Režim otpušta direktore škola i vrtića, smanjuje marže, povećava penzije, ugovara gašenje TV stanica – priprema pozornicu za konačni obračun sa pobunjenim građanima. Da li to znači da će uskoro raspisati izbore? Još važnije pitanje je ko se i na koji način sprema da ovu vlast pošalje na đubrište istorije. Govore Dejan Ilić i Rastislav Dinić, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu i poslanik Zeleno-levog fronta. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Prošlo je 10 meseci od novosadske tragedije i mi od tada živimo u nekoj vrsti vanrednog stanja. Paralisana je zemlja, režim parališe život većine ljudi, a ljudi protestuju i pokušavaju da parališu vlast. Dejane, možda da rezimiramo to što se dešavalo tokom leta, u stvari poslednjih dana. Ulazimo u septembar, vidim da smenjuju i direktore vrtića i muzičkih škola, kao da su krenuli u odstrel ljudi koji su im se zamerili prethodnih meseci.

Dejan Ilić: Da. Jako je teško reći šta se događa. Odmah ću reći, na početku, da ja malo šta razumem. A malo šta razumem zato što uvek imam pretpostavku da imamo posla sa racionalnim akterima. Dakle, ti možeš da budeš zao, ali si i dalje racionalan. Pretpostavimo da je cilj ovog režima da što duže ostane na vlasti, ako može zauvek. To je loš cilj, ali se ponašaš racionalno u skladu sa tim ciljem. Ova vlast radi sve da ne ostvari taj cilj. Da bi smo uopšte živeli ovde, a mislim da niko od nas više ne živi normalno, mislim da svi živimo na ivici nekog ludila. Mi sami polako ludimo i ono u čemu živimo je nekakav besmisleni košmar. Nije ovo godinu dana vanrednog stanja. Ovo je vanredno stanje od kovida naovamo.

I kad pričamo o školi, škole već pet godina ne rade normalno. Mi nemamo pet godina jednu jedinu školsku godinu koja je počela normalno i završila se normalno i trajala normalno. Nijednu jedinu. Završio se kovid, dobili smo 3. i 4. maj. Onda je prošao taj ciklus i dobili smo ove proteste zbog tragedije u Novom Sadu. Ti sad imaš ideju da počneš školsku godinu tako što ćeš da se obračunaš sa ljudima koji su bili u protestu. Pritom ti ljudi nisu bili u protestu samo zato što su hteli da podrže studente. Štrajk nastavnika traje od septembra prošle godine. Dakle, oni su imali dobar razlog zašto su ušli u taj štrajk. I onda se ovo sve samo nadovezalo na te razloge. Oni su tražili veće plate, koje su im obećane.

Zapravo, hajde to ovako da kažem: tražili su samo ono što su se dogovorili s istom tom vladom da ispuni, i ništa drugo. Ta vlada to nije ispunila. Na taj njihov štrajk se onda nadovezalo sve ovo dalje, od novembra naovamo. Ulaziš u novu školsku godinu, ne pada ti na pamet da ispuniš onaj dogovor koji si napravio s tim ljudima, nego ih sad otpuštaš. Pritom, otpuštaš ljude u situaciji u kojoj ti sam znaš da nemaš dovoljno nastavnika, da nećeš moći da nađeš druge ljude, nemaš pojma koga ćeš na njihova mesta da dovedeš, odnosno dovešćeš ljude koji to sigurno neće umeti da rade. I evo, već u Čačku najavljuju štrajk.

Ja mislim da će zapravo svi da se dogovore da opet krenu u štrajk i da mi nećemo imati ni ove godine koliko toliko normalan početak godine. Ti shvatiš, i ne mogu više da se suzdržavam, da su oni budale. Jer budala samo može to da radi. Kad budala ima problem, on umesto da ga rešava, on ga produbljuje. S druge strane, sa ove naše strane, ti ne znaš kako se nosiš s tim. Mi sve vreme mislimo – daj da im predložimo nešto razumno, da bude dobro i za njih i za nas. Daj da im otvorimo neki izlaz, jer nisu normalni, daj da im pomognemo Ti im kažeš: Ljudi, izbori, šta vam je to problem? Oni kažu: Ne, i onda krene tuča, nasilje i sve ostalo. Tako se ponaša režim. Sad ako me ti pitaš zašto, kako, evo nemam pojma.

Oni su izgleda zaista prvo izuzetno glupi i drugo totalne neznalice. Totalne neznalice. Ovo su školske situacije. Ko god je išao u školu, tačno zna. Ovo su iz udžbenika situacije, kad se raspisuju izbori i kako se oni rešavaju. Znači, sve se zna. Imaš na čelu ljude koji kažu: Ne, ne. Mi ćemo da se bijemo s vama do kraja. A s druge strane, kad gledaš aktere pobune, imamo ih nekoliko. Imaš studente, imaš žitelje Srbije koji su se organizovali, ti koji su organizovani po zborovima. Imaš političke stranke u opoziciji, imaš razne nevladine organizacije. I imaš ljude koji su izvan svega ovoga, ali i oni učestuju u protestu. I sad, dugo, jako dugo, su studenti bili zapravo prvi, dominantni. Meni se čini da studenti polako gube na značaju. To nije dobra vest. Jer smo ih podigli, napravili smo od njih ikone, što je naravno uvek loše. Ali dobra stvar je bila što su oni kada vuku dobre poteze i kada donose dobre odluke, što su mogli da povedu ljude za sobom, jer su im ljudi bezrezervno verovali.

Čini mi se u ovom trenutku da su se studenti malo zaglavili i da zapravo značaj njihov polako opada, ne zato što im ljudi više ne veruju, naprotiv, nego zato što oni sami ne vide izlaz iz ove situacije. Recimo, oni sad insistiraju uporno na izborima. Donedavno je bilo – nikako izbori. Sad su samo izbori. To nije jedino rešenje za izlaz iz ove situacije. Ne možeš svaki put da prigrliš jedno rešenje i da vičeš da je to jedino rešenje. To ne može. Prosto ne stoje tako stvari u životu. Dakle oni sad viču izbori, pa izbori. Ali oni više sami ne mogu da iznude izbore zato što blokade fakultete, na čemu na pojedinim fakultetima i dalje insistiraju, nikome ništa ne znače. Blokade više ne rade, znači stvar mora da izađe na ulice. Na ulicama studenti sami mogu mnogo ali ne mogu sve. Znači, tu su sad već i građani.

I sad, umesto da se tu radi na nekom zajedničkom frontu, zajedno sa opozicijom, jer zapravo ja zaista mislim da je tehnička vlada, prelazna vlada, oročena vlada, još jedna od mogućih opcija, i da sve treba da budu na stolu sve vreme, dakle, moraju svi da budu tu i moraju da se dogovaraju. Ali studenti i dalje rade ono što su radili od samog početka. Imamo jedno rešenje, mi jedini znamo i nećemo ni sa kim da se dogovaramo. I sad to polako više ne radi, i ti sad vidiš, moj utisak, stvarno me ispravite ako grešim, moj utisak je da se oni u ovoj novoj situaciji ne snalaze. I sad imamo ozbiljan problem. S jedne strane imaš vlast koja je potpuno neuračunljiva. Dođe mi da im kažem: Ljudi, spasavajte žive glave. Ozbiljno. Znaš, kao sklanjajte se, čoveče božiji, daj da vas spasim. A s druge strane imaš ljude koji, dakle s ove naše strane imaš ljude koji se ne snalaze u ovoj situaciji i ne vide najjasnije koji su sve putevi mogući. I sad između toga mi čekamo da vidimo šta će da bude. Mi smo zapravo u ovom trenutku prepušteni pukom sticaju okolnosti.

Svetlana Lukić: To što je Dejan rekao za gubitak uticaja ili snage koju ima studenski pokret, to je u stvari srce otpora, ne znamo što se dešava u njemu, a svi drugi akteri su jako slabi, velikim delom i zbog toga što su ekskomunicirani na samom početku, velike grupacije društva počev od političkih stranaka, nevladinih organizacija i tako dalje. Dakle, Rastko, kako tebi izgledaju te dve strane? Pošto, jeste, to je binarna sad situacija, 0 ili 1, je li?

Rastislav Dinić: Ne bih gubio puno vremena na režim, ali moram da kažem ovo: najčešće i njihovi postupci koji nam izgledaju iracionalno imaju neku makar kratkoročnu racionalnost. Kada uzmemo u obzir da režim ipak nije samo jedna instanca, nego da je to nekakav složeni isto front, mi to ne vidimo spolja često, i možda se ranije nije videlo kada se vlast vršila relativno glatko, ali sada kada to štuca, onda je jasno da postoje različiti interesi tu i da zapravo sklop tih racionalnosti često proizvodi poteze koje mi prepoznajemo kao glupe. Ima taj mladi, iz moje perspektive mladi, analitičar koji se zove Aleksandar Ivanović, koji mi je pomogao da shvatim neke od tih postupaka i on je rekao: opozicija je često naterana da povlači poteze koje očekuje njihova baza, ali koji alijeniraju prosečnog birača.

To je dilema u kojoj se stalno nalaze slabi akteri, da moraju ili da zadovolje bazu, da je zadrže da se ne raspadne, bazu koja je uvek malo strastvenija, ili da zadrže prosečnog birača, koji zahteva stabilnost, odmerenost. Međutim, sada po prvi put vidimo da je vlast pred tim izborom. I mnogi postupci vlasti su tu zapravo da se zadrže lojalisti i da se osigura da se to jezgro ne raspadne, ali alijeniraju prosečnog birača i suštinski ih udaljavaju, odnosno vode ih ka izbornom porazu. To je nasilje na ulicama, pa ovo otpuštanje nastavnika i tako dalje, oni time svojima hardcore pristalicama šalju poruku: mi smo i dalje najjači. Ali prosečnom biraču šalju poruku koju on ne želi da čuje: mi smo spremni za sukob, mi generišemo sukob, nasilje i tako dalje. I užasno je što kroz to prolazimo, ali možda će neki od nusefekata toga biti pogubni po ovaj režim, pa samim tim bolji po ovu našu stranu. E sad, to je o njima. A sad o nama.

Pošto je moja pozicija nešto drugačija od Dejanove, svaki put mi je neprijatno da ja sad nešto kritikujem studenski pokret zato što je moja pozicija dvostruko problematična u vezi s tim. Možda nije loše da kažem nešto što smo mi naučili teškom mukom iz opozicionog delovanja, a na šta nas je Dejan upozoravao još u to vreme. Svaki put kad se nađem u ovakvom gostovanju, uvek dobijem isto pitanje: kako da građani poveruju opoziciji kada ste vi izneverili građanska očekivanja na poslednjim izborima prošloga juna i kada ste se podelili oko pitanja bojkota. I Dejan je tada vrlo uporno pisao da je najvažnija stvar između opozicionih aktera dogovor. Nije bitno oko čega. Najvažnija stvar je da ne razbijate dogovor. I iz ove perspektive ja mogu da kažem da je bio potpuno u pravu i da je jedan od načina na koji režim manipuliše svojim protivnicima tako što ih stalno dovodi u međusobni sukob.

U retko kojoj državi na svetu, koja je još uvek makar nominalna demokratija, režim može potpuno proizvoljno da odlučuje kada će biti izbori, pod kojim uslovima i tako dalje, a kod nas može. I pošto to može da radi, on stalno stavlja svoje protivnike pred neke izbore u kojima, moraju da biraju između dva zla. I svaki akter ima neke razloge za to što je uradio. Najčešće zbog toga što je akter napravio neku racionalnu analizu svoje situacije, a pošto nije dovoljno komunicirao sa drugim akterima, onda se drži te svoje analize, a ona ga gura u nove i nove poteze koji ga guraju u sukob sa saveznicima, umesto u dogovor sa njima. Meni se čini da je u ovom trenutku najozbiljniji problem upravo to što tog dogovora nema.

Podsetio bih na još nešto: mi smo još u februaru, martu, zaključno sa aprilom, razgovarali o prelaznoj vladi, i ako se sećate, u tom trenutku je izgledalo da mi imamo situaciju kada svi akteri konvergiraju ka jednom rešenju ili ka nekom vrlo sličnom rešenju. Mi koji smo zagovarali rešenje tipa prelazne vlade, tada smo često kao razlog u prilog tog rešenja navodili ono što smo pretpostavili da će da se desi, a to su različite reperkusije prema učesnicima protesta: otpuštanja, hapšenja, prebijanja, nasilje i tako dalje. Sve to se dešava. Ne kažem da je prelazna vlada rešenje. To je jedan predlog. Izbori su, očigledno, predlog oko kojeg, meni se čini, u ovom trenutku postoji još uvek veće saglasje, ali stvar je u ovome: moramo da uzmemo svaki predlog u obzir. I ne smemo da dozvolimo da nam se ponovo desi da naprosto zato što nagađamo šta naši saveznici misle, ne uspemo da se dogovorimo na vreme.

Dejan Ilić: Stvari ipak stoje bolje nego što smo mi sad ovo predstavili. Mi smo očekivali da će ovo leto proći relativno mirno. Strahovali smo da će da padne energija protesta, da će režim to iskoristiti da napravi privid kako se sve vratilo u normalno stanje, da ćemo ući u septembar, da će morati sve iz početka da se podiže. Ovo leto je bilo, kako bih rekao, baš je bilo burno leto i mislim da je to ogromna stvar. Dakle dobili smo nešto čemu se niko od nas nije nadao. To pokazuje zapravo da se s ove strane, koliko god nama izgledalo da smo razjedinjeni, da nismo u stanju da se dogovorimo, da se formira ipak neki prilično koherentan front, gde ljudi imaju i energije i snage i volje da preko leta, u ovim uslovima u kojima mi živimo, urade ogroman posao.

Mislim da je režim bio zatečen tom reakcijom i mislim da je ovo nasilje koje smo gledali i koje još uvek gledamo, posledica njihove iznenađenosti takvom reakcijom ljudi. Oni ne bi imali problem da neki moron nije pomislio da onu decu sa FDU-a može da tuče na ulici. Tako je sve počelo. Imali smo proteste zbog pada nadstrešnice, ali su studenti, fakulteti ustali, zato što su neki majmuni došli da biju decu na ulici. Da sam ja pozvao te majmune da biju decu na ulici i video šta sam dobio, shvatio bih da ne sme da bude nasilja. Kad god posegnem za nasiljem, dobijem po nosu. Ne, oni iznova i iznova. I ti sad imaš ljude koji rutinski idu u pritvor. U onom Novom Sadu ima njih nekoliko koji svako malo su u pritvoru. Pa šta oni misle? Da će taj čovek, ako ga još jednom odvedu u pritvor, da će nešto da postignu sa tim? Ne, naprotiv, samo mobilišu još više i više ljudi. Dobili smo leto kome se nismo nadeli, to leto je bilo dobro. I mislim da u septembar ulazimo ne od nule, nego ulazimo sa tim kapitalom buntovničkim koji je napravljen tokom leta. I mislim da je to jako važno.

Mislim da će se akteri koji su bili jako važni u prvom delu pobuna, a to su bili nastavnici u školama, u drugom delu pobuna su veliku ulogu odigrali sami fakulteti i profesori. Dakle, studenti su uvek imali uz sebe nekog saveznika koji je davao dodatnu snagu i zapravo dolazio iz institucija. Jedna je stvar kad imaš studente na ulici, a druga je stvar kad ljudi iz institucija koji su zaposleni, kad se oni pobune. To nisu iste stvari. Znači, uvek ima neka institucionalna podrška studentima. Nastavnici, pa profesori. Nastavnici će se vratiti. Oni su namestili scenu da se nastavnici vrate u pobunu. Pogledaj kako se iživljavaju nad profesorima. Ti dalje demonstriraš silu, i ti za godinu dana nisi naučio da kad god si demonstrirao silu, da si dobio nazad po nosu. To je jedna strana priča.

Svetlana Lukić: Izvini, Dejane, i ne samo to da ljudi neće odustati, nego se radikalizuju.

Dejan Ilić: Tako je. Sećaš se da smo razgovarali i da sam ti ja potpuno potresen pričao da sam video grupu dečaka za koju sam siguran da je vežbala da se bije s policijom. Ti imaš iz večeri u veče obuku. Nama ovaj režim, besplatno, daje obuku kako se bije s policijom. Ti izvedeš policajce, ti policajci iritiraju ljude i ljudi iz večeri u veče prvo savladaju strah od policije, a drugo, savladaju strah od toga da budu udareni i da oni udare. Nijedan normalan režim to ne radi. Ne dovodiš ljude u tu situaciju. Oni ne da su doveli ljude u tu situaciju jednom ili dva puta, oni to rade iz večeri u veče. Kao da imaš obuku, kao da idu na trening ljudi. I ne znam na koji strah oni više mogu uopšte da računaju, jer su oni taj strah, sama ta policija je taj strah ukinula, zato što je ljude stalno provlačila kroz iste procese iz večeri u veče. Pogotovo u Novom Sadu, pogotovo tamo hapse ljude. I sad ti imaš, kao ovaj Jovović, pa on je čovek svake dve nedelje u pritvoru, onda Miran Pogačar, svake dve nedelje u pritvoru.

I ti sad kažeš, kao, vodi računa šta radiš, pritvoriću te. On kaže, je li? Pa hajde, kao, šta? Tako da nije normalno. To je jedna stvar. I tu oni jako gube. Ali ono o čemu, ja mislim, baš mnogo moramo da vodimo računa i za to bi trebalo da se spremaju svi, i opozicija, i studenti, i kome god je na srcu ova pobuna, to je ovo što se događa sa Novom i N1. To je najsnažniji udarac koji bi pobuna mogla da primi od strane režima. Pobuna može da radi na lokalnom nivou jer mi jedni drugi poznajemo i vidimo se iz dana u dan i to je u redu. Ali mi ne znamo šta se događa negde drugde. Da nije bilo Nove i N1, mi ne bismo znali da je pobuna tako raširena. Mi ne bismo znali da su ljudi u većini mesta u Srbiji raspoloženi tako da su spremni da rizikuju sve da se pobune protiv ovog režima. Ne bismo to znali. Sad znamo, znamo zahvaljujući njima. Dogod to znamo, pobuna je jaka. Kad više ne budemo imali mogućnost da se u to uverimo, pobuna će početi da slabi, jer će nam faliti ta informacija šta se radi negde drugde, a neće imati ko da nam je da.

Svetlana Lukić: Da, osećaš se usamljeno.

Dejan Ilić: Tako je. I tu mislim da mora da se misli jako brzo. I mora da se traži neko rešenje. Prva stvar je da li možemo uopšte da ih zaštitimo da se ne dogodi to što svi očekujemo da će se dogoditi za par meseci. To je prva stvar. Da li to može da se spreči? Ako ne može da se spreči, da li može već sad da se podiže neka struktura gde će ti ljudi nastaviti da rade ovo što sad rade? Ulazimo u septembar, ono što mislimo da je glavna stvar, to mislim da smo rešili. Biće i energije, biće i ljudi i neće se odustati od glavnih tih zahteva, ali s druge strane možemo dobiti udarce za koje možda nemamo odgovor sada. A to mislim da ne bi bilo dobro.

Svetlana Lukić: Da li možda oni raščišćavaju teren, po tvom sudu, da se ipak ti izbori završe, jer podižu penzije, smanjuju marže, sve se to dešava, a drugo, ovo nije dovoljno bogata zemlja, oni ne mogu da drže i da kupuju ljude, pristalice do sledeće godine.

Rastislav Dinić: Mala digresija, pa ću se vratiti na ovo pitanje. Ima jedan politički filozof koga sam ja upoznao u akademskom svetu, čitajući njegove knjige, a sad ga pratim na Twitteru. I on je nedavno tvitnuo, vezano za Trampovu Ameriku. Kaže, predajem političku filozofiju ne znam koliko godina unazad, ali kao, sve što treba da znam o Trampovoj Americi saznao sam iz Skorsezeovih i Kopolinih mafijaških filmova. Pa to otprilike važi i za Vučićevu Srbiju. To je to ponašanje. Nikad ne smeš da izgledaš slab, uvek moraš da kazniš one koji izazivaju tvoju moć, i to moraš da ih kazniš vrlo strogo.

Dejan Ilić: Brutalno.

Rastislav Dinić: …brutalno, da bi svi ostali znali šta ih čeka. Ja se slažem, oni se spremaju, oni raščišćavaju teren za nešto. Koliko dugo su spremni da drže te povećane plate i tako dalje, ja u ovom trenutku ne mogu da procenim. Stalno se vraćam na ovu temu koja mene opseda. Sve ovo meni govori, i ugrožena sudbina ovih kanala, nejasan odgovor na pitanje kada će se desiti izbori i činjenica da vlast na različite načine raščišćava prostor za te izbore, sprovodi mere kojima bi trebalo da kupi podršku, široku podršku, naročitno nižih slojeva – sve to meni govori da mi kasnimo sa dogovorom. Između ostalog zato što mesta gde bi taj dogovor prirodno mogao da se pravi i gde, kao što je Dejan lepo rekao, gde mi negde pratimo svoje zajedništvo čak i bez dogovora, mi smo na ulici svi zajedno, i onda N1 i Nova S to snime, i onda mi gledamo sebe na TV-u i zapravo smo zajedno. Jasno nam je ko smo, za šta se borimo iako nismo seli baš da se dogovorimo oko svih detalja. Ako to uskoro ne bude bilo moguće, a ne budemo napravili dogovor, to će biti baš opasno.

Mene strašno plaši činjenica da se mnogi ljudi sa kojima razgovaram svaki dan, ja svaki dan razgovaram sa ljudima na ulici, kolegama, ljudima iz protesta, iz protestnih kolona i tako dalje. Nailazim na optimizam, što je super, na borbeni duh, što je super, ali nailazim na nešto što me uznemiruje. A to je ubeđenost da znaju gde idemo ili možda još gora varijanta, ubeđenost da postoji neko ko zna gde idemo, studenti ili ko god, i da sve čemu prisustvujemo je sprovođenje koraka tog plana i da će sve samo po sebi doći na svoje mesto. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim jeste da u politici nikada nije tako. Ako se sam ne uključiš u pravljenje plana, nema plana. Neće se desiti. Dakle ništa se neće desiti ukoliko se svi zajedno na neki način ne angažujemo da se desi najbolje rešenje.

Verovati da će neko drugi da se pobrine za to je u ovom trenutku, meni se čini, najopasnije uverenje koje imamo. Ovo što je baš najlepša stvar i najoptimističnije u vezi sa ovim pobunama, to je to da one ne mogu da se ugase, da vlast nikako ne uspeva da ih ugasi, tokom celog leta idu, često nas osnažuje u jednom uverenju koje može da bude opasno, a to je da sve ide svojim tokom prirodno, ka pozitivnom ishodu. Ne. Moramo stalno stvari da guramo ka pozitivnom ishodu. A meni se čini da je najvažniji način, najdelotvorniji način da ih guramo ka pozitivnom ishodu, ovo što Dejan stalno pominje, da se dogovaramo oko toga, oko modela koji nam je najbolji i da se koordinišemo oko zajedničkih akcija, počev od ulice gde manje više se to već i dešava, pa preko izbornih uslova, sve do samih izbora, i do dana posle i tako dalje. To je najvažnija stvar. Moramo da vratimo negde, svako od nas, sebi subjektivitet. Mi učestvujemo u ovome i moramo da učestvujemo i u dogovaranju oko toga. Nema instance koja ima plan. Nema instance koja zna šta će biti sutra. Svako ko vam to kaže laže ili obmanjuje sebe.

Dejan Ilić: Ali dobro, nije ljudima palo na pamet niotkuda da postoji neko ko zna. Pogledaš kako se studenti odnose prema ljudima i kakav odnos imaju prema onome što se zove javnost, zaista stvaraju taj utisak. Mi znamo, nemojte ništa da se brinite, samo vi nama verujete i slušajte nas, biće sve u redu. Jer oni izlaze samo sa gotovim rešenjima. Oni ne kažu: Naš problem je to i to, ovo su opcije, hajde da se dogovorimo šta bi mogla da bude najbolja opcija. Ne, oni samo jednog dana izađu i kažu: Ovo je rešenje. I onda naravno ljudi, skloni da ipak neko drugi misli i preuzima odgovornost, kažu: Pa super, evo studenti znaju. I kad ih pitaš: Pa šta je to?, oni kažu: Ne brini. Vidiš, nismo se nadali ni da ćemo do ovde stići, znači znaju šta rade, samo ti njih sledi i veruj im i sve će biti u redu. Sad naravno, zdrava pamet ti kaže: Čekaj malo. Do 15. marta izbori nisu bila nikakva opcija. Od 15. marta su izbori jedina opcija.

Čekaj malo, zar niste naučili nešto? Imali ste jedan stav do jednog trenutka, pa ste ga promenili naglavce, pa sad imate drugi stav i zastupate ga isto kao što ste zastupali taj prvi stav koji ste odbacili. Dakle, naučite da je moguće da ste pogrešili, da je moguće da neko drugi možda zna nešto drugo, pa da treba da se dogovorite. Nemojte izlaziti kao da vi sve znate, i kao da kad vi nešto kažete da je to to i da u to ne može da se sumnja. Ali pošto stvari ne stoje tako, onda je sasvim logično da jedan broj ljudi kaže: Pa moraju da znaju. Jer stvarno, studenti su postigli ogroman uspeh, i stvarno je neverovatno da pretpostaviš da se to desilo slučajno ili da je to neki sticaj okolnosti, da je neko možda nešto i radio s nekim ciljem, ali eto, postigao je mnogo više nego što se bilo ko nadao.

Sad Rastislav kaže mi moramo da se dogovorimo. I sad ćemo da otvorimo temu opozicionih stranaka. Ne možete da se dogovorite sa studentima, oni odbijaju taj dogovor, u redu je, prihvatite to, tako je kako je. Ono što je potpuno fantastično, to je da opozicione stranke ne mogu da se dogovore između sebe i da to traje sad već godinu dana. Razumem recimo da ljudi, neki tamo ljudi, na ulici kažu: Ne, ne, ne verujemo mi strankama, dajte nam studente. Sve to razumem. Stranke kažu to je problem. Jeste problem. Njima je potpuno sužen prostor delovanja, one su podrivene.

Ali, čekaj malo. Zašto ne sednete i ne kažete: Od ovog trenutka nadalje, ovo nisu više stranke s tim i imenom. Ovo nisu ljudi sa tim i tim programom. Od ovog trenutka mi imamo jedan jedini program i jedan jedini cilj, a to je da se oslobodimo ovog režima. I zbog toga ćemo smisliti neko novo ime za sve nas, odreći ćemo se za neko vreme naših stranačkih identiteta, postavićemo taj jedan cilj i radićemo zajedno da ga realizujemo. U tom trenutku imaš, znači, dve snage: studente i jedan deo građana, i opozicione stranke i drugi deo građana. Da li to nužno mora da bude loše? Ne vidim da mora da bude loše. Stvarno ne vidim.

Svetlana Lukić: Da, ali Dejane ne mogu da zamislim da se opozicione stranke dogovore i da kažu: U redu, postoji takozvana studenska lista, ali postoji i naša lista. Pa ja mislim da bi to bila veleizdaja za mnoge njihove birače. To bi bilo, vi ste Vučićevi, radite za Vučićev režim.

Rastislav Dinić: Bilo bi to.

Dejan Ilić: Tako je. Ja se s tobom slažem. Pa hajde da skršimo taj tabu, da kažemo: Pa dobro, šta su nam opcije? Znači, moramo da izgovorimo to. Ima još jedna stvar. Razumem ja kad Rastko kaže da ovaj režim ima racionalno ponašanje, i zaista tako izgleda, on to demonstrira sa Novom i N1. Da oni imaju neki cilj, da oni na tom cilju rade dugoročno i da izgleda stižu do realizacije tog svog cilja. Ali opet se ne slažem da je to neko racionalno ponašanje. Ti kad pogledaš njih, čak i da je to sve tako, oni to rade toliko aljkavo, nespretno, tupavo da ti kažeš, pa čekaj bre malo. Ova država je zaista izbušena uzduž i popreko. Tebi svako malo izlaze poverljive informacije iz najužeg kruga vlasti. Čoveče božiji, zamisli da imamo nešto od čega nam zavisi život i da to moramo da čuvamo kao tajnu. To bi za 5 sekundi postalo javna stvar. Znači oni nisu u stanju da odrade jedan posao kako treba, i ne samo to, nego ti pokazuju da su potpuno nesposobni. Ja mislim da je bezbednosno Srbija potpuno uništena, da sad svako, ali bukvalno svako može ovde da dođe, da dobije koju god hoće informaciju i da je upotrebi za šta god hoće. I kakve će dogovore hteti da pravi sa ovim vlastima koje očigledno može čvrsto da drži u šaci.

I sad ti imaš ove avione, imaš ovaj dogovor s Izraelom oko ovih vojnih i špijunskih i ne znam čega sve. Ti se stvarno pitaš da li nama to zaista treba, ili je neko ovom rekao: Znaš šta, pustićemo te da radiš tu šta hoćeš, ali to košta toliko i toliko. Znači, ja mislim da mi ovom trenutku imamo takvu vlast. Svako trunčicu razuman, kad bi video da više ni sa kim ne može da uđe u pregovore na bilo kakav ravnopravan način i da može u svaku trenutku biti ucenjen da uradi nerazumne stvari, ne samo protiv ove zemlje, društva, nas kao građana ove zemlje, nego protiv sebe samog, taj neko bi rekao: daj da se izvlačim iz ove situacije, da se sklanjam. Svaka razumna osoba bi odavno dala ostavku da je na Vučićevom mestu, ne zato što se ljudi bune nego zato što vidi da nema više nikakvog kapaciteta da pregovara s bilo kim. On je ucenjena osoba. Mi imamo na čelu države ucenjenu osobu. To je katastrofa i za državu i za tu osobu.

Drugim rečima, to najiskrenije verujem, mi smo za njega jedini spas. On samo nas ima kao ljude koji mu možda u nekoj krajnjoj instanci ne žele baš sve zlo nego kažu: E, daj čoveče, spasavaj se. Daj da te izvučemo iz toga. Samo nas ima. Svi drugi hoće da ga oderu. Svi drugi. I to je nama na čelu države. Što se dogovora tiče, nemojte da brinete o ljudima izvan tog opozicionog kruga stranačkog. Brinite o sebi. Dogovorite se vi, pa svojim primerom pokažite kako je dogovor moguć i kako bi dogovor trebalo da izgleda. Pa će možda neko da kaže, vidi, uspeli su. Hajde i mi da se dogovaramo s njima. Kao bih rekao, vi ste izgubili sve što ste mogli da izgubite. Teško da možete da izgubite više od toga.

I imamo jednu vrlo paradoksalnu situaciju. Koliko ja znam, najveći broj aktivista koji su na ulici, najveći broj ljudi koji su po zborovima i sve, tu ima jako mnogo stranačkih ljudi. To je potpuno neverovatno. Ti podmećeš kroz zborove ljude koji su u strankama. I to je tuga. Mi nećemo da imamo ništa sa strankama. Pa kako nećeš da imaš ništa sa strankama, kad ti vode te stvari ljudi iz stranaka, kad je najveći broj ljudi koji su na ulici iz stranaka? Koga lažemo?

Rastislav Dinić: Ti si to pisao u svojim tekstovima, pa to su ti ljudi.

Dejan Ilić: Tako je.

Rastislav Dinić: Ja znam: to su ljudi koji su izlazili na 1 od 5 miliona koji su najaktivniji, prosto aktivni građani. To su ljudi koji izlaze po malim mestima na proteste. To su ljudi koji se angažuju, aktiviraju na različite načine.

Dejan Ilić: To su ljudi koji su pregrmeli to, doživeli su šta su imali da dožive, nemaju više strah od toga. To su ljudi iz stranaka. Dakle, mi imamo stranke koje su potpuno aktivne u ovom protestu. Ali na nivou formalnom, zvaničnom, ne smeju glas da puste. A i studenti prihvataju to. Znaš, ima tu malo nekog licemerja. Mi nećemo ništa sa strankama, ali ako stranke izvedu svoje ljude na ulicu, organizuju, naprave blokadu, odu u pobunu, sukobe se ili šta god, suprotstave se policiji, e onda su dobri. Samo nek ne pričaju da su iz stranke. Pa čekaj malo.

Rastislav Dinić: Ono što je Svetlana rekla malopre je jako važno. To je kako će se percipirati bilo kakva inicijativa sa opozicione strane.

Dejan Ilić: Ne možete voditi računa o tome.

Rastislav Dinić: Dozvoli. Ti si rekao, ne mora da bude dogovora. Ali važno je, ako i radimo svako svoju stvar, da ne radimo te stvari jedne protiv drugih. Ja bih rekao, ako je tako, onda smo već postigli neki dogovor. To se zove koordinacija. Ja mislim da to može da bude sasvim dovoljno. I to: mi radimo svoje, a vi svoje, je takođe jedan dogovor. Najnovija vest, nismo je pomenuli uopšte, juče je na Mašini objavljen tekst u kojem anonimni student Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže da se unutar studenskog pokreta odlučuje o tome da li će taj mandat saziva Skupštine nakon što studenska lista dobije većinu, da li će on biti oročen ili ne. Ja inače mislim da je ta ideja o oročenom mandatu izuzetno pogrešna. Znači da vi pobedite jedan mafijaški režim kao što je ovaj koji imamo trenutno na vlasti i da mu onda nakon godinu i po dana date šansu da se on vrati na vlast. Ja mislim da je to vrlo nepromišljena ideja. Znači, već postoji uverenje da plan postoji, i da je mesto opozicije u tom planu već određeno. Vi radite samo ono što treba. A šta treba? Pa znate šta treba, jel tako? Ne znamo. Zaista ne znamo. Ništa se nismo dogovorili.

Mi se sada nalazimo kao u nekom prirodnom stanju. Mi smo saveznici, na istoj smo strani fronta, a ne dogovaramo se. I šta se onda dešava? Stalno se sudaramo. I čim se sudarimo, onda to druga strana percipira kao možda i nameran napad, pa se onda odgovara, i onda se ulazi u potpuno nepotrebne sukobe. Važno je shvatiti: ako nema plana, to nije tragedija. Za sad nema dogovora, to nije tragedija. Možda nećemo ni da dođemo do nekog supstancijalnog dogovora, ni to nije tragedija. Važno je da shvatimo i da priznamo da plana nema u ovom trenutku i da moramo na minimalnom nivou da se koordinišemo. Eto, ja bih tako dopunio ovo što sam hteo da kažem.

Svetlana Lukić: Da se vratimo sad na tog glavnog aktera, koji lebdi iznad svih, iznad svega, kao neki vrhunski moralni autoritet, koji su u ogromnoj meri zaslužili, ali naravno, na tome se isto kao i na bajonetima ne može sedeti. Ako sada razgovaramo da opozicija ili probuđeno društvo, kako god, pokušava da razgovara sa tim što zovemo studenti sa velikim „S“, ponekad imam utisak kao da je neka zavesa plišana spuštena i neko je iza te zavese, ne znam ko ni koliko ih ima, ni da li su jedinstveni, s kim ja to komuniciram u stvari? To postaje sve veći problem za bilo kakav dogovor.

Dejan Ilić: To je, naravno, do studenata, ali mislim i do medija, do ovih istih, kao N1 i Nova. Stalno se govori o studentima. Po definiciji ne mogu postojati studenti kao homogena grupa. Po definiciji. Dakle, oni se sastoje od najrazličitijih grupa koje drugačije misle, drugačije vide izlaze iz ove krize, drugačije ciljeve imaju na kraju krajeva. Jedan zajednički cilj nam je svima, da se oslobodimo. A sve ostalo, razlikujemo se. Dakle, to je prvi problem, što mi govorimo o studentima, a to ne postoji. Studenti kao homogeni entitet ne postoje. I onda mi govorimo o nečemu što smo izmislili. Ne možeš da pregovaraš s nekim koga si izmislio. To je prva stvar.

Zašto onda to što si izmislio i što je potpuno prazno puniš nekim slikama? Mediji biraju da napune to slikama najradikalnijih stavova. Najčešće ono što stiže iz te grupe tih tehničkih, prirodnih, naučnih fakulteta se bitno razlikuje od onoga što stiže, recimo, sa Filozofskog, Filološkog ili, na primer, sa FDU. To su potpuno drugačija mišljenja. Nikad niko nije to tako predstavljao. Jedni kažu jedno, drugi kažu drugo. To je u redu. Kad bismo to tako videli, prvo, ne bi to bili studenti sa velikim „S“, onda bismo vrlo jasno umeli da vidimo koje tu struje postoje, koje grupe postoje. Praktično je, unutar studenskog pokreta, to ime „studenti“ je uzurpirano. Uzurpirano je na dvostruki način. Prvo što su mediji dozvolili da tu prazninu pune samo određenim slikama, i drugo što su neka ta deca koje su malo agresivnija i radikalnija uzela na sebe da su oni ti koji imaju pravo da govore u ime svih. Nemaju. Kako bih rekao, mnogo je manji pritisak kad to tako predstaviš nego kad kažeš „Studenti su rekli“.

Svetlana Lukić: Da, ali jel bi to onda bilo mnogo manje efikasno u slučaju izbora?

Dejan Ilić: Tako je. Evo, stvarno si u pravu. Ne umem da odgovorim na tvoju primedbu. Ne umem. Zato što moramo da odmerimo šta hoćemo da dobijemo. Da li hoćemo da dobijemo jedan autoritet koji bi zaista mogao da odradi koristan posao na izborima, zato što mu ljudi, ispostaviće se čak i slepo veruju, i to je onda vrlo moćna pozicija s koje ti možeš zaista da obaviš veliki posao na izborima. Ali da li nam zaista treba da izbore rešavamo tako što ćemo slepo verovati nekome? Da li stvarno, posle svega što smo doživeli u poslednjim decenijama, od 1990. naovamo, nam je potrebno ponovno da imamo autoritet koji ćemo slepo slediti? Drugo, ja verujem da smo mi dovoljno racionalni ljudi da možemo studente da sledimo i tako što smo svesni da i među njima ima razlika i da i među njima ima raznih grupa. Ali pošto nam je cilj zajednički, onda ćemo valjda zbog tog cilja svi zajedno raditi da ga ostvarimo, a ne da nekome slepo verujemo, pa ćemo tako da ga ostvarimo.

Rastislav Dinić: Meni se čini da mi sad imamo jedan problem, da smo se zarobili u sopstvenu fantaziju. I nisam siguran da su to uradili studenti. Cela javnost nas je zarobila u neki narativ iz koga ne znamo kako da izađemo. A Teri Iglton piše u jednoj knjizi kako radnici u Engleskoj kad štrajkuju, oni onda razvuku transparent na kome piše: Workers united will never be defeated. Ne možete poraziti ujedinjeno radništvo, nešto u tom smislu. I on kaže: Ovo je jedna korisna fikcija, ona mobiliše ljude, ona privlači ljude, ona gradi solidarnost. Ali, ako biste stvarno poverovali da je to istina, to može da vodi u katastrofu. Jer i kad su ujedinjeni radnici mogu da budu poraženi. I meni se čini da smo mi uradili nešto slično. Mi smo izgradili jedan mit i taj mit je strašno koristan, on je mobilišući, taj mit je proizveo nešto što do sada malo ko da je uspeo da proizvede, ali nas sad gura u pravcu rešenja koja ne vode ka pobedi.

Ja stalno vodim razgovore sa ljudima i kad god krenemo da raščlanjujemo složenost ove situacije, pitamo se šta su tačno studenti? Ne studenti sa velikim „S“ nego studenti sa malim „s“. Šta je tačno opozicija? Ne opozicija sa velikim „O“, nego prosto opozicija. I onda polako dolazimo do neke realnije slike kako izgleda ta naša strana fronta. I ona izgleda nesavršeno, ovako, onako, sastavljena od nesavršenih ljudi koji pokušavaju da urade nešto dobro. Zajedno. Eto, ja bih to tako rekao. To je realnost. Ali mit izgleda drugačije. I u tom razgovoru pre ili kasnije se uvek pojavi ova rečenica, i kad se ona pojavi, sav prethodni razgovor pada u vodu, sve staje, resetuje se. Ta rečenica je: Studenti su za 9 meseci uradili više nego cela opozicija ili svi mi za prethodnih 13 godina. Kad se ta rečenica kaže, sve postaje jasno, plan postoji, ima ko zna i tako dalje.

E sad, meni je trebalo vremena da shvatim odakle je ta rečenica. Ta rečenica je u stvari iz mog omiljenog mita i omiljenog filma, a to je mit o kralju Arturu. Svi su pokušavali da izvuku mač iz kamena, velmože su pokušavale da izvuku mač iz kamena, vitezovi. Onda se pojavio jedan štitonoša, čista srca. I on je slučajno posegao za mačem i izvukao mač iz kamena. Zašto? Pa jer je bio čista srca. Oni su prljavi, jel tako? Oni su deo ovog prljavog sveta, misle na svoje interese, na svoje feude, svi hoće da postanu kralj. A on, kome to nije na kraj pameti, on je to uspeo da uradi. I sad jasna je privlačnost tog mita, ali on je samo mit. Ne smemo da poverujem da je on zaista istina. A gde nastaje problem? Logika političke borbe je ova: kad se borite protiv moćnog, mnogo moćnijeg protivnika, sada je već pitanje da li mnogo moćnijeg, ali još uvek protivnika koji ima mnogo više resursa od vas, koji još uvek ima sve poluge moći u svojima rukama, ključno je da stalno širite front. To bi vam rekao i Bizmark, i Lenjin, i Tito, i Đinđić i svi. I to je recept za pobedu. Uvlačite nove, nove, nove, ne odbacujete nikoga, nego uvlačite, uvlačite, uvlačite, uvlačite. Širite. To je priča o pobedi nad Miloševićem, jel tako? I o toj koaliciji koja je bila takva kakva je, ali koja je izgrađena tako što su uvučeni svi koji su mogli da se uvuku. To je put ka političkoj pobedi. E, ali u mitskom narativu, put ka pobedi je nešto drugo. Morate da ostanete čisti. E, zbog toga ne smete da pravite nikakve dogovore sa onima koji su prljavi. A ko je prljav, pa svi koji su na bilo koji način ili ozbiljnije učestvovali u političkom životu

Dejan Ilić: Pa svi oni koji ništa nisu radili za 13 godina.

Rastislav Dinić: Svi oni koji ništa nisu radili za 13 godina, u tom mitu, jel tako? A to su zapravo svi oni koji imaju neko znanje, neko iskustvo. Možemo sad da se sprdamo s tim. Znači, logika mita direktno radi protiv logike racionalnog rešenja. Jel tako, logika racionalnog rešenja kaže: zovite, pravimo, širimo front. Logika mita kaže, odbacite sve koji ne polažu test čistote. Ako ga negujemo kao mit koji nam je inspirativan i iza koga možemo stanemo, sve je okej. Problem je samo kad poverujemo da je on prava realnost, da on zamenjuje činjeničku realnost. To nije tačno. I još jedna stvar je problem. Problem je esencijalizacija aktera. Studenti su uradili sve i oni su čisti. Opozicija je prljava. A zapravo, svi akteri su…

Dejan Ilić: …uradili nešto.

Rastislav Dinić: Uradili nešto, zabrljali nešto i sad je stvar u tome da se dogovore.

Svetlana Lukić: Dejane, ti sumnjaš da će on da raspiše izbore?

Dejan Ilić: Kako su posložene karte sada i s kim imamo posla, teško da ćemo moći bez 5. oktobra. Evo sad, znači danas, u ovom trenutku, ja mislim da nećemo imati izbore. Evo, uzmimo, na primer, Novu i N1. Zaista to deluje kao korak ka izborima. Znači, očistiš medijsku scenu, imaš samo poslušne medije, nema više informacija o protestima i onda ideš na izbore, ljudi su obezglavljeni, jer ne znaju više šta se događa, i to je dobra situacija za tebe da izađeš na izbore. Način na koji oni realizuju taj plan da nema više Nove i N1 je takav da čak i da njih nema, oni su to uradili tako da će veliki broj ljudi zapravo glasati protiv njih baš zato što su oni to uradili tako kako su uradili. To, znači, ako neko ulazi u izbore sa ovom vrstom negativne kampanje koju oni imaju sada, ja ne znam šta taj neko uopšte misli i čemu da se nada.

Tako da, njima je svejedno da li uopšte neće raspisati izbore, Ili će raspisati izbore koje će kontrolisati apsolutno i proglasiti posle 15 minuta od kad se zatvore biračka mesta rezultate. To je ista stvar, nema razlike između toga. Ako idu na izbore, znači da moraju da ispune neki privid. Velika je šansa da će oni to da izgube. Velika je šansa, zato što, ne zato što ćemo mi da uradimo nešto pametno, nego zato što je ovo sad kako stvari stoje i na što oni liče u ovom trenutku, to je toliko aljkavo, toliko trapavo, toliko loše, a da ne kažem i da je gnusno i odvratno i sve ostalo, da ja ne vidim kako oni mogu da dobiju izbore. Ako ne mogu da dobiju izbore, čak i ako znaju da će krasti i sve ostalo, a da to ne bude brutalno i bukvalno, da posle 15 minuta kaže: Evo, pobedili smo i ćao. Znači, izbori nisu samo stvar da se mi prebrojimo. Izbori su stvar da ja verujem da smo se mi izbrojali na dobar način. I ako ti ne verujem, kakvi crni izbori?

Ovde u ovom trenutku nikom nikome ne veruje. Apsolutno niko nikome ne veruje. Dakle, ne možeš da održiš izbore. Svako normalan bi gledao ako ulazi u izbore, da naprosto pravi te mostove, da se dogovara, da stvara taj prostor gde će neko da poveruje u njegovu laž. Dakle, oni lažu bezočno, toliko da se vidi da lažu. I kad lažu oni zapravo ne lažu da te prevare, nego lažu da znaš da te lažu, da bi te ponizili. Ne možeš tako da ideš na izbore. Za njih je najgore da se stvar rešava na ulici. Za njih je to najgore. Ne vagaju oni da idemo na izbore ili da ne idemo na izbore. Oni vagaju da li mi možemo ovako, bez izbora, više ikad? Oni nemaju snage ni za šta više. Ali to su lude glave. Tu u tim glavama imaš svašta. I oni guraju, ja mislim da rešenje bude ono koje je potpuno van kontrole, izvan institucija, koje nije dobro ni za nas ni za njih. Ja mislim da oni guraju ka tome. Tako mi izgleda danas. Tako mi izgleda i početak ove školske godine.

I sve izgleda kao tuča, kao nasilje, kao provociranje, kao ponižavanje, kao vidi koliko sam jak, razbiću te. Da imamo onu vrstu podrške koju smo imali 2000, spolja, kako bih ti rekao, Vučić bi leteo, ne bi ga bilo. Mi ovo sve radimo sami. Sve radimo sami. Resursi su samo naši. Životi su samo naši. To mi ulažemo. Sa ovima koji imaju sve na raspolaganju i nemaju trunke stida da zloupotrebe sve to što im je na raspolaganju, a da se mi s njima nosimo manje više ravnopravno. Kako bih ti rekao, svaka nam čast. A nemaš uslova za izbore zato što nema poverenja, izbori su stvar poverenja i sa ovom vrstom kampanje, kad njima curi na sve strane i kad mi sad znamo najrazličitije gadosti o njima, pa mislim, ljudi u Srbiji možda jesu ovakvi i onakvi, ali ipak nisu ovce.

Rastislav Dinić: On koristi izbore kao oružje kojim lupa svoje protivnike po glavi, zakazuje ih kad hoće, prevremeno, otkazuje, odlaže tokom vanrednog stanja, svašta radi, jel tako, samo da bi pobedio. Kad to radite, vi trošite poverenje ljudi u taj proces, vi trošite legitimitet. I na kraju potrošite legitimitet, i posle toga, kao u mom omiljenom stripu, kao kad Hogar Strašni dođe iz Francuske i svojoj ženi Helgi kaže: Imam nešto, kupio sam nešto za tebe, nećeš verovati što sam ti doneo. I vadi iz džaka onog, gde je sve što je opljačkao, vadi slavinu. I kaže: Pazi sad. I onda odvrne slavinu i kaže: Ja ne znam kako, ali tamo kad sam odvrnuo, tekla je voda. E tako to rade naprednjaci sve vreme. Oni čupaju institucije i mi ćemo sad ovu da uzmemo instituciju i ukrašćemo, i ona će da bude samo naša. Ali kad je iščupaš iz zida, iz sistema zapravo, celog sistema praksi i institucija, ona više ne radi to što treba da radi, jel tako. Prosto nema legitimitet, i ne može da ti donese pravu pobedu. Donosi ti pobedu samo dok ljudi na nekom nivou ipak veruju u legitimnost tog procesa.

Znači, oko toga se potpuno slažem. Kako vlast odlučuje o izborima? Ja mislim, kao i o svemu do sada, sprovodi hiljadu nekakvih istraživanja, verovatno ni oni sami ne znaju kada će izbori zapravo biti. Kad im se učini da se tu nešto stabilizovalo, oni će raspisati izbore. Možda to ne bude uopšte skoro, možda bude i skorije. To niko od nas zaista ne zna. Ali vezano za 5. oktobar, ja onda pitam ljudi, čekajte, ali zašto bismo nakon godinu i po dana ponovo dali ovom režimu šansu da se vrati na vlast? Oni mi kažu, nekoliko odgovora tipskih dobijam, jedan je: Pa da, ali oni će do tada svi biti uhapšeni. Imamo prava da se nadamo da će tako biti, ali ne mislim da je to realno. Drugi odgovor je: A, pa Srpska napredna stranka će se raspasti. Imamo prava da se nadamo, možda imamo i neke indicije da će se to desiti, ali ne možemo da računamo sa tim.

Mislim da svežiji primeri od 5. oktobra i aktuelniji, i za našu situaciju relevantniji, su Crna Gora i Severna Makedonija, jel tako? VMRO je izgubio izbore, Gruevski je pobegao, nakon vrlo slične situacije kao kod nas, Gruevski je pobegao kod svog prijatelja Orbana i Vučićevog prijatelja Orbana u Budimpeštu, i šta se desilo? Na narednim izborima praktično VMRO se vratio na vlast. DPS je izgubio vlast u Crnoj Gori, nikako da se stabilizuje ta nova vlast i verovatno idemo ka makedonskom scenariju. DPS se nije raspao, naprotiv, on je sada vrlo ozbiljan pretendent na vlast. Ja se bojim da je vrlo realno da nas to čeka. SNS, meni se sviđa ovo što Dejan priča, da su oni poludeli, da se raspadaju i tako dalje, meni se čini da su oni ipak napravili neki plan kako da opstanu, pre svega finansijski plan kako da opstanu i u opoziciji.

Imaju još uvek sve poluge moći. Imaće vlast na svim drugim nivoima, osim na republičkom. Na pokrajini, na lokalu, predsedničko mesto, ukoliko ovi izbori budu pre predsedničkih, ukoliko ne budu u isto vreme. Imaju svoje veze, imaju ljude po dubini institucija. Imaju sav novac koji su napljačkali, imaju medije koje kontrolišu, svoje privatne. To neće moći da se sredi za godinu i po dana. Izuzetno je naivno verovati da je tako nešto moguće. I iz te pozicije će ići na naredne izbore. Uopšte ne treba zanemariti mogućnost da oni na tim izborima ponovo mogu da dođu na vlast. Dakle, meni se čini da to treba imati stalno u vidu, i da sve planove koje pravimo treba da pravimo i uz pretpostavku da je tako nešto moguće.

Dejan Ilić: Ja mislim da on nema kapacitet Mila Đukanovića.

Rastislav Dinić: To je sasvim moguće.

Dejan Ilić: Mislim da Milo Đukanović razmišlja ovakvo kako si ti ispričao, i da je to bio njegov plan. Ako u Makedoniji postoji razlog zašto su stvari išle tako kako su išle, i to je vrlo slično našoj priči posle 2000, prosto su ljudi bili razočarani tim prvim potezima te nove vlade Zorana Zaeva i zapravo to razočaranje kao i kod nas je vratilo ove na vlast.

Rastislav Dinić: Ali vrlo je realno da će ko god bude činio tu našu vlast, vlast s ove strane, kada je preuzme, vrlo je realno da će biti suočen sa užasno neprijatnim zadacima, sa praznom kasom, sa haosom, i da će u prvim koracima uprkos svojoj najboljoj volji, možda i znanju, ljudi biti razočarani i da će se odmah otvoriti prostor za povratak onih starih. Sve planove koje pravimo moramo da pravimo imajući u vidu i tu opasnost. Eto to je sve što želim da kažem.

Svetlana Lukić: Svakoga dana postoji mogućnost da nešto bude iskra koja će da dovede do nasilja.

Dejan Ilić: Ali mi živimo kao da živimo na giljotini. I gledamo gore i čekamo da to padne. Mislim, to nije normalan život. Svi smo izloženi tome, svi. Svi. Svakome od nas u toku dana prođe hiljadu scenarija, koji su svi katastrofa. To da nas je neko doveo u situaciju da je svaki od tih katastrofalnih scenarija je zapravo realan, to je nepodnošljivo. To mi živimo. Kao da živimo u ludnici. I onda se pravimo da je sve u redu. A zapravo si non stop izložen udarcima sa svih strana i pokušaš da sačuvaš to malo normalnosti tako što se ili sklanjaš u stranu, potiskuješ, zaboravljaš, ili to što ti se događa predstaviš sebi kao normalno. Nije normalno da imamo ovakvog čoveka na čelu države.

Rastislav Dinić: Mi imamo vlast koja ne može da sprovede nijednu svoju zamisao bez potencijalne pobune građana. Znači, na svakom mestu može da im izbije pobuna građana. To je totalni raspad legitimiteta.

Dejan Ilić: Tako je. To je školski primer za sve što nužno mora voditi ka smeni i izborima. Istorija kaže da će to tako da se završi.

Rastislav Dinić: I onda stiže onaj dan posle. Moramo da vodimo računa i o tome.

Svetlana Lukić: Hvala puno na razgovoru.

Peščanik.net, 01.09.2025.

NADSTREŠNICA
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija