Još u oktobru 2015. godine, u svojoj Drugoj deklaraciji koja se bavi Beogradom na vodi, Akademija arhitekture Srbije uputila je 7 pitanja stručnoj i širokoj javnosti, predstavnicima lokalne samouprave Beograda i vlastima Republike Srbije.

Od tada je prošlo skoro godinu dana, a da ni na jedno od ovih pitanja nije dat nikakav odgovor iako je bilo prilika. Na brojnim javnim nastupima glavnih zagovarača ove poslovne avanture, premijera i gradonačelnika, ponavljane su tvrdnje, brojke i računice koje jednostavno ne odgovaraju Ugovoru o ulaganju u projekat Beograd na vodi.

Ova pitanja još jednom su dobila na aktuelnosti nakon gostovanja gradonačelnika Siniše Malog u emisiji Insajder emitovanoj 20. septembra 2016. godine.

Akademija arhitekture Srbije je reprezentativno udruženje arhitektonske struke, nezavisna naučno­umetnička asocijacija stvaralaca, dobitnika najviših priznanja u oblasti arhitekture, urbanizma, istorije i teorije arhitekture. Udruženje čini 40 članova, među kojima su 17 profesora univerziteta i stvaraoci koji su poslednjih 60 godina planirali, projektovali i gradili u Beogradu, gradovima Srbije i širom sveta.

Prenosimo tekst Deklaracije sa 7 pitanja o Beogradu na vodi:

1. Zašto se javnosti i dalje predočava ulaganje stranog partnera od 3,5 milijarde evra, kada je to samo mogući obrt kapitala u narednih 30 godina, od koga bi samo jedna trećina pripala Republici Srbiji, i kada je, kao što vidimo, iznos ulaganja 150 miliona evra?

2. Zašto je potpisan ugovor po kome se do isteka narednih 30 godina neće znati šta je konačna fizička struktura „Beograda na vodi”? Dakle, ni „čuvena” maketa ni Prostorni plan područja posebne namene ne znače ništa, već će strani partner graditi po svom nahođenju 30 godina šta on misli da treba, gde i kad mu treba, da bi domaći partner, na kraju, uradio nekakav projekat izvedenog stanja! Iako je Srbija zbog slabe države već dovela do odnosa pravne i bespravne gradnje 1:1, ovo bi bila najveća bespravna ad hoc gradnja svih vremena.

3. Kako se i zašto u novoformiranom društvu došlo do odnosa prava vlasništva i prava odlučivanja od 68:32 procenta u korist stranog partnera? Ničim to nigde nije obrazloženo niti utemeljeno. Obaveze ulaganja domaćeg partnera su minimizirane, bez jasne analize i finansijske procene svega onoga što – a posebno kada! – Srbija mora da uloži i uradi do 31.12.2019. godine. U Ugovoru se uopšte, osim jedne stavke, ne vidi šta mora da uradi strani partner. On nema nikakav rizik jer je dobio pravo da za svoj uloženi kapital od 150 miliona evra (koji svakako treba poštovati) gradi kuću po kuću, pa kada jednu završi i proda, od dobijenog novca gradi dalje u sledećih 30 godina. Takav princip bi prihvatio mnogi koji naš ili drugi strani krupni investitor. Istovremeno, Srbija preuzima ogroman rizik i obavezu da za četiri godine od zagađene ledine napravi opremljeno građevinsko zemljište sa svim komunalnim instalacijama, ogromnih kapaciteta, na čitavoj teritoriji od 100 hektara, na kojoj se unapred ne zna konačni razmeštaj objekata.

4. Zašto je Ugovorom sa naše strane prihvaćeno da, po završetku nekog od objekata i dobijanja upotrebne dozvole za najviše 30 dana, odmah može biti izvršena konverzija u pravo svojine i pravo prenosa svojine trećim licima?

5. Zašto, nadalje, strani partner dobija opremljeno građevinsko zemljište od 100 hektara bez plaćanja nadoknade (ili „doprinosa”, od kojih se gradi infrastruktura grada)? Kako se uopšte može razumeti da strani partner dobija opremljeno zemljište u zakup na 99 godina „bez ikakve nadoknade” i šta je tu onda uopšte zakupljeno? Kako Srbija može da sa privatnim stranim licem, koje je u isto vreme i izvođač i garant, sklapa ugovor koji treba da važi tri decenije, bez ikakvih bankarskih i drugih garancija i za našu stranu zaštitnih klauzula?!

6. Zašto je već u prvoj fazi gradnjom kuća na početku, u sredini i na samom kraju kompleksa otvoreno čitavo gradilište, i to uz samu reku? Pitamo se i kako može da izgleda svakodnevica stanara useljenih u prve stambene kule i da li je njihovo useljavanje moguće uz gradilište rašireno na milion kvadratnih metara, uz blato i buku mašina koje pobijaju šipove i tresu čitavu Savamalu?

7. Zašto su predstavnici vlasti pristali na svakako najskandalozniji član Ugovora, kojim se za dato područje stavljaju van snage svi važeći zakoni RS sem Ustava, čime se zamrzava svaka dalja zakonska regulativa u narednih 30 godina koja bi se mogla odnositi na ovaj projekat?! Time je faktički, iz ugla legislative građenja, prihvaćena eksteritorijalnost ovih 100 hektara. Prema Ugovoru, takođe, strani partner i njegova povezana lica jedini su i isključivi „dobavljači svih usluga” projektovanja, izgradnje, upravljanja, prodaje i marketinga. Budući da za to dobijaju poseban honorar od 3% na ukupnu vrednost projekta, koji u ovom slučaju prelazi iznos od 100 miliona evra, strani partner samo po ovom osnovu ima priliku da povrati veći deo svog uloženog kapitala.

***

AAS zato ovim putem poziva sve pravnike, pravne stručnjake, advokate i institucije zadužene za zaštitu pravnog poretka da jasno i javno provere i ustanove kakav je u pravnom smislu ugovor o izgradnji „Beograda na vodi”, koji je očito pisan negde drugde, a ne u Srbiji. Urbanističke i ostale nelogičnosti i strahovite opasnosti ranije nagoveštene kroz kampanju za „Beograd na vodi” dobile su sada svog blizanca u pravnim, ugovaračkim elementima, koji se graniče sa opisom teške pronevere javnog interesa.

Zbog svega navedenog AAS zahteva da Ugovor o zajedničkom ulaganju u projekat „Beograd na vodi” bude HITNO RASKINUT, dok su štete još na početku umnožavanja, a realni ulozi partnera iz Emirata skromni. Tražimo i da se područje „Beograda na vodi” vrati u okrilje Generalnog urbanističkog plana i da budu raspisani međunarodni konkursi za urbanističko‐arhitektonsko rešenje i za izbor najboljeg partnera.

Analiza ugovora o zajedničkom ulaganju u projekat Beograd na vodi inicijative Ne da(vi)mo Beograd

Ugovor o zajedničkom ulaganju u projekat Beograd na vodi

Peščanik.net, 22.09.2016.

TEMA – BEOGRAD NA VODI