Puč

Subotnja pres-konferencija premijera Gruevskog bacila je u senku sva previranja u makedonskom društvu. Navodno je sprečen državni prevrat od strane lidera opozicije – i još troje osumnjičenih lica (!). Nije prošlo ni par sati, a svetske agencije su prenele senzacionalnu vijest, kao da je lider opozicije s vojskom i policijom krenuo da ruši vladu.

Razume se, ovo je bilo sve sem pres-konferencije. Kratki govor pun nacionalnog ponosa ostavio je novinare s prstom u ustima: niko nije imao pitanje. Istini za volju, sve je još prošle nedelje bilo najavljeno na društvenim mrežama preko vladinih megafona, a i mediji su pre policijske akcije objavili vest o njoj, pa je pojavljivanje premijera pred kamerama, uz vanredni prekid programa, bilo samo dramaturško pojačanje radnje. Zaposleni u provladinim medijima su rano ujutru bili obavešteni da se sprema „veliki događaj“ i bili hitno pozvani na posao. I ostali su da dežuraju do kasno popodne – verovatno čekajući da obaveste o „spontanim“ protestima protiv izdajice.

Javno obraćanje Gruevskog je bilo emitovano i po tržnim centrima, jer Veliki brat mora stići do svakoga. Zanimljiv je i tajming – subota u 14 sati. Eto, oni rade 24/7, ne odmaraju i čuvaju otadžbinu od neprijatelja i njihovih stranih pomoćnika. Kada je premijer pomenuo razliku između pojmova Makedonče i Makedonac, postalo je jasno da je ono što pokreće akciju strah, jer je nacionalizam (nacionalno beznađe, ali i ponos) poslednje utočište uplašenog vladara. Akcenat je stavljen na strane tajne službe s kojima je navodno sarađivao lider opozicije – što je trebalo da bude krunski dokaz o veleizdaji i osnova za široku javnu osudu.

I pored svega, lider socijaldemokrata Zoran Zaev u ovoj velikoj farsi igra samo sporednu mušku ulogu. Ma koliko uzbudljivo zvučala titula „lidera opozicije“, njega je teško doživeti i kao heroja i kao žrtvu. Od slabog političkog „štofa“, bogati biznismen koji je više voleo da bude gradonačalnik u rodnoj Strumici nego da uđe u parlament, on je jedan od glavnih krivaca za političko vegetiranje svoje stranke. Ona se praktično samoraspustila nakon poslednjih izbora u proleće 2014 (iako je na njima dobila priličan broj glasova), kada je objavila da ih smatra nelegalnim i nedemokratskim, pri čemu nije podnela nijedan prigovor državnoj izbornoj komisiji.

Ono što ih je poslednjih meseci držalo u životu je ta nesrećna „bomba“ koju je Zaev najavio u TV intervjuu još u oktobru 2014. Kako bomba nije „eksplodirala“, postala je predmet podsmeha. Veoma brzo je postalo jasno da je ta navodna „bomba“ (za koju je Zaev rekao da bi prouzrokovala pad vlade i nanela veliku sramotu čitavoj zemlji) u stvari samo novčić za potkusurivanje u pregovorima opozicije o formiranju tehničke vlade. Dakle, njen cilj nikada nije bilo raskrinkavanje korumpirane vlasti.

Vreme je prolazilo, makedonski Boško Buha je rastao, ali nikako da odluči šta će sa zapletom koji je sam nespretno pokrenuo. Jer ako zaista raspolažete razornim dokazima o strašnim razmerima kršenja prava – a ipak ćutite, trgujete i kalkulišete da biste politički profitirali – to prestaju da budu vrlina i herojstvo i postaje saučesništvo. U objašnjenjima zašto toliko pažljivo rukuje svojom „bombom“, i Zaev je koristio retoriku koja se pozivala na nacionalni ponos i sramotu koja bi bila naneta Republici Makedoniji.

Dakle, oba partnera u ovoj političkoj opereti igraju sa istim špilom karata i cilj im je identičan (vlast). Makedonija je država i kao takva ne može da se stidi, ali građani jesu prevareni i postiđeni, jer su postali taoci dve neodgovorne elite.

Pošto se Gruevski rugao Zaevu i ohrabrivao ga da obelodeni svoju „bombu“, sasvim je verovatno da je znao ili naslućivao o čemu se radi. Zato se postavlja pitanje zašto je sada napravio dramu od nečega što je bila javna tajna? Da li je moguće da je pretnja postala ozbiljna, a Zaev toliko moćan da izazove pad vlade? Ovakva teza izaziva smeh ili, kao što kaže moj kolega profesor: „Zaev može da izvede puč koliko i ja da napravim salto“.

Zaev je izigravao bombaša (samoubicu?), institucionalna opozicija je prestala da postoji, ali život i društveno-politički procesi nisu stali. Naprotiv, nepostojanje opozicije koja bi artikulisala i kanalisala nezadovoljstvo različitih grupacija u društvu stvorilo je potrebu za alternativom, koja je nadstranačka i vaninstitucionalna, ali autentičnija od opozicije. Dok se legitimna opozicija pitala šta će sa sobom, molila strance da joj pomognu (a onda ih klela što ne žele da se mešaju u unutrašnje stvari jedne zemlje), Makedonija je počela da se menja i budi.

Za samo nekoliko mjeseci stvorena je klima za pojavu domaćih Indignadosa: protesti sindikata, štrajkovi, plenumi (studentski, profesorski, nastavnički, srednoškolski). I prekarijat je uvideo da više nema šta da izgubi, od kada je vlast uvela oporezivanje svih primanja za 40 odsto. Nasuprot opoziciji koja uporno ponavlja „mi smo protiv Gruevskog i njegovog režima“, ove grupe sa autentičnim i legitimnim interesima kažu obrnuto: mi nismo protiv sistema, on je protiv nas – zato ga moramo promeniti!

Upravo odatle izvire strah Gruevskog, koga uopšte ne brinu poluraspadnuti socijaldemokrati i Zaev. Njegov režim je blindiran i otporan na bombe o kojima govori lider opozicije. Ali strah se budi kada desetak hiljada studenata skandira ispred vlade: „Dosta ćutanja“ i „Bez pravde nema mira“. Strah raste zbog mladih i politički nekorumpiranih ljudi. Gruevskom je zato očajnički potreban državni neprijatelj, a to je slučajno Zaev.

Оd ove situacije, paradoksalno, očekivanja imaju obe strane: VMRO-DPMNE očekuje ujedinjavanje građana protiv izdajnika, koji je eto sarađivao sa stranim službama, prisluškivao razgovore predstavnika državnih vlasti i pokušao da ih reketira. S druge strane, Zaev i njegovi supartijci pozivaju narod i međunarodnu zajednicu da se dignu i odbrane opoziciju. Ali Gruevski zna šta radi: Zaev nije herojski lik za čije oslobođenje bi se građani pokrenuli. On nije čak ni novinar Kežarovski, niti je neki odvažni levičar koji može da pokrene mase. Da je to mogao, ne bi tako dugo šetao sa „bombom“.

Sve ovo se dešava u trenutku kada u društvu vri, pa je zato okretanje starim neprijateljima najbolji način da se razblaže i amortiziraju one društvene snage koje bi istinski delegitimisale režim, a koje nemaju nikakve veze sa klasičnom međustranačkom borbom.

Čitava priča o navodnom puču je samo običan (ali efektan) spin Gruevskog: on je Zaeva vratio iz „mrtvih“ i sve je po starom: nacija podeljena na dva tabora, naši i vaši, patrioti i izdajice, crno protiv belog, dobro protiv zla. Tako se Indignadosi guraju na margine javnog interesa. Back to square one – to je želja Gruevskog. Ali poslednju reč o tome će imati studenti koji još nisu kapitulirali i spremaju se za aktivan bojkot.

Nova Makedonija, 02.02.2015.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 02.02.2015.

MAKEDONIJA