nejednakosti u dohotku samo po sebi donosi bogatima veću moć. Koncentracija ekonomske moći znači da manji broj ljudi može da izdvoji novac za podršku političaru i partiji koji im se dopadaju ili od kojih (što je verovatnije) imaju koristi, pa tako ekonomska koncentracija prirodno vodi koncentraciji sredstava raspoloživih za finansiranje političkih partija. U krajnjoj instanci, različiti stepeni uticaja u političkoj sferi samo su odraz nejednake ekonomske moći. Kao što tvrdi više politikologa (Benjamin Page, Larry Bartels i Jason Seawright), ili knjiga Martina Gildena „Blagostanje i moć“ – to vodi usvajanju političkih odluka koje ekonomski favorizuju elitu i doprinose daljoj ekonomskoj diferencijaciji.
Treća strukturna promena koju izaziva dohodovna nejednakost jeste uvećana nejednakost mogućnosti. Efekti duboko ukorenjene nejednakosti u dohotku ne iscrpljuju se u sadašnjosti, već se prenose i na buduće generacije. Izgledi za uspeh dece iz bogatih i siromašnih porodica nisu isti. Slično procesima koje možemo pratiti u Južnoj Americi, podeljenost se ne ograničava na nasleđeno bogatstvo, već se prenosi i na obrazovanje (sve veći značaj privatnog obrazovanja dodatno pogoršava ovaj trend), a za uspeh su često presudne porodične veze i mreže.
Čak i ako ekonomija uspe da povrati očekivane dugoročne stope rasta, takve strukturne nejednakosti neće nestati same od sebe. Mogle bi se i produbiti. Više stope rasta i pad nezaposlenosti možda bi bili dovoljni pre nego što su se strukturne linije razdvajanja produbile do današnjeg nivoa, jer bi rast bio dovoljan da „pokrije“ sve razlike. Ali kada su strukturni rascepi tako duboki, ekonomski rast (kao što smo već videli na primeru Južne Amerike) nije dovoljan. Dopustite mi analogiju sa medicinom. Da biste izlečili običnu kijavicu ne morate da radite ništa osim da ležite u krevetu i uzimate dosta tečnosti. Vremenom ćete se vratiti u status quo ante. Ali ako kijavica potraje i pretvori se u neko teže oboljenje, a upravo to su dugotrajni procesi nejednakosti učinili našem političkom telu, potrebni su jači lekovi.
Nedavno sam ponovo čitao Kuznjecove tekstove iz šezdesetih godina prošlog veka. On je tvrdio da svaku distribuciju dohotka treba ocenjivati na osnovu tri kriterijuma: adekvatnost, jednakost i efikasnost. Adekvatnost osigurava da čak i najsiromašniji ostvaruju nivo dohotka koji je primeren lokalnim običajima i ekonomskoj snazi društva. Jednakost se odnosi na odsustvo diskriminacije, bilo da je u pitanju tekući dohodak, kao u slučaju razlika u platama koje prate rasne ili rodne podele, ili buduće mogućnosti (što se danas naziva nejednakošću mogućnosti). Konačno, efikasnost je ostvarivanje visokih stopa rasta. Kuznjec smatra da je interakcija između jednakosti i efikasnosti dvosmerna: u nekim slučajevima preterano insistiranje na jednakosti, kao u punom egalitarizmu, ugrožava stope rasta. U drugim slučajevima, za dostizanje viših stopa rasta neophodno je više jednakosti, bilo zato što bi u protivnom veliki deo populacije ostao isključen, bez mogućnosti da doprinese, ili zato što bi to izazvalo fragmentaciju društva i političku nestabilnost. Verujem da bi Kuznjec današnju situaciju u razvijenim zapadnim ekonomijama svrstao u drugu kategoriju i zastupao stav da politike koje doprinose jednakosti nisu rasipanje resursa već investicija, pa i neophodan preduslov budućeg rasta.
Tekst je prenet sa autorovog bloga Global Inequality.
Social Europe, 17.02.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 21.02.2016.
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU