Tarapana je završena.
Što je dobra prilika da se o ekonomskom aspektu u političkom kontekstu projekta Beograd na vodi raspravlja na mirniji način.
Naprednjaci su glatko provukli lex specialis kroz Parlament i time oprali sve buduće poteze prvobitne akumulacije kapitala svoje stranke, uključujući i korupciju kao metod.
Kao uzorni vernici, ovom kapitalnom projektu svoje vladavine prišli su hrišćanski smerno – postom, kapitalom ”na vodi” (bez trunke podmazivanja).
Mnogi dobronamerni posmatrači sa strane imali su, pre svega, taj aspekt (pranje) u vidu kad su ostali rezervisani prema načinu kako se ceo posao vodi, čak i ako imaju razumevanja za potrebu izgradnje Beograda na vodi. Otuda uverenje da naprednjaci ipak nisu ubedili sve koje su želeli u ispravnost tog postupka. A bilo im je stalo da baš takve ubede; videlo se to po celodnevnom trčkaranju gradonačelnika s jedne na drugu televiziju. Čini se da tih desetak dana ništa drugo nije radio; kao da mu u opisu radnog mesta piše da jedino mora da hvališe Beograd na vodi.
Kampanji se, kao plaćeni savetnik Vlade Srbije, priključio i predsednik Italijanskog društva za međunarodne organizacije Franko Fratini tvrdnjom da je projekat Beograd na vodi ”impresivan i da bi svaka država, da je dobila ponudu od tri milijarde dolara, isto postupila i učinila sve da stvori uslove za što bržu realizaciju”.
Najzad smo odahnuli, medijski pritisak je splasnuo, spinovanje se smirilo, verovatno do neke sledeće prilike kad će građani, najpre Beograđani, biti izloženi novoj kanonadi argumenata zašto je važno da imaju Beograd na vodi.
Srčana beskrupuloznost je, čini se, najupečatljiviji utisak koji su ostavili oni koji su nas u danima pred usvajanje lex specialisa maltretirali kako je taj projekat prava stvar za Beograd.
Bilo je ”biti, il’ ne biti”.
Zašto se toliko žustrine i srčanosti unelo u kampanju?
Iz istog razloga iz kojeg je to uradio i Fratini. Novac.
Dobro, Fratini je savetnik koji za svoje lobiranje dobija (kažu, skromnu) nadoknadu.
A da li je gradonačelnika, gradskog menadžera, premijera, potpredsednicu Vlade, ministre, stranačke botove i finansijere… u kampanji lobiranja vodila samo iskrena želja da Beograd postane prepoznatljiva svetska metropola, potreba da odagnaju strah zadriglih primitivaca i reformatorski žar da ubede neprosvećenu svetinu da nije svaka novotarija opasna po opstanak srpstva?
Mislim da nije.
A evo i zašto.
Jer, ovde se radi o parama.
Velikim.
Nema egzaktne sume, ali opisno to izgleda ovako: na delu priobalja Save od oko 177 hektara biće izgrađeno milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvadrata poslovnog i komercijalnog prostora i više od 62.000 kvadrata javnih ustanova kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene ustanove i 242.000 kvadrata zelenih površina. Procenjeni troškovi uređenja prostora, izgradnje infrastrukture i eksproprijacije su 33 milijarde dinara.
Naš premijer je obećao da će se u izradu projekta i rad na Beogradu na vodi uključiti što više srpskih kompanija i da materijale za izgradnju treba uzimati iz Srbije i da će ”to biti uslov koji će biti i u ugovoru i to će biti poštovano u dogovoru sa arapskim investitorom”.
Dakle, ”biće to dobro i za naše ljude”, što reče gradski menadžer.
Ako se tako gleda, projekat Beograd na vodi, berzanski rečeno, jedna je vrsta Inicijalne javne ponude (IPO).
A evo i zašto.
Sve što se do sada ”vrtelo” oko kase SNS-a bila su pristojna, iako za domaće prilike velika sredstva. Punjenju stranačke blagajne pomogli su, još pre dolaska na vlast naprednjaka, mnogi mali i srednji preduzetnici, oni koji su bili ogorčeni ekonomskom politikom Borisa Tadića. Tada se partijska kasa SNS-a značajno popunila, a posle dve pobede na izborima i krupniji srpski kapitalisti dobrovoljno su donirali značajna sredstva. I sama vlast donela je SNS-u mogućnost da deo državnog novca, kroz razne kreativne ideje (partijsko zapošljavanje, otkup slobode i mesta u upravnim odborima javnih preduzeća) prevede u stranačke fondove.
Ali, sve to nije bilo dovoljno za stvaranje (što bi Marks rekao) materijalne baze za dugoročnu vladavinu naprednjaka.
Zato je bio potreban neki krupan poslovni potez kojim bi se legalizovalo pribavljanje dodatnog kapitala, ali ne preko mehanizma primarnog tržišta (kako se to izvorno radi s IPO na Berzi), nego kroz veliki međudržavni projekat i obavezno uz pomoć lex specialisa.
Zgodno je parafrazirati tumačenje Beogradske berze šta je to IPO, tako što se reč ”kompanija” zameni rečju ”partija” da bi se potpunije objasnio fenomen.
Dakle, ”partije se u svom razvojnom ciklusu često susreću sa potrebom prikupljanja novih sredstava radi jačanja moći, širenja stranačke baze, diversifikacije poslova, dugoročnog razvoja i sigurne tržišne pozicije. Novi ‘akcionari’, često anonimni, prepoznaju snagu partije, njenih usluga, njenog tržišta i imidža kao profitne alternative. Dodatni kapital koji je partija prikupila putem inicijalne javne ponude povećava njenu vrednost. Sa dodatnim kapitalom, partija gradi novu poziciju na osnovu koje može prikupljati nove birače po povoljnijim uslovima”.
Tako Beograd na vodi postaje mesto prvobitne akumulacije kapitala čitave Srpske napredne stranke, ali i partijskih funkcionera iz drugog ešalona i stranačkih biznismena koji u ovom projektu vide priliku da od sitnih, musavih lokalnih preduzetnika prerastu u krupne, bogate srpske kapitaliste.
Prisustvovaćemo, po svoj prilici, već viđenom sociološkom fenomenu – rađanju ”SNS nouveau riche” (pogledati: šepurenje u skupocenim odelima, upražnjavanje mezo terapije i vozni park poslanika na parkingu ispred Parlamenta), novokomponovanih skorojevića u dva socijalna stratuma – državnom činovništvu i krupnom biznisu.
Ali to nije ništa neobično; sve su to već radili Tadićevi demokrati praveći svoje bogate ”bele okovratnike” (satovi od 15.000 evra, zlatne kartice, stanovi od 100 kvadrata i 250 kvadrata) i partijske biznismene (”naši tajkuni”) koje je SNS vlast već smestila iza zatvorskih rešetaka s optužbom da su ojadili državu i narod.
Sada SNS sitni preduzetnici postaju nestrpljivi i hteli bi što pre da utrže (kapitalizuju) svoju dosadašnju materijalnu podršku toj partiji. Vreme je, izračunali su, da i oni vide neku vajdu, a ne samo partijski kadrovi uhlebljeni na ministarskim mestima i u upravnim odborima javnih preduzeća. Pritisak partijske ”materijalne baze” na vrh stranke postaje značajan element njenog daljeg ”poslovanja”, pa se tako Beograd na vodi ukazuje kao idealna prilika za ”naše” preduzetnike. Tako će ta do juče sitna preduzetnička klasa jednim delom postati investitor, a drugim delom izvođač radova na objektima projekta Beograd na vodi.
I eto novog kapitala za novu stranku (SNS, ranije je bila DS).
”Mali” problem bile su procedure i poštovanje demokratskih principa za sticanje kapitala, ali je on rešen na jednostavan način, usvajanjem – lex specialisa. Sada kad je tako trijumfalno usvojen, taj zakon je postao institucionalna brana vlasti pred neprijatnim propitivanjem o korupciji.
Da je, na primer, postojao lex specialis kad su vlasti opštine Savski venac, Beograda i Srbije dale dozvolu za izgradnju kafane ”Korzo” ili” Savanova” u sklopu Beograda na vodi, problem korupcije ne bi bio toliko vidljiv, jer bi iza njega moglo da se sakrije sve ono što nedvosmisleno ukazuje na visoku državnu korupciju. Ovako je ta kafana zadala toliko glavobolje našem premijeru da evo već dva meseca sprečava njeno svečano otvaranje i verovatno jedva čeka da je se reši tako što će joj za dva meseca isteći privremena dozvola za rad.
Gradonačelnik Beograda ubeđuje građanstvo da je lex specialis neophodan kako bi se raščistili imovinsko pravni odnosi na samom zemljištu, ali ministar infrastrukture Vlade u senci Dragoslav Šumarac tvrdi da lex specialis ”predstavlja ozakonjenje korupcije”.
Možda taj Šumarac i nije ”referentna tačka” (zbog ”senke”), ali zato mnogo ozbiljnije deluje ocena organizacije Transparentnost Srbija ”da je posebno rizična odredba lex specialisa koja se odnosi na javnu nabavku radova bez konkurencije”, što ”otvara mogućnosti da se javne nabavke radova poveravaju unapred određenoj firmi, bez nadmetanja, što može biti na štetu budžeta”.
Lex specialis je dakle idealna prilika i pokriće za ”naše” biznismene da bez tendera i javnih nabavki učestvuju u izgradnji milion kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvadrata poslovnog i komercijalnog prostora i više od 62.000 kvadrata vrtića, škola, ustanova kulture, socijalnih i zdravstvenih ustavova i 242.000 kvadrata zelenih površina. Nema sumnje, salvama aplauza i brojnim TV ”okruglim stolovima” biće pozdravljeno to što je za neki od poslova u Beogradu na vodi Vlada samo toplo preporučila ”našeg” izvođača radova investitoru iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i on je odmah taj posao i dobio.
Osim izvođača, lako se može dogoditi da posle izvesnog vremena u Beograd na vodi ”zagaze” i domaći investitori. Ne na tako kapitalnim objektima kao što su prve dve zgrade, kula, hotel ili šoping mol, ali na nekim kasnijim poslovno-stambenim i objektima infrastrukture mogli bi da osvanu ”naši” investitori.
Pesimisti koji ne veruju u ovaj scenario tvrde da ni arapski investitori neće imati kome da prodaju stanove i kancelarije, pa nije logično ni da neki domaći investitor ulaže u tako rizičan posao.
Ti pesimisti zaboravljaju ne tako davno iskustvo koje je tandem Boris Tadić-Oliver Dulić koristio da državnim parama i naopakom ekonomskom logikom krene u izgradnju naselja ”Stepa Stepanović”. Po istom principu sadašnja vlast mogla bi raznim merama državne podrške da pomogne ”naseljavanje” Beograda na vodi. Što nije ništa drugo nego pomoć svojim tajkunima.
Zaista bi bilo lepo da je naš premijer u pravu kad kaže: ”neki tajkuni su mogli da postanu vlasnici dela priobalja, ali sad im država kvari posao jer će država i narod da dobiju ovim projektom, a neće se novac slivati u tajkunske džepove”.
Šta će narod dobiti? Pa ”nešto najlepše”, što reče premijer. Šta je to? Pa Beograd na vodi.
Šta će dobiti država? Zavisi koja. Neće da valja ako to bude država iz one čuvene rečenice ”država, to sam ja”.
A novac? Novac će se slivati u džepove. Jedino će, možda, biti zabranjeno da se ti džepovi zovu ”tajkunski”. Biće to sad ”naši” džepovi.
Peščanik.net, 14.04.2015.
BEOGRAD NA VODI
