Nagasaki temple

Nagasaki temple

POČETAK NUKLEARNOG DOBA, OD TELA DO TELA
Iskustvo Nagasakija

Korejski i kineski radnici, ratni zarobljenici i mobilisani odrasli ljudi i đaci vratili su se na gradilišta; neki su kopali ili popravljali skloništa, drugi gomilali vreće s peskom uz prozore Gradske većnice da bi ih zaštitili od mitraljeskih metaka. Na Micubišijevom sportskom igralištu upravo su završene vežbe s kopljima od bambusa, kao deo pripreme za slučaj invazije. Na Medicinskom koledžu Nagasakija počela su predavanja. Tramvaji su krivudali ulicama.

Stotine ljudi koji su samo nedelju dana ranije ranjeni prilikom vazdušnih napada lečene su u bolnicama Nagasakija, a u bolnici za tuberkulozne u severnom delu doline Urakami, osoblje je posluživalo pacijente kasnim doručkom. Jedan lekar, znalac nemačkog jezika, pomislio je Im Westen nichts neues (na zapadu ništa novo). U betonskom skloništu u blizini hrama Suva, koje je služilo kao štab protivvazdušne odbrane, guverner Nagano je s policijskim načelnicima otpočeo sastanak posvećen planu evakuacije. Sunce je pržilo, a prodorna, ritmična pesma cvrčaka treperila je svuda u vazduhu.

Na visini od desetak kilometara, dva aviona B-29 približavala su se Nagasakiju. Major Svini i njegova posada jedva su mogli da veruju svojim očima: Nagasaki je bio nevidljiv ispod visokih oblaka. To je predstavljalo ozbiljan problem. Svini je dobio naređenje da bombu baci tek pošto vizuelno locira cilj – centar starog grada, istočno od luke Nagasaki. Međutim, sada je vizuelni kontakt zahtevao mnogobrojna nadletanja grada, što nije bilo moguće zbog prethodnog gubitka goriva. Ne samo što se pre poletanja pokvarila dovodna pumpa pa je dvadeset tona goriva ostalo nepristupačno, nego je i prilikom čekanja na susretnoj tački i kruženja iznad Kokure potrošeno više goriva nego što je planirano.

Bookscar je sad imao dovoljno goriva za samo jedno nadletanje Nagasakija i potom prinudno sletanje u američku vazduhoplovnu bazu na Okinavi. Pored toga, Svini i mornarički komandant zadužen za aktiviranje bombe Fred Ašvort znali su da će, ako ne bace nuklearnu bombu na Japan, verovatno morati da je ispuste u more kako ne bi eksplodirala prilikom sletanja. Uprkos naređenjima, gotovo odmah su doneli odluku da ciljaju uz pomoć radara.

Znaci za uzbunu nisu se oglasili u gradu – verovatno zato što osoblje protivvazdušne odbrane nije na vreme primetilo avione ili nije pretpostavilo da bi samo dva aviona koja lete na velikoj visini predstavljala neposrednu opasnost. Kad su vojnici u protivvazdušnoj odbrani na planini Kompiri konačno uočili avione, uskočili su u rovove i uperili oružje na njih, ali nisu imali vremena da otvore vatru; čak i da su ga imali, ne bi mogli da dosegnu do američkih aviona.

Nekoliko minuta pre toga neki građani su preko radija čuli kratku objavu da su dva aviona B-29 viđena kako preleću poluostrvo Šimabaru na zapadu. Kad su čuli avione kako se približavaju ili videli njihov odsjaj visoko na nebu, vikom su upozorili i druge ljude na opasnost, a zatim su odjurili u skloništa, bacili se na zemlju ili se sakrili pod krevete i stolove u kućama, školama i na radnim mestima. Pošto je čuo daleki zvuk aviona, jedan lekar, koji je upravo započeo proceduru za pneumotoraks, izvukao je iglu iz pacijenta i brzo potražio zaklon. Međutim, do većine stanovnika Nagasakija nije doprlo nikakvo upozorenje.

U to vreme članovi posade oba aviona već su nosili zaštitne naočare, tako tamne da su jedva mogli da vide vlastite ruke. Kapetan Kermit Bihan, zadužen za lansiranje bombe sa Bookscara, aktivirao je zvučni signal za otvaranje vrata ležišta za bombu i programirao trideset sekundi do njenog ispaljivanja. Pet sekundi kasnije primetio je rupu u oblacima i vizuelno identifikovao Nagasaki.

“Vidim ga! Vidim ga!” uzviknuo je. Ispalio je bombu. Istovremeno su ispaljena i tri padobrana, svaki zakačen za metalne kanistere sa cilindričnim radiosondama koje će izmeriti pritisak udara i preneti podatke u avion. Lakši za više od četiri i po tone, Bookscar se propeo nagore, vrata ležišta za bombu su se zatvorila, a Svini je naglo skrenuo avion za 155 stepeni ulevo kako bi izbegao neposredni udar.

“Hej, pogledajte! Nešto pada!”

Dole, na zemlji, osamnaestogodišnji Vada upravo je stigao na tramvajski terminal Hotarudžaja u krajnjem istočnom delu starog grada.

Nagano je bila na poslu u privremenoj Micubišijevoj fabrici u Katafučimačiju; kuća u kojoj je živela nalazila se s druge strane planine.

Tanguči je isporučivao poštu vozeći bicikl preko brda rezidencijalne četvrti u severozapadnom delu grada.

Šesnaestogodišnja Do-oh stigla je na svoje radno mesto u Micubišijevoj fabrici oružja, gde je proveravala torpeda i željno čekala pauzu za ručak.

Dok je pored puta na zapadnoj strani reke Urakami spuštao kofu u bunar, Jošida je zastao jer je, kao i drugi stanovnici grada, primetio padobrane kako s velike visine padaju kroz pukotinu među oblacima.

Rakka-san“, setio se imena padobranske jedinice. “Znači, pozvali su ih da se vrate.” Kišobrani koji padaju. “Pomislio sam da su to redovni padobranci – da se vojnici spuštaju.”

“Hej, pogledajte! Nešto pada!” doviknuo je drugarima. Svi su pogledali nagore stavivši ruke na čelo da bi zaklonili sunce i mogli da vide.

“Padobrani su se polako spuštali, saaatto“, rekao je. Tiho, bez zvuka.

Zaglušujuća buka

Pet tona teška plutonijumska bomba počela je da se obrušava prema gradu brzinom od hiljadu kilometara na sat. Četrdeset sedam sekundi kasnije moćna implozija primorala je plutonijumsko jezgro da se od veličine grejpfruta sabije na veličinu teniske loptice i tako istog trenutka proizvede lančanu reakciju nuklearne fisije. Bomba je strahovitom snagom i energijom eksplodirala na petsto metara iznad doline Urakami i njenih 30.000 stanovnika i radnika, dva i po kilometra severno od planiranog cilja. U 11.02 pre podne blistava svetlost oblila je nebo – vidljiva čak iz mornaričke bolnice u Omuri, udaljenoj više od sedamnaest kilometara preko planina – a za njom je usledila gromovita eksplozija, po snazi jednaka eksploziji dvadeset jedne kilotone TNT-a. Ceo grad se zatresao.

U tački udara, središte eksplozije dostiglo je temperatura višu od one koju ima središte Sunca, a brzina udarnog talasa premašila je brzinu zvuka. U desetom delu milisekunde nakon toga svi materijali od kojih je bomba bila sačinjena pretvorili su se u jonizovani gas i u vazduh su ispušteni elektromagnetni talasi. Vrela struja koju je proizvela bomba stvorila je vatrenu kuglu čiji se prečnik kretao od šesnaest sve do maksimalnih dvesta trideset metara. U roku od tri sekunde tlo je dostiglo temperaturu koja je, kako je procenjeno, iznosila između 3000oC i 4000oC. Direktno ispod bombe infracrveni vreli zraci ugljenisali su meso ljudi i životinja, a njihovi unutrašnji organi su isparili.

Dok se atomski oblak uzdizao tri i po kilometra iznad zemlje i zaklanjao sunce, vertikalni udarni pritisak bombe uništio je veliki deo doline Urakami. Horizontalni udarni vetrovi proleteli su kroz područje brzinom dva i po puta većom od uragana pete kategorije i pretvorili u prah kuće, drveće, zasade, životinje i hiljade muškaraca, žena i dece. Ljudi, na sve strane oduvani iz svojih skloništa, kuća, fabrika i bolničkih kreveta, završavali su spljošteni uz zidove ili smrvljeni ispod srušenih zgrada.

Oni koji su radili na poljima, vozili se tramvajima i stajali u redovima na punktovima gde su deljena sledovanja bili su oboreni vazdušnim udarima ili su, pogođeni raznim krhotinama, padali i ostajali prikovani za užarenu zemlju. Gvozdeni most se pomerio sedamdeset centimetara nizvodno. Kad su zgrade počele da se ruše, pacijenti i osoblje Bolnice Medicinskog koledža iskakali su kroz prozore, a mobilisane srednjoškolke bacale su se sa trećeg sprata osnovne škole Širojama, osamsto metara udaljene od mesta udara.

Bleštava vrelina topila je gvožđe i druge metale, razarala zgrade od cigle i betona, palila odeću, razjedala vegetaciju i nanosila smrtonosne opekotine po telu i licu izloženih ljudi. Oko kilometar i po od eksplozije silina udara izazvala je pucanje zidova od cigli debelih tri centimetra, a parčići stakla zarivali su se kao meci u ruke, noge, leđa i lica ljudi probadajući im mišiće i organe. Dva i po kilometra dalje hiljade ljudi sa opekotinama koje im je nanela strahovita vrelina ležale su zarobljene ispod delimično razorenih kuća.

Na udaljenosti od osam kilometara drvena i staklena parčad cepala su odeću i zabijala se u tela ljudi. Prozori su se tresli i trinaest kilometara dalje. Doze zračenja veće od onih koje je iko ikad primio duboko su prodirale u tela ljudi i životinja. Vatrena kugla koja se dizala usisavala je ogromnu količinu guste prašine i otpada u svoj uskovitlani stub. Zaglušujuća buka prolamala se dok su se zgrade u gradu tresle i obrušavale na zemlju.

“Svetlost je bila neopisiva”

“Sve se desilo u trenu”, sećao se Jošida. Jedva da je i video zaslepljujuću svetlost na manje od kilometar dalje kad ga je moćna sila udarila s desne strane i zavitlala u vazduh. “Vrelina je bila tolika da sam se skovrdžao kao surume (osušena pržena lignja).” Dok mu se činilo da se kreće usporeno, kao u snu, oduvan je četrdesetak metara preko polja, puta i kanala za navodnjavanje, da bi zatim tresnuo leđima o tlo i našao se u pirinčanom polju poplavljenom plitkom vodom.

U Micubišijevoj fabrici oružja Do-oh je brisala znoj s lica i usredsređivala pažnju na ono što radi, a onda PAAAAAH TO! – strahovit blesak plave i bele svetlosti provalio je u zgradu, praćen eksplozijom koja je parala uši. Pomislivši da je u fabrici eksplodirao neki od torpeda, bacila se na zemlju i glavu pokrila rukama upravo kad je zgrada počela da se obrušava na nju.

U košulji kratkih rukava, pantalonama, dokolenicama i s kapom na glavi, Taniguči je vozio bicikl preko brda na severozapadnom kraju doline kad ga je plameni vetar odjednom sustigao s leđa i lansirao u vazduh, a zatim bacio potrbuške na put. “Zemlja se tresla tako jako da sam iz sve snage grebao po pločniku da ne bih opet bio oduvan.”

Nagano je stajala u školskoj fiskulturnoj sali pretvorenoj u fabriku za izradu delova za avione, donekle zaštićena udaljenošću i šumovitim planinama koje su se uzdizale između nje i bombe. “Blesnula je svetlost – pi-KAAAH!” sećala se. Nagano je pomislila da je bomba pogodila zgradu. Pala je na zemlju i, u skladu s obukom koju je dobila, palcima i prstima pokrila uši i oči dok su se prozori lomili oko nje. Čula je kako se napolju kovitlaju i sudaraju komadi lima i slomljenih crepova.

Oko tri i po kilometra jugoistočno Vada je sedeo u holu tramvajskog terminala Hotarudžaja i s drugim vozačima razgovarao o iskliznuću iz koloseka koje se desilo nešto ranije. Video je kako sevaju električni vodovi. “Ceo Nagasaki bio je… svetlost je bila neopisiva… neverovatna količina svetlosti obasjala je ceo grad.” Silovita eksplozija zaljuljala je stanicu. Vada i njegove kolege poletele su da nađu zaklon ispod stolova i drugih delova nameštaja. U sledećem trenutku osetio je da lebdi u vazduhu, a onda je lupio o pod. Nešto teško palo mu je na leđa i izgubio je svest.

Ispod pečurke koja se i dalje podizala nestao je ogroman deo Nagasakija. Desetine hiljada ljudi širom grada poginule su ili su ranjene. Na podu terminala Hotarudžaja Vada je ležao ispod otpale grede. Nagano je bila sklupčana na podu fabrike za proizvodnju avionskih delova, usta punih parčića stakla i prašine koja ju je gušila. Do-oh je ležala ranjena u ruševinama Micubišijeve fabrike, obavijena dimom. Jošida je ležao u blatnjavom pirinčanom polju, jedva svestan, surovo sprženog tela i lica. Taniguči se grčevito držao za vreli pločnik pored raskomadanog bicikla, još ne znajući da su mu leđa izgorela. Na trenutak je otvorio oči, dovoljno da vidi kako je jedno detence “zbrisano kao čestica prašine”.

Prošlo je šezdeset sekundi.

“Džinovski, uzavreli kotao”

Ogromni uzburkani oblak popeo se više od jedanaest kilometara iznad grada. Kopilot Bookscara poručnik Frederik Olivi, koji je sve to posmatrao iz vazduha, opisao ga je kao “džinovski, uzavreli kotao”. Vilijam L. Lorens, zvanični novinar Menhetnskog projekta, koji je posmatrao bombardovanje iz aviona sa instrumentima za merenje udara, uporedio je rascvetavanje oblaka sa “živom tvari, novom vrstom bića, rođenog pred našim očima koje nisu mogle da veruju onome što vide”. Kapetan Bihan se sećao oblaka kao “klobučaste pomorandže koja je sevala crvenom i zelenom svetlošću… prava slika pakla”.

Izvan grada mnogi ljudi koji su videli sevanje svetlosti i čuli zaglušujuću eksploziju izleteli su iz svojih kuća i gledali kako se nuklearni oblak uzdiže iznad Nagasakija. Radnik na ostrvu u zalivu Omura, desetak kilometara severno od udara, opisao ga je kao “jezivo usijan… s dugačkim jezicima vatre koji se palacali na nebu”. U Isahaji, osam kilometara istočno od Nagasakija, jedna starica se bojala da će “sunce pasti”, a dečačić koji je zagrabio pepeo i papire popadale iz vazduha shvatio je da su to delići kupona za sledovanje koje su dobijali stanovnici doline Urakami.

Na vrhu planine Tohakej, šest i po kilometara jugoistočno od Nagasakija, čovek koji je tovario drva u kamion “ostao je bez reči pred lepotom prizora” – džinovski oblak se uzdizao i neprestano rasprskavao, a boja mu se menjala iz bele u žutu pa u crvenu. U krajevima na obodu grada ljudi su virili kroz prozore i izlazili napolje da vide kako se atomski oblak penje iznad njih, da bi zatim, u strahu od drugog napada, bežali natrag u kuće ili obližnja skloništa.

U gradu je smrtonosna oluja utihnula i ostavila Nagasaki obavijen mračnom sumaglicom punom prašine. Gotovo svi koji su bili u neposrednoj blizini nulte tačke pretvoreni su u pepeo, a oni koji su preživeli imali su tako strašne opekotine da nisu mogli da se kreću. Na područjima izvan nulte tačke preživeli muškarci, žene i deca počeli su da se izvlače iz ruševina, da bi se zatim, u neverici, potpuno užasnuti, sledili pri prvom pogledu na nestali grad. Dvadeset minuta posle eksplozije čestice ugljenične prašine i radioaktivni otpaci spustili su se iz atmosfere i kondenzovali u lepljivu crnu kišu koja je pala na gradić Nišijama-mači, tri i po kilometra istočno preko planina.

Kad se Nagano polako podigla s poda fabrike za avionske delove, stala je i, drhteći, počela da briše krhotine iz očiju i pljuje prašinu i komadiće stakla iz grla i usta. Oko nje su odrasle radnice i učenice ležale zgrčene na zemlji ili su ustajale, zapanjene i zbunjene. Pošto je samo malo otvorila oči, osetila je da je suviše opasno da ostane tu gde jeste. Istrčala je napolje i ugurala se u prepuno planinsko sklonište gde je čučnula i čekala da padne i druga bomba.

“Uništena je cela oblast Urakamija “, doviknula joj je jedna radnica. “I tvoja kuća je verovatno izgorela!” Nagano je izletela iz skloništa i potrčala ka dolini Urakami. Okolina fabrike bila je u gotovo mrklom marku i delovala je jezivo. Veliko drveće prelomilo se napola, na obližnjem groblju popadali su nadgrobni spomenici, a ulice su bile prekrivene krhotinama crepova i stakla. Ptičice su ležale na zemlji trzajući se. Ali, u poređenju s onim što je zamišljala, šteta joj se činila minimalnom i Nagano – koja nije mogla da vidi dolinu Urakami – napola je poverovala da joj je porodica ipak bezbedna.

Hitro je hodala ulicama uputivši se ka južnom kraju Nišijamačija, ka stanici Nagasaki, udaljenoj oko kilometar i po prema istoku, tiskajući se između polusrušenih drvenih kuća i ljudi koji su bežali s područja udara. Kad je put skrenuo ka zapadu, Nagano je potrčala uz 277 kamenih stepenica koje su vodile ka hramu Suva iz sedamnaestog veka, i dalje netaknutom, i osnovnoj školi Kacujama, odmah pored Gradske većnice. Četrdeset pet minuta kasnije Nagano je konačno prešla planine koje su stajale između nje i totalne atomske destrukcije.

Ispred nje se nalazila srušena glavna zgrada stanice Nagasaki. Ali ono što je videla s desne strane zapanjilo ju je i konačno uverilo da su glasine koje je čula o dolini Urakami tačne. Tamo gde je samo pre jednog sata postojala severna polovina Nagasakija sada je lebdeo nizak i težak oblak dima i prašine nad sravnjenim zgradama. Ništa nije ostalo od desetina četvrti osim smeše električnih žica i ponekog usamljenog dimnjaka. Velike fabrike duž reke u blizini stanice Nagasaki bile su sad zgužvana masa čeličnih šipki i drvenih greda, a tramvajske šine bile su, po rečima jednog preživelog, “izuvijane kao konci od rastopljenog šećera”.

Kilometrima dalje od ruševina koje su se dimile nije bilo ni znaka da su tu nekad postojali putevi. Ugljenisani leševi prekrivali su tlo. Preživeli su se teturali kroz ruševine ječeći od bola, a koža je s njih visila poput poderane odeće. Neki su jurili unaokolo vrišteći: “Bežite! Spasavajte se!” Bosonoga majka u pocepanoj odeći trčala je kroz ruševine dozivajući dete. Međutim, većina ljudi je ćutala. Mnogi su naprosto padali mrtvi na mestu gde su stajali.

Naganina kuća nalazila se osamsto metara prema severozapadu i do nje se svakog običnog dana moglo stići za desetak minuta. Nagano se okrenula na tu stranu da osmotri područje, ali tamo nije bilo ničeg – ni zgrada, ni drveća, ni znaka života na mestu gde je poslednji put videla majku i mlađeg brata i sestru. Pogledom je grozničavo tražila put do kuće, ali plamenovi koji su se probijali kroz ruševine sprečavali su pristup iz svih pravaca. Obamrla i zbunjena, Nagano je stajala ispred stanice Nagasaki, sama, nemajući pojma šta dalje da radi.

[Ovaj esej čine prilagođeni delovi prvog i drugog poglavlja nove knjige Susan Southard, Nagasaki: Life After Nuclear War, s ljubaznom dozvolom izdavača Viking.]

Susan Southard, Tom Dispatch, 06.08.2015.

S engleskog prevela Slobodanka Glišić

Peščanik.net, 15.08.2015.