Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Između dva Uskrsa, hajde da se malo pozabavimo matematikom novozavetnog milosrđa. Računaćemo onako kako računa tekuća vlada pod Vučićevom šefovskom palicom. A primere ćemo uzeti iz Programa ekonomskih mera, to jest iz Uredbe o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru. Juče je Mario Reljanović govorio o tome iz ugla radnika/zaposlenih, a sa popularnom referencom na neizbežnog Superhika.

Nesrećni Superhik, međutim, neopravdano je na lošem glasu. Njegovi kreatori Luciano Secchi (Max Bunker) i Roberto Raviola (Magnus) u svom su negativnom junaku što krade od siromašnih i daje bogatima samo doslovno realizovali Hristovu poruku, zabeleženu kod Mateje i Luke: svakome koji ima, daće se i preteći će; a od onoga koji nema, uzeće se i ono što ima.

Naravno, čitalac zna da Isus nije mislio na novac nego na veru i širenje dobre vesti, ali je za nevolju izabrao da u paraboli (Matej 25:14-30; Luka 19:12-27) na mestu jevanđelja stoje vreće sa srebrnjacima. Između vere i srebrnjaka, lako je podleći iskušenju i izabrati srebrnjake te doslovno pročitati parabolu o milosrđu kao uzimanju od onih koji nemaju da bi se dalo onima koji već imaju.

U svom satiričnom ključu, parabolu namerno pogrešno čitaju Secchi i Raviola i stvaraju Superhika (moglo bi se to, istina krajnje nategnuto, protumačiti i kao svojevrsni katolički prilog kritici protestantske etike). Ministri iz vlade Srbije, pak, ništa ne čitaju, oni se naopako shvaćenog hrišćanskog milosrđa dosledno drže iz neukog uverenja, ako već nije reč o pukoj podlosti. Drugim rečima, umesto (isusovske) empatije ili barem novozavetne praktičnosti u širenju vere, njima je na srcu čisti socijalni darvinizam.

U (slepoj) borbi protiv Kovida 19 tekući režim i Vučić na njegovom čelu za mnoge su praktično zaustavili (poslovni) život u Srbiji. A onda su izašli sa spasonosnim merama od kojih su neke nazvali „direktna davanja privrednim subjektima“. Ta „direktna davanja“ bi trebalo da budu neka vrsta bespovratne pomoći, po uzoru na pomoć koju su vlade u mnogim drugim evropskim zemljama mnogo ranije već realizovale. Ali nisu im ni blizu.

Ako se uporede, recimo, sa merama britanske vlade (a čitalac zna da Britanija nikako ne može biti model za socijalnu državu; naprotiv, notorne su sve njene novije administracije po svojim neoliberalnim politikama gašenja socijalne države), ne samo da se vidi nesposobnost domaće administracije i krajnja oskudica resursa na strani države, nego postaju očigledne i različite namere dvaju režima – britanskog i domaćeg. Dok prvi izgleda da zaista želi da pomogne, potonji kao da hoće dodatno da selektuje/očisti aktere na tržištu Srbije.

Na prvom koraku, britanska vlada jasno razlikuje kome je pomoć potrebna. Pošto je odvojila ugrožene sektore, prva mera za ugrožene privrednike bilo je bespovratno i ničim uslovljeno davanje finansijske pomoći u najmanjem iznosu od 10.000 funti. U našem slučaju, vlada nije odvojila zaista ugrožene od onih koji i dalje nesmetano rade i svima je ponudila – kredite. Istina pod povoljnim uslovima. Dok britanska otvorena selektivnost podrazumeva ideju ravnopravnosti aktera, ovdašnja adminstrativna neselektivnost podrazumeva oštru selekciju aktera.

Povoljni krediti za preduzeća koja i dalje normalno rade, dobra su poslovna prilika. Za one kojima je posao stao, ti krediti naprosto nisu ni od kakve pomoći. Njima se može samo premostiti period u kome se ništa ne radi; ali, njihovo vraćanje udvostručuje opterećenje u mesecima kada će se ponovo raditi. Drugim rečima, ko god da iz grupe kojoj je posao stao uzme sada kredit, praktično će plaćati za vreme u kome se ništa nije radilo, a obnavljanje posla će pokrivati drugim resursima. To na kraju znači da će sa istim ulaganjima kao pre zaraze morati da se pravi dvostruko veća dobit posle zaraze. To je malo verovatno.

Na pravo direktno davanje, pak, liči isplata minimalne zarade od trideset hiljada. Ali, samo liči. Uslov da se ta zarada dobije od države jeste prihvatanje obaveze da se od januara 2021. isplate porezi i doprinosi na zarade u mesecima za koje država daje minimalnu zaradu. To znači da se na svakih datih trideset hiljada poslodavac obavezuje da državi plati oko dvadeset hiljada od januara sledeće godine. U najmanju ruku, to onda znači da država ne daje trideset hiljada kao što hoće to da predstavi, nego trostruko manje – dakle, deset hiljada.

Ali, nije stvar samo u lažnom predstavljanju. Problem je isti kao i sa kreditima. U mesecima u kojima se ne radi ne može se namaći ni tih dvadeset hiljada. Tako da će teret otplate ponovo pasti na poslovanje od početka sledeće godine, a pošto većina ovde radi na minimumu, to dodatno opterećenje mnogi neće moći da podnesu. Uz sve to, nije jasno ni da li će se pomoć države oporezovati, odnosno da li će ulaziti u godišnje sabiranje dobiti na koje se plaća porez. To naprosto još nije uređeno. Ako se na to bude plaćao porez, onda se i tih sadašnjih deset hiljada koje zaista daje država još smanjuje.

S druge strane, onima koji rade redovno i koji takođe mogu da se prijave za državinih tobožnjih trideset hiljada, to će zaista olakšati poslovanje i povećati im dobit. Za njih bi, recimo, bilo sasvim u redu da na to plate porez na kraju godine.

Da zaključimo, vladine mere pokazuju više stvari. Prvo, iako nam se govori da država nikada bolje nije stajala, očito je da u budžetu nema ni dinara za pomoć privredi. Drugo, iako za mnoge posao praktično stoji u vreme zaraze, država je odlučna da se ne odrekne nijednog svog uzimanja od žitelja Srbije. Treće, svojim neselektivnim merama, država zapravo selektuje i diskriminiše one koji su zaista u nevolji, a da za to nikako ne mogu biti odgovorni, umesto da upravo njima pomogne. S druge strane, pomoć će zaista dobro doći krupnom kapitalu i svima onima kojima zaraza ne ugrožava posao – dakle, upravo onima kojima pomoć nije ni potrebna.

Kovid 19 pravi jaz, cezuru, prazninu, vakuum (neka čitalac doda reči za koje misli da bi ih ministri sa „šefom“ na čelu mogli razumeti) u poslovanju jednog (većeg) broja žitelja Srbije. Tih najmanje dva meseca čistog, apsolutnog zastoja u radu ne mogu se premostiti pozajmicama – a upravo to radi država: pozajmljuje. Tako što pozajmljuje, ne samo da ne rešava dva mrtva meseca, nego pravi dodatno opterećenje za mesece u kojim će se na jedvite jade ponovo početi sa radom. Ako neko i preživi ova dva meseca, teško će preživeti „pomoć“ države u narednim mesecima. Svojim merama, vlada ne ublažava (poslovnu) agoniju nego je, naprotiv, produžava.

Ali, mi znamo da ovaj režim ne haje za stvarni život. Njemu je stalo samo do slike. Sve što stane sa radom krajem 2020. i početkom 2021. objasniće se lošim poslovanjem samih privrednika, a ne lošim merama vlade. Na slici će stajati država koja pomaže, u stvarnosti imamo režim koji razara.

Peščanik.net, 14.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).
Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)