Nije nikakva tajna da u pravilnicima o radu poslodavaca i ugovorima o radu radnika u Srbiji već neko vreme postoji kategorija „apsolutne prisutnosti“. Ne zove se naravno uvek tako i različito se definiše, ali njena svrha je uvek ista: radnik koji dolazi na posao svakog dana (kada ga poslodavac pozove da radi) prima određeni fiksni dodatak na zaradu. Radnici koji primaju ovaj dodatak su najčešće oni koji rade u proizvodnji i kojima je zarada na nivou minimalne, ili nešto veća od tog iznosa. Ovaj dodatak im je stoga veoma važan i po pravilu smatraju da nema ništa loše u tome da im poslodavac ponudi dodatnu zaradu samim tim što će doći na posao – to je ionako njihova obaveza, zar ne? Međutim, apsolutna prisutnost je zapravo proizvod kršenja zakona i duboko je nemoralna. A evo i kako se dolazi do tog zaključka.
Zakonodavac je kroz Zakon o radu u svojoj (komplikovanoj) viziji strukture zarade zamislio i jedan njen segment koji naziva „deo zarade za radni učinak“. Taj deo se definiše kao „kvalitet i obim obavljenog posla, kao i odnos zaposlenog prema radnim obavezama“. Kolokvijalno, on je poznat kao „stimulacija“, odnosno dodatak na osnovnu zaradu ako radnik „prebaci“ postavljenu radnu normu, ili ostvari neki drugi zapažen poslovni rezultat. U tom delu nema spornih pitanja (mada postoje sporne prakse kod utvrđivanja radne norme, kao i kod takozvane „destimulacije“ zarade, ali one nisu predmet ove analize). Kada poslodavac daje stimulaciju, to čini pre svega na osnovu zakonske mogućnosti da proceni kada je proizvod procesa rada bio po kvalitetu i obimu iznad postavljenih uobičajenih standarda rada.
Ali čemu služi drugi deo formulacije iz zakona, „odnos zaposlenog prema radnim obavezama“? Ovaj prilično misteriozan segment je donekle bio rasvetljen u razmišljanjima profesora Ivoševića, koji je čini se pravilno rezonovao kako ovaj deo zarade pruža mogućnost poslodavcu da radnika sankcioniše po osnovu disciplinske greške, čak i kada sam Zakon o radu nije sadržao tu mogućnost. Da podsetim, zahvaljujući jedinstvenom propustu zakonodavca, sve do 2014. godine (Zakon o radu je na snazi od 2005. godine) nisu bili normirani disciplinski postupak i disciplinske sankcije, u slučaju da radnik prekrši radnu disciplinu ili dođe do povrede radne obaveze. Disciplinski postupak ne postoji ni sada, a disciplinske mere su uvedene izmenama i dopunama Zakona o radu 2014. godine. Pre toga je jedini način da se radnik disciplinski sankcioniše zapravo bio da se umanji deo zarade koji se odnosio na „odnos zaposlenog prema radnim obavezama“, ukoliko je postojao u strukturi zarade. Sada je on donekle nepotreban, ali je opstao i nakon izmena 2014. godine, i deluje suvišno i zbunjujuće.
Izgleda međutim da nije nimalo zbunjujuć za poslodavce koji uvode dodatak za „apsolutnu prisutnost“ na radu. Ovaj dodatak se isplaćuje svima koji dolaze svakodnevno na posao – i to samo po sebi nije problem. Problem nastaje kada se tumači šta je redovno dolaženje na posao. Ono po pravilu znači (a prakse se razlikuju, ali su uglavnom nezakonite) da radnik mora da dođe uvek kada ga poslodavac pozove, bez izuzetka. To znači da neko ko koristi svoje zakonsko pravo na plaćeno odsustvo, bilo koje vrste, ne može da dobije navedeni dodatak. E, to je veoma nemoralno i jako nezakonito. Jer je plaćeno odsustvo regulisano kao apsolutno pravo kojeg niko ne može da se odrekne. Ono otpočinje samim nastupanjem događaja koji su zakonom regulisani kao povod za plaćeno odsustvo, a poslodavac se tu ništa ne pita (radnik naravno treba da dostavi dokaze da se dogodio povod za plaćeno odsustvo). I baš zbog toga što se ništa ne pitaju, poslodavci su smislili ovu nemoralnu stimulaciju, kako bi se radnici faktički odrekli prava na plaćeno odsustvo, i dolazili i onda kada ne moraju (ili ne smeju!) da se pojave na radu. Da pojasnim, to na primer znači da onaj ko je bolestan ne sme da koristi bolovanje ako želi da dobije ovaj dodatak. U praksi se javljaju razni modaliteti, pa tako postoje poslodavci koji „dozvoljavaju“ (na primer) dva dana bolovanja kao apsolutnu granicu, ko je bolestan duže od toga u toku meseca neće dobiti dodatak za „apsolutnu prisutnost“. Ima i onih koji ne dozvoljavaju nikakva odstupanja, pa se radnik mora pojaviti uvek, čak i kada je bolestan, ili mu je bolesno dete, ili postoji neki drugi razlog zašto bi mogao/morao da koristi svoje pravo na plaćeno odsustvo. Isto se odnosi i na dane praznika i druge neradne dane, kada poslodavac po pravilu nezakonito organizuje proces rada. Postoje i slučajevi kada poslodavac na ovaj način krši pravila o dnevnom i nedeljnom odmoru. Dakle, jedna naizgled benigna stvar se pretvara u veoma nezakonitu praksu, kada se shvati cilj zbog kojeg je uvedena – za mizerni dodatak na zaradu, radnik će u svakom trenutku biti voljan da radi, čak i kada je bolestan ili mu je dete bolesno. Nemoralno? Svakako. Nezakonito? Hajde da pogledamo još jednom šta kažu zakoni.
Najpre, niko ne može da se odrekne prava na bolovanje. To nije samo pravo radnika, već i njegova dužnost. Bolestan ili povređen radnik nije samo manje produktivan, već može svoje zdravstveno stanje dalje pogoršati, pa čak i ugroziti svoj život. Ako je zarazan, zaraziće sve radnike sa kojima dođe u kontakt. Ako ne može da se koncentriše na posao, ne samo što će njegov rad biti slabijeg kvaliteta, već u zavisnosti od toga kakve poslove radi može da ugrozi svoj život i bezbednost, kao i život i bezbednost svih koji se nalaze u njegovom radnom prostoru. Dakle, osim privatnog interesa, postoji i javni interes da bolestan radnik ne radi. I to je sasvim jasno. Ali kako dokazati da je radnik bolestan ako on svojevoljno ne želi da ode kod doktora, ili krije od poslodavca da je bio kod doktora i da se nalazi pod terapijom? „Pošteni“ poslodavac ovde može jednostavno da kaže da je šteta nastala tako što je radnik samovoljno sakrio informacije o bolesti. A zgodno će prećutati da ih je sakrio baš zbog toga da bi mogao da zaradi dodatak koji bi inače izgubio. Poslodavac se može dakle sakriti iza činjenice da praksa „apsolutne prisutnosti“ nije izričito zabranjena zakonom – naprotiv, citirana odredba Zakona o radu je na neki način podstiče. Može takođe relativno vešto objasniti da u odredbama o „apsolutnoj prisutnosti“ ne stoji da zaposleni treba da se odreknu nekog prava koje im je dato zakonom, kao što je pravo na bolovanje. I najčešće je tako, ove odredbe su vešto formulisane da govore mnogo toga, ali ništa što je direktno nezakonito. Međutim, ako se one tumače ciljno dolazi se do drugačijeg zaključka – koja je njihova svrha? Čemu one služe, ako ne podstiču radnika da se odrekne svog zakonitog prava na odsustvo? Ako „apsolutno prisustvo“ podrazumeva da će radnik biti na poslu kada je sposoban za rad ali može da koristi bolovanje u skladu sa zakonom bez nametnutih ograničenja od strane poslodavca, onda će „apsolutnu prisutnost“ imati svi radnici, osim možda nekog ko neopravdano odsustvuje sa posla – ali za njega je zakon predvideo drugačiju sankciju i mogućnost umanjenja osnovne zarade kroz primenu disciplinske mere. Dakle, ako tumačimo „apsolutnu prisutnost“ onako kako bi poslodavci voleli da je tumačimo – ona je besmislena. Jedini zaključak je da je uvedena iz nekog drugog razloga, odnosno da se u njenoj primeni polazi od drugačijeg konteksta ničim ograničene obaveze dolaska na posao, po svaku cenu i bez obzira na apsolutna zakonska ograničenja.
Drugo, ovaj dodatak se – u skladu sa tumačenjem da je tu sve potpuno zakonito – veoma transparentno pojavljuje na isplatnim listićima radnika. I veoma lako se može utvrditi ko ga je i pod kojim uslovima primio. Ako ga nisu ostvarili oni koji su bili na bolovanju, ili koristili neki drugi vid plaćenog odsustva i skladu sa zakonom, onda je stvar veoma jasna – imamo na delu posrednu diskriminaciju. Jasno je kako poslodavac tumači „apsolutno prisustvo“ i pored toga što ono možda nije na taj način definisano u njegovim internim aktima. Norma koja je naizgled neutralna, a proizvodi različite efekte po osnovu nekog ličnog svojstva – na primer, zdravstvenog stanja radnika – jeste diskriminatorna. U pitanju je školski primer posredne diskriminacije na radu. Samim tim je „apsolutna prisutnost“ nezakonita i neustavna. I protivna nizu međunarodnih instrumenata. Poslodavac krši zakon, i to na veoma nemoralan način.
Red je da za to plati, zar ne? Izgleda da ne.
Jer, šta se dešava na terenu? Suprotno svakoj logici, radnici kao prave „kuvane žabe“ nemaju svest o tome da im poslodavac na ovaj način velikodušno daje nešto što im inače pripada, a da im zauzvrat oduzima nešto što nije u njegovom domenu ovlašćenja da oduzme, pravo na plaćeno odsustvo, pa i ograničava neka druga prava, kao što je pravo na odmor. Naprotiv, oni obično pozdravljaju ovakve poteze poslodavca jer u njima vide šansu da dodatno zarade za isti rad koji bi inače obavili. Poslodavac ispadne tako „dobrica“ koja se brine o radnicima. Postoje čak primeri da su radnici zadovoljni sindikatom koji je „ispregovarao“ sa poslodavcem dodatak za „apsolutnu prisutnost“! Jadni su radnici sa takvim sindikatima.
Ali treba imati razumevanja, jer poslodavci perfidno proturaju ovu praksu kao zakonitu, a država se ne oglašava (nisam čuo ni za jedan primer da je inspektor rada našao da je „apsolutna prisutnost“ nezakonita). Ovi predmeti ne dolaze do sudova, pa nema sudske prakse da je u pitanju nezakonito postupanje poslodavca, još manje da je u pitanju diskriminacija (iako je to nesumnjivo, i relativno lako dokazati). U takvoj atmosferi ozakonjenja nezakonitog, radnici (i sindikati, mada bi trebalo da znaju bolje od toga) nisu u stanju da razluče šta se dešava i koliko je praksa poslodavaca zapravo štetna po njih. Verujem da bi se ozbiljno naljutili na onoga ko ukaže na nezakonitost takvog postupanja i natera poslodavca da prekine sa obračunavanjem dodatka za „apsolutnu prisutnost“.
Ali to je već druga, još tužnija priča, o tome koliko su radnici u Srbiji očajni. Toliko očajni da bi prodali i mnoga druga svoja prava kojima ne mogu da raspolažu jer im to zakon ne omogućava, samo da nekako podignu svoje mizerne zarade. I dok je država nema, a poslodavci pohlepni, neće se tu mnogo promeniti – nezakoniti načini radne eksploatacije biće promovisani kao velikodušnost poslodavca da nagradi najbolje (bolesne?) radnike. Sramota koliko smo nisko pali i koliko smo daleko od dostojanstvenog rada; dostojanstven život ne vredi ni pominjati.
Peščanik.net, 02.12.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
