U Donbasu već mesecima traje rat, ginu ljudi, sve je više izbeglica. Možemo da raspravljamo o tome ko je odgovoran za ovaj rat, ali jedno je sigurno: za njega nije odgovorno civilno stanovništvo koje je samo talac političkih sukoba. A najmanje su odgovorni deca i starci.
Starci umiru jer medicinska pomoć ne stiže na vreme. Neki su ostali bez kuća. Mnogi od njih od prošlog leta ne primaju penzije. Razlog je razorena infrastruktura u mestima koje kontrolišu pobunjenici. Većina poštanskih filijala i banaka u kojima su podizali svoje penzije je zatvorena, pa oni svoje penzije podižu sa bankomata na teritoriji koju kontroliše ukrajinska država.
Tako nastaje penzionerski turizam: sa teritorija koje kontrolišu pobunjenici penzioneri putuju u gradove koje kontroliše Ukrajina, tamo podižu svoj novac i vraćaju se nazad. Oni koji nisu u mogućnosti da putuju stotinak kilometara do najbližeg grada, žive od ušteđevine ili humanitarne pomoći koju dodeljuju pojedinci ili velika preduzeća, a retko država.
Kao posledica svega toga, među ljudima je zavladalo kontradiktorno raspoloženje: mnogi penzioneri su ljuti na ukrajinsku vladu, ali i na samozvanu Narodnu republiku, koja populističkom retorikom nastoji da pridobije građane za otcepljenje od Ukrajine, a nije u stanju da im obezbedi penzije. I vođe separatista postaju svesni ovog problema, u strahu da penzioneri koji su imali otpor prema kijevskoj vladi ne promene mišljenje.
Krajem oktobra prošle godine, ukrajinska vlada je objavila da će penzioneri koji žive na teritorijama kontrolisanim od strane separatista dobiti svoje penzije kada se te oblasti vrate Ukrajini. Ministarka za socijalnu politiku Ljudmila Denisova je objasnila novi model isplaćivanja penzija: dobijaće ih samo oni koji su kod humanitarnih organizacija registrovani kao izbeglice i sa potvrdom da žive van „zone antiterorističkih operacija“.
„Ljudi dolaze, uzimaju penzije van svog regiona i onda putuju nazad. Ne znamo ko su oni, zašto se vraćaju u „zonu antiterorističkih operacija“ i sa kakvim događajima su povezani“, objašnjava ministarka. I član ministarskog kabineta Ostap Semerak je saglasan sa prekidom isplate penzija ljudima koji žive na teritorijama kontrolisanim od strane separatista. On tvrdi da penzioneri na graničnim prelazima deo novca moraju da predaju separatistima. Naravno, to ne može da se proveri.
Ukrajinski ministar finansija Aleksandar Šlapak objašnjava da zbog urušenog bankarskog sistema ne postoji nijedan mehanizam za „izvršavanje naših dužnosti na ovim teritorijama“. Državna banka Ощадбанк u Donjecku je bila otvorena do novembra 2014. i penzioneri su na njenim bankomatima podizali penzije.
Poslanik Narodnog fronta Sergej Pašinski je krajem novembra 2014. cinično prokomentarisao: „Niko nije fizički sprečen da ode, što znači da neki to neće. Pola miliona ljudi je pobeglo i mislim da penzije treba da dajemo njima, jer su lojalni našoj državi“. Pašinski sigurno zna da mnogi stari ljudi žive zarobljeni bolešću u četiri zida i da zimsko putovanje za njih nije opcija.
Ovakve izjave dovele su do promene mišljenja hiljada ljudi do skoro lojalnih ukrajinskoj državi, bez obzira na masovnu antiukrajinsku propagandu. Novi plan izlazaka iz takozvane zone antiterorističkih operacija mnogim stanovnicima Donbasa zagorčava život.
Penzioneri koji više ne dobijaju ukrajinske penzije, sada su prinuđeni da se prijave socijalnim službama samozvane Narodne republike, koje su počele da isplaćuju penzije, ali neredovno i u smanjenom iznosu. To im daje legitimitet, a mnogi koji su tokom svog radnog veka uplaćivali novac u penzioni fond Ukrajine sada misle da se ukrajinska država odriče svojih obaveza.
Stigmatizacija ljudi koji žive u oblastima kontrolisanim od strane pobunjenika priziva u sećanje vreme posle Drugog svetskog rata. Tada se prema građanima Ukrajine koji su preživeli nemačku okupaciju ophodilo kao prema građanima drugog reda. Među dombaskim penzionerima ima i onih koji su se tokom Drugog svetskog rata borili protiv Nemaca i učestvovali u obnovi Donbasa. Oni su za svoju zemlju učinili više od onih koji sada odlučuju o njihovoj sudbini. Ukrajinska država koja toliko drži do evropskih vrednosti bi morala da uvidi da svaki njen građanin, bez obzira gde se nalazi, ima pravo na njenu podršku. Možemo samo da se nadamo da istoričari jednog dana neće pisati o humanitarnoj katastrofi u Donbasu, za koju su sve strane u sukobu bile podjednako odgovorne – i država koju stanovnici Donbasa, uprkos svemu, i dalje smatraju svojom.
Dmytro Tytarenko, Frankfurter Allgemeine Zeitung, 08.02.2015.
Preveo sa nemačkog Novak Guslov
Peščanik.net, 14.02.2015.
UKRAJINA