procvetala grana drveta

Foto: Predrag Trokicić

Drugog aprila ove godine u zvaničnu posetu Skoplju došao je premijer Grčke, Aleksis Cipras. Bila je to prva poseta jednog grčkog premijera državi koja je od 1991. godine, kada je proglasila nezavisnost, bila međunarodno nazivana Bivša jugoslovenska republika Makedonija, ili kraće, po engleskom akronimu ovog naziva, FIROM (FYROM). Za većinu grčkih građana, međutim, i tada, a i sada nakon njenog zvaničnog preimenovanja u Republika Severna Makedonija, ova država je bila poznata jednostavno kao Skoplje, a njeni stanovnici kao Skopljanci.

Aleksis Cipras je svoj politički obrt od ekstremnog antiglobalističkog levičara do pragmatičnog centraliste začinio sporazumom sa premijerom susedne države Zoranom Zaevim u Prespi o novom, kompromisnom imenu Skoplja kojim se grčki etnički korpus odrekao važnog dela sopstvenog nasleđa i istorije. Pokazavši se u prethodnih pet godina vlasti kao mnogo veštiji političar nego što je to bilo ko u Grčkoj, ali i izvan nje mogao da predvidi, Cipras je procenio da je politički isplativo žrtvovati određene elemente svegrčkog nacionalnog programa kako bi se dokazao kao jedan od najvažnijih – ako ne i najsnažnijih – političara u ovom delu sveta.

Grčki premijer je želeo da istakne političku poruku o tome da je on dovoljno hrabar, snažan i vešt da sprovede dogovore podržane pre svega od Amerike, što niko od njegovih prethodnika nije bio u stanju da učini. Aleksis Cipras je znao da će morati da se odrekne i dugotrajne uspešne političke koalicije, zasnovane na ličnom poverenju sa ministrom odbrane Panosom Kamenosom, nekadašnjim funkcionerom centralno-desne Nove demokratije i osnivačem i predsednikom još desnije partije Nezavisni Grci. Grčki premijer je takođe znao da će odluka o ratifikaciji sporazuma o Severnoj Makedoniji u parlamentu, umesto na referendumu, kako je tokom pregovora bilo dogovarano konačno srušiti sliku o njemu kao narodnom vođi: kontrolisani glasovi političara zauzeli su mesto nekontrolisanih glasova građana. Uz sve to, predlog da dva premijera podele Nobelovu nagradu za mir, dobio je već podršku više desetina evropskih poslanika i eventualna nagrada bi bila još jedna potvrda opravdanosti, gotovo neophodnosti ovakvog kompromisa. A kako bi pokazao i ekonomsku isplativost svoje diplomatije, Cipras je obećao novi talas grčkih ulaganja u susednu državu, sličan onom koji je usledio u deceniji nakon proglašenja samostalnosti Skoplja a pre nego što je ekonomska kriza potrla gotovo sve efekte ovog grčkog prodora duboko na Balkan.

Da je geopolitička situacija u ovom regionu mnogo složenija nego prosto dvojno partnerstvo Grčke i Severne Makedonije, i posebno njihovih lidera, pokazalo se već sutradan nakon Ciprasove posete Skoplju. Ni dvadeset i četiri sata nakon što je grčki premijer u zvaničnoj poseti bio uskraćen za sviranje himni dveju država, turski ministar odbrane Hulusi Akar je svečano dočekan u Skoplju himnama Republike Turske i Republike Severne Makedonije. Akarova poseta bila je dobro planiran politički antidot Ciprasovoj poseti – za razliku od neizvesnih obećanja, turski ministar je postigao konkretan dogovor o neposrednom učešću turskih oficira u pripremama severnomakedonske vojske za pristupanje NATO-u, kao i o ekonomskim ulaganjima u ovu balkansku državu. Poruka Turske i njenog predsednika da se nijedan bitan politički događaj na Balkanu i u istočnom Mediteranu ne može ostvariti bez neposrednog učešća Ankare samo jednim delom je upućena grčkom premijeru, grčkim građanima i balkanskim narodima. Njen pravi adresat su nesumnjivo SAD, pod čijim pokroviteljstvom je i došlo do Sporazuma u Prespi. Nesrazmera, međutim, između moći Turske i snage Amerike na primeru Skoplja, odslikava konstantnu nesrazmeru između stvarne moći mnogih balkanskih država i njihovih ambicija.

April je često donosio posebnu energiju u Skoplje i na Balkan. Na Uskrs, 16. aprila 1346. godine kralj Srbije Stefan Dušan krunisan je za cara Srba i Grka u svom prestonom gradu Skoplju. Dvadeset sedmog aprila 2017. dugotrajni protesti u Skoplju ušli su u završnu fazu upadom demonstranata u parlament koji je doveo do uspona Zorana Zaeva i sporazuma sa Aleksisom Ciprasom, kojim je prekinuta četvrtvekovna grčka politička blokada susedne države. Ona je onemogućavala uključenje Makedonije u punopravno članstvo međunarodnih institucija i podstakla balkanizaciju „makedonskog pitanja” – pokušaje balkanskih država da se Makedonija pridobije na svoju stranu. Tako je samo u prethodnoj deceniji više od 150 hiljada Makedonaca dobilo bugarsko državljanstvo, a dve države su specijalnim međusobnim sporazumima između ostalog omogućile i školovanje ogromnog broja mladih iz Makedonije u Bugarskoj. U februaru ove godine, posebna zajednička komisija ove dve države sklopila je Sporazum o prijateljstvu i dobrosusedstvu, kojim se ustanovljavaju zajednički elementi iz prošlosti koji ujedinjuju njihove građane. Ovim sporazumom su predviđene zajedničke proslave svetih Klimenta i Nauma, kao i cara Samuila, obnovitelja bugarskog carstva s kraja 10. i početka 11. veka, koji će time postati nosioci zajedničkog identiteta Bugarske i Severne Makedonije. Za Srbiju u tom zajedništvu očigledno nema mesta, kao što ga odavno – osim kao za strane osvajače – nema ni za njene vladare nad ovim oblastima u makedonskim udžbenicima istorije. Eto još jednog primera posledica nesrazmere između nerealnih ambicija i stvarne moći na Balkanu.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakuleta i upravnik Centra za kiparske studije.

Peščanik.net, 13.04.2019.

Srodni link: Vlada Stanković – Doviđenja na balkanskom drumu