Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Na dan kada sam primila neke prijatne vesti, saznala sam da sam prijavljena, sa zahtevom da budem krivično proganjana i odgovarajuće kažnjena od strane građanina koga nemam čast da poznajem, Ištvana Kaića, a kao članica udruženja građana „Peščanik“ iz Beograda, Palilula, ul. Takovska br. 22 i kao očita saučesnica sa relativno velikim brojem tekstova objavljenim u UG Peščanik, i još dve knjige. I pored izvesne filološko-lektorske osposobljenosti i osnovnog vladanja maternjim jezikom, i posle nekoliko čitanja nisam uspela da shvatim za koje krivično delo, zajedno sa urednicama Peščanika i jednom od autorki, Vesnom Rakić Vodinelić, treba da odgovorim. Uspela sam, međutim, da primetim da autor prijave koristi relativno siromašan verbalni aparat, koji bi se, po najčešće upotrebljenoj slici, mogao nazvati verbalno krvoliptanje. Kako nemam ni dostatnog pravnog obrazovanja, moraću da ostanem upravo u tome, verbalnom području. Verbalno krvoliptanje upotrebio je u poslednje vreme Donald Tramp, sa dosta lošim posledicama po sebe – Ištvan Kaić nije izabrao najkorisniji uzor. No kada se ostavi po strani svo to gušenje u krvi, prolivanje krvi i drugi oblici verbalnog krvoliptanja, ostaje nešto što ipak prepoznajem, jer sam se time dosta bavila u sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka – sloboda izražavanja.

Jasno je da je glavni „krivac“ već prijavljen od strane nekog savesnog sindikalnog aktiviste: reč je o režiseru Kokanu Mladenoviću, koji je u intervjuu izneo stavove (namere?) da ruši ustavni sistem države. Prijava Ištvana Kaića je savršeno deplasirana, jer napada one koji su stali u odbranu režiserove slobode izražavanja, pa i one koji bi, sarađujući sa medijem u kojem se takvi stavovi iznose, možda mogli da takođe stanu u odbranu. Svojim pisanjem rešavam tu nejasnoću i opredeljujem se kao neko ko staje u odbranu slobode izražavanja.

Režiser Kokan Mladenović, ni po ustavu i zakonima nekadašnje države, pa ni po zloglasnom članu 133 nekadašnjeg krivičnog zakona, ne bi mogao da odgovara za verbalni delikt, jer izražava nemoguću želju, a ne stav ili još manje, nameru: on bi voleo da je u prošlosti prolivena krv, a nije. Što se budućnosti tiče, on nije siguran da će do prolivanja krvi doći, ali se nada da hoće, jer je svestan da nema proročkog dara. Tu nema baš nikakve izražene namere. Sve što se može diskutovati, a nikako suditi, jeste stil govora, možda kompulzivan, a itekako razumljiv za nekoga ko je nedavno režirao Šekspira. Verbalno krvoliptanje Ištvana Kaića „nadograđuje“ režiserov diskurs i u njega ubacuje žrtve koje bi to mogle biti da je prolivanja krvi uopšte bilo, da te (realno nemoguće) žrtve nisu bile zaštićene (ili čak pripadnici) moćnih paramilitarnih, političkih i kriminalnih grupa – jednostavnije rečeno, da nisu sve vreme bile snabdevene oružjem i njegovim nosiocima, da je ikada došlo do nasilnije lustracije: ukratko, da je bilo čega nije bilo, možda bi bilo nečega što nije moglo biti. Pa umesto da se okuša u podžanrovima utopija i SF, Ištvan Kaić bi sa verbalnim krvoliptanjem na sud, sa izraženom željom da sa druge strane pravde, a zatim i rešetaka, sedi bar stotinjak ljudi.

U doba kad je verbalni delikt bio opasna stvar, država nije često proganjala one koji bi stali u zaštitu ljudi okrivljenih za verbalni delikt: u ranim sedamdesetim godinama, to je pokušano sa advokatom Srđom Popovićem, ali su reakcije, uključujući i međunarodne, bile takve da je sudsko-policijska grana pokušavala da na druge načine utiša one koji su branili optužene za verbalni delikt – preko potpune kontrole medija, jednopartijskog sistema, itd. U osamdesetim godinama, odbrana optuženih za verbalni delikt pojavljivala se u medijima, izlazile su knjige, partijski aktivisti su čak pozdravljali i preuzimali princip „knjigom na knjigu“… Sa sadašnjim zakonima takvi procesi više nisu mogućni. U najmanju ruku, Ištvan Kaić bi morao sačekati pravosnažnu presudu nad režiserom, pa onda na osnovu toga optužiti one koji su ga podržavali, i to više zbog napada na njega nego zbog njegovih stavova. Ko bi danas ozbiljno razmišljao o utopijskim i umereno proročkim izjavama, kad političari na najvišim položajima u državi ozbiljno navode divlja proročanstva i drske istorijske laži? Najzad, kako se kao „pozivanje“ na bilo kakvu akciju može okarakterisati gramatički jasno postavljanje želje sa žaljenjem u prošlost i nade sa strahom u budućnost? A odobravanje baš nikako ne može da se izjednači sa pozivanjem, i anticipacija nije najava, i najava nije poziv, i nadanje u tome „dokazu“ ne može biti najvažnije, označeno sa „štaviše“. Posebno teško mogu da zamislim „neku vrstu sveopšteg gušenja u krvi“, jer ako je „sveopšte“, onda je samo jedno. „Uslov postojanja namere“ nikako ne može biti „ispunjen“ na osnovu toga. Posle (u krivičnoj prijavi) slede lične političke ocene rada urednica i sadržaja tekstova na Peščaniku, koje bi bogme mogle da se nađu u nekoj tužbi, kao klevete. Hajde da dalje ne cepidlačimo – verbalno krvoliptanje je izazvalo tešku mentalnu anemiju. Uostalom, sam autor opisuje svoje pisanje prijave kao nešto „naprasno“: možda bi bilo bolje da ne povećavamo ovu hemoragičnu situaciju.

Peščanik.net, 16.09.2015.

Srodni linkovi:

Tatjana Paunović – Pisar Vića i kapetan Jerotije

Dejan Ilić – Ubijte glasnika

Krivična prijava protiv Dejana Ilića

Saša Ilić – Početak pozorišne sezone

Vesna Rakić-Vodinelić – Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića

Krivična prijava protiv Vesne Rakić-Vodinelić i Peščanika

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)