Grčka složenica filozof/ija sastavljena je od filos, „drag“, i sofia, „mudrost/mišljenje“ – „mudroljub/lje, ljubav prema mišljenju“, kada bismo prevodili. „Drugačije mišljenje“ bi se dakle moglo prevesti nazad u grčki kao alozof/ija, čime bismo dobili termin (allos – „drugi“). A termin je neophodan da bi se koliko-toliko stručno razmatrao neki fenomen, posebno ako je nov.
Slučajno sam po ko zna koji put čula formulu „drugačije mišljenje“, ovoga puta iz usta zombi-mame sa prozuklim glasom i funkcijom „bivša“, ne sećam se više čega: u svakom slučaju, neizbežna učesnica u vučimedijskim razgovaranjima. Nešto me je upravo ovoga puta podstaklo, možda smrtna ozbiljnost zombi-mame dok je sebe i sagovornike svrstavala upravo u tu grupu, ljudi koji misle drugačije…
Srbija je verovatno jedina država na svetu u kojoj vlast drže oni koji misle drugačije. Još uverljivije jedinstveno, na vlast su došli jer su za njih glasali, logično, oni koji misle drugačije. Moglo bi se dakle zaključiti da je u Srbiji na vlasti opozicija – koja po pravilu ima drugačije mišljenje od vladajućih. Ili svet dubi na glavi? Ko ima prvo, važeće mišljenje, a ko drugačije od toga? Oznaka „drugačije“ izrazito je neutralna, ona skoro da izjednačava po položaju i statusu, a razlikuje po svemu drugome inače ravnopravna mišljenja, od kojih jedno ima moć, a drugo/drugačije ne. Odgovor je još otežan time što alozofija nema celovitih tekstova po kojima bi, direktno ili putem imanentne poetike, sastavili/učitali sistem mišljenja: moramo je dedukovati iz izjava, fragmenata javnog govora, sporazumevanja po socijalnim mrežama, transparentima, povicima, pesmama, psovkama i slično. I naravno, iz samodefinisanja, koje je na početku problematično: alozofi su sebe odredili kao solidarno jednake sa ćacijima, ili baš kao ćacije. Termin je nastao pravopisnom greškom, jer grupa nije savladala sve znake azbuke, a htela bi da joj to bude isključivo, jedino pismo; šteta, jer neprihvatljiva abeceda ima nešto manje slova… Pokušaj da se neki alozofi prikažu kao visoko pismene osobe propao je, ali je pre toga uspeo da u sumnjive odnose uvuče i univerzitetsku sferu nepouzdanim vestima o studijskom uspehu. Što se vodećih alozofa tiče, tu je retko ko od (ne)vladajućih elita uspeo da detektuje bilo koji znak proverene pismenosti. Najviši nivo artikulacije doseže se među alozofima ponavljanjem formula; najveći broj formula potiče od najviše pozicioniranog alozofa, bivšeg predsednika republike. Sa svim tim elementima, ne može se, nažalost, sastaviti nikakva hipoteza o povezanosti pismenosti, misli ili skupa govornih formula koje bi funkcionisale kao sistem. Alozofija ne može biti prihvaćena kao termin, premda može biti priručna u antropološkom opisu. Tačniji termin bio bi nilozofija (latinski nihil, skraćeno nil – „ništa“). Možda bi još najprikladniji termin bio uzofija (grčki ou – „ne“), koji nije sklopljen po pravilima grčke morfologije, već po terminu utopija („ne-mesto“) engleskog teologa i filozofa Tomasa Mora, koji je namerno izabrao nepostojeći prefiks, da bi naglasio značaj nepostojanja svoje zamišljene države… U svakom slučaju, linija priručnih nužnika koja deli „dom narodne skupštine“ od predsedništva mogla bi dobiti ime uzofija, koje savršeno odgovara lokaciji i populaciji.
Ukoliko se, silom ili drugačije, ukloni uzofsko naselje, dobar deo problema sa onima koji drugačije misle bio bi rešen, odnosno postao bi neupotrebljiv. Pitanje kome su uzofi uopšte bili potrebni potpuno bi se izgubilo: jer, paradoksalno, upravo oni koji su, kao predstavnici drugačijeg mišljenja, izglasali vlast drugačijeg mišljenja, mare za drugačije mišljenje koliko i za lanjsku naftu. Bilo kome izvan granica dometa vučimedija drugačije mišljenje je savršen besmisao. Nefunkcionalno spolja i iznutra, ovo mizerno jezičko poštapanje izaziva samo dodatni bes, uz tone pravih razloga i motiva. Kuš, zombi-mama!
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
