Ruke na glavu! Lezi dole! To se traži kada se nešto uperi u čoveka: tako je diktator odredio snove, ovog puta petmilijardovske, u kuli sa vidikom i sa velike visine. Tačno tako izgledalo je i nezakonito započinjanje gradnje Beograda na vodi, ko se još seća. Rasterani su domoroci, u njih su upereni pendreci i šire, zatim je stigla rušilačka mašinerija, i eto nas sa još uvek uperenim a ostvarenim snovima. Sa ludačkom cenom ulaznica, koju je diktator smanjio svojom molbom pravom vlasniku uperenog sna, običan narod, odnosno SVI (još jedna presna laž) mogu da dođu, jer to je i za njih. Tu počinje mučno upetljavanje: izvesno nije za njih, i bogati stanovnici – kojima diktator želi svu sreću – neće tek tako dopustiti da se sirotinja vrzma po kuli. Odakle drskost da se privatni biznis stranaca prikazuje kao narodno blago? Koje prednosti to donosi građanima Beograda? Koje javne funkcije i usluge pruža? Novac od ulaznica ide vlasniku, koji je naplatio i stanove. Koliko on i šta plaća gradu? Da li je nešto poklonio? Ocenu da je to najlepše mesto u Jugoistočnoj Evropi prepustimo notornom poznavaocu i ljubitelju vina. No, sa uperenim snovima zaista se može svašta doseći… Dođi, sirotinjo, da vidiš kako oni sposobni žive a ti ne možeš, jer nisi sposobna.
U skraćenom, basnolikom obliku, događaj se može opisati ovako: u 21. veku srpski vladar moli Mohameda da smanji harač raji. Postoji li drugačije tumačenje? Isti model vlada u Boru, u mnogim drugim industrijskim postrojenjima, pri gradnji puteva i železnica, a priprema se naveliko još jedna litijska pobuna dahija. On sa ponosom ističe kako na najtežim i najopasnijim poslovima radi roblje dovedeno iz udaljenih krajeva, a domaće stanovništvo podeljeno je, primitivno, zastarelo i proizvoljno, na sirotinju, nižu buržoaziju, višu buržoaziju i bogate – ukratko, Srbija 1826; 1926. izgledala je neuporedivo bolje… Socijalna situacija može se opisati kao dobrovoljni kolonijalizam vlasti i pravi, nepatvoreni kolonijalizam za raju.
Ideološka podloga za to nikada nije bila tanja i luđa: kolonijalizam nasilno, neprijateljski, tenkovima – kako to tvrdi hillbilly Krstić – uvode neprijatelji koji realno, putem kapitala, uopšte nisu prisutni u državi, dakle Hrvati i Albanci, povremeno Bosanci, po potrebi Slovenci i pokoji Crnogorac. Zamagljena vizija EU takođe je uglavnom kolonijalna, sem primesa političkog porobljavanja. Glavna energetska sirovina kojom se svi ovi neprijatelji bore protiv Srbije je mržnja. I u svemu tome, osnovna karakteristika naroda treba da bude – ljubav prema zemlji i njenom jedinom, najboljem predstavniku, diktatoru? Poslednja budala može bilo koga da optuži za pravno nepostojeći, a najveći zločin u državi – mržnju prema svemu srpskom. Tanka krpa laži koja pokriva celokupno društvo nikada nije bila providnija upravo u trenutku kad EU ozbiljno preti merama Srbiji, pre svega finansijskim, a Crna Gora dobija poziv za konačni potpis i pristup EU. I ništa se ne rešava time što vučimediji o tome naprosto ćute ili masno lažu… Glavni problem društva ostaje to što neki hoće da se dokopaju vlasti, umesto da to bude osnovni pozitivni motiv svih građana – nego šta, baš da se dokopaju vlasti, učestvuju, preuzmu odgovornost, dele, raspodeljuju, upravljaju.
Milioni gafova, procurivanje, otkačeni paradoksi, svakodnevno skakanje u usta – sistem je veoma daleko od prave staljinističke podmazanosti, pre svega zbog logoreje diktatora. I zato je dragocena jučerašnja simbolička predstava njega u ćutanju i refleksiji. Zatim se vizura proširi, i arkadijski prostor sa travicom i drvećem otvori se, a na kraju toga diže se Ajfelova kula. Neočekivani efekat ćutanja (nigde nema Baćka, Vladimira ni novinarke N1), čak i bez mučnog hripanja neizlečenih polipa, samo upereni san – on i svet. Pa onda on krene. A Ajfelov toranj zadrhti.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
