Nedavno je u Beogradu objavljen zbornik pod duhovitim naslovom Zid je pao, živeli zidovi! delo izdavača slavne biblioteke XX vek Ivana Čolovića. To je samo jedna od publikacija kojima će Evropa proslaviti dvadesetogodišnjicu pada berlinskoga zida početkom novembra, no čini mi se da će od drugih veoma odudarati po svome tonu i porukama.
Ova akcija naime ima više nivoa: naknadno popunjavanje praznina koje su ostale na istorijskim mapama kao tragovi trapavoga hoda isključivo sobom zaokupljenog kulturnog kolonijalizma, uglavnom anglo-američkoga; naknadno dodavanje teksta po izgužvanim, skoro okamenjenim stranicama nacionalnih istoriografija; i, popunjavanje praznina u postojećim scenarijima smišljenim u svrhu preuređivanja istorije prema zahtevima stremljenja ka moći.
Ovo poslednje čini se najopasnijim, jer zahteva rekompoziciju sećanja. Jedan primer to dovoljno jasno pokazuje. Skorašnji trend u skoro svim post-socijalističkim – ”novim’’ evropskim zemljama je preocenjivanje Drugog svetskog rata u cilju predstavljanja kvislinga, saradnika nacista, mrtvih ili živih, kao predstavnika alternativnog načina odlučivanja u teškim vremenima. To je vešto sačinjen scenario čiji su deo demokratija (pravo svakoga na samostalno odlučivanje), relativizacija istorijskoga konteksta (pa prema tome i samostalnosti i “slobode” donošenja odluke da se sarađuje u istrebljivanju sopstvenog ili drugih naroda), falsifikovanje motiva pokreta otpora (“racionalnije” i za narod “korisnije” bilo je sarađivati s okupatorom), zamagljivanje tema (kolaboracija je za vreme rata po pravilu bila ponašanje bogataša, moćnika i izrabljivača – crkve, industrijalaca, policije, političara); kao i sastavljanje novih, manipulativnih naracija (borci pokreta otpora navodno su zahtevali ili naređivali da brat ubije brata, da se preseku sve veze s porodicom, promovisali su “slobodnu ljubav”, da se umesto patriotizma prigrli komunizam, itd).
Pored lako uočljivog izvitoperavanja istorije, u zemljama koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu na strani fašizma i u kojima su, od 1944/45. godine, sovjetske snage u tumačenju lokalnih političara i istoričara zvanično postale okupacione, postoji i poseban scenario za zemlje u kojima od sovjetskih trupa, iako prisutnih u njima tokom završnih operacija rata, nije posle rata bilo ni traga: za zemlje Jugoslavije. Kratak je put od inicijative da se obelodane cenzurisani delovi istorije ratnog i posleratnoga perioda, do vulgarne revizije istorije u službi konkretnih političkih ciljeva, koja na nesreću ali nužno donosi i brz porast neznanja. Može li se neznanje akumulirati istom brzinom kao i znanje? Ma kakav bio odgovor na ovo pitanje, propagandistička manipulacija ugrožava, kako preispitivanje istorije Drugog svetskoga rata, tako i deo evropske intelektualne tradicije razmišljanja o odgovornosti za rat, genocid, nasilje, o životu posle toga, oličene u Teodoru Adornu, Žan-Pol Sartru, Hani Arent, Đorđu Agambenu i mnogim drugima, a posebno u Simon de Bovoar, koju su užasi rata naveli na pomisao da piše o jednom užasu koji nije bio na listi: o patrijarhatu.
Revizionistički scenariji imaju, kao deo konkretne borbe za političku vlast, i jednu usputnu narativnu funkciju: stvaranje kulturnoga prostora ispunjenoga metaforičnim predstavama. Berlinski zid je i danas uspešna metafora socijalističke represije, oslobađanja, rušenja totalitarizma, i još koječega drugoga. Čak i ako ne verujemo potpuno u spontanost i nevinost akcije, i ako smo potpuno svesni kako se manipuliše zidom, nema toga ko će ostati potpuno hladan kada gleda snimke iz novembra 1989, retke trenutke pune ljudske radosti. Posle rušenja su se desile mnoge stvari, i sjaj jedne noći se ugasio. U tome je pogledu zid ostao ambivalentan, produktivniji nego ikada posle rušenja: mnogo porodica i pojedinaca, posebno iz imigrantske populacije, preživljava prodajući ostatke nekadašnje kulture zida, dobar deo berlinskoga turizma je usmeren u ostatke zida i obilaske, dobar deo alternativne berlinske kulture takođe živi i od zida, koji više ne postoji. Nije reč samo o uobičajenom interesu ljudi za neobično, mračno: reč je i o tome da je zid koji više ne postoji još izuzetno bogat izvor za priče, urbane legende, nanovo konstruisana sećanja. Drugim rečima, berlnski zid je sasvim izuzetan spomenik u srcu Evrope – jer ne postoji. Nevidljivi spomenik svedoči koliko je jaka – tačnije rečeno žedna i gladna – naša kolektivna mašta, koju hiperprodukcija savremenih mašina za zabavu jednostavno ne može da zadovolji onako kako je zadovoljava usmena književnost, živa reč, neposredno obraćanje. Berlinski zid, kao značajno evropsko “mesto sećanja”, kako je to definisao francuski istoričar Pierre Nora, ima ne samo asocijativnu, ekonomsku, istorijsku ulogu kao mesto proizvođenja tesktova, već je to i ritualno mesto. U Evropi je još nekoliko takvih ritualnih i nevidljivih spomenika – recimo Bastilja u Parizu, koju su srušili u činu započinjanja revolucije. Berlinski zid je srušen tačno 200 godina posle Bastilje, i nema nikakve sumnje da je datum usklađen: pad berlinskoga zida je trebalo da označi kraj revolucionarnih pobuna u Evropi, da zauvek zameni jedan tip narodne pobune naizgled sličnim, ali bitno drugačijim tipom narodne pobune, maskiranim u pobunu za demokratiju. Ništa, naravno, ne može premašiti postizanje osnovne slobode posle pada berlinskoga zida, a to je protok ljudi. Nemci su odmah smislili čitav niz palijativnih mera i u velikoj meri smanjili taj osnovni i veliki pomak posle pada zida: istočni Nemci su brzo osetili šta znači biti građanin drugoga reda u pravnoj državi. I posle pada zida, medije nije mnogo zanimalo koliko je ličnih sudbina uništeno, koliko individualnih sudskih procesa je započeto zbog kršenja ljudskih prava, koliko Nemaca je iskreno pomislilo da je zabava preskupo plaćena.
Stoga proslavljanje pada berlinskoga zida otvara mogućnost zreloga razmišljanja o odgovornosti za velike istorijske promene. Da li je njegovim rušenjem zauvek uništena mogućnost socijalnih revolucija u Evropi? Da li odgovornost za socijalizam treba da sada plaća već treća generacija odraslih, koja je pala u najgori sistem eksploatacije koji smo ikada videli u kapitalizmu, jer slici užasa ozbiljno nedostaju intelektualci koji bi se bunili i bez oklevanja se uvek našli na strani eksploatisanih? Da li, u doba uspostavljanja naslednih privilegija, generacija potpuno nedužnih treba da plaća zamišljene socijalističke zločine svojih dedova i pradedova? Pad berlinskoga zida je trebalo da predstavlja početak doba nadanja: danas znamo da je predstavljao konačni kraj svakoga nadanja. Da su rušitelji toga bili svesni, njihov gest rušenja bi još uvek imao smisao i puno opravdanje – zid je trebalo srušiti. Reč je zapravo samo o tome ko je prisvojio tumačenje, ko je “prepričao” pad zida po svojim interesima, iz kojih još uvek crpe milijarde puta veće sume nego siromasi koji po berlinskim ulicama prodaju male komade sećanja. Nema takođe nikakvoga razloga da se dvadesetogodišnjica proslavi – naročito ako bi proslava označila i preuzimanje vlasti nad manipulisanim sećanjem, i povratak zaboravljenim motivima rušenja zida.
Priče o stvarima
Peščanik.net, 28.10.2009.
PAD BERLINSKOG ZIDAREVIZIJA ISTORIJE
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
