Dremljivi zapad i nepostojeće „mi“
„Zašto stalno ponavljamo iste greške“, pita se u tekstu koji je objavljen i na Peščaniku Timoti Garton Eš, istoričar, politikolog, autor uticajnih knjiga i analiza o jugoslovenskoj krizi i dugogodišnji vatreni pobornik širenja NATO-a na istok, i nastavlja:
„Ma, to je samo neko koškanje na Balkanu, rekli smo – a onda je atentat u Sarajevu pokrenuo Prvi svetski rat. Ma, Hitlerova pretnja Čehoslovačkoj je „neki obračun u dalekoj zemlji, među ljudima o kojima ništa ne znamo“ – a onda smo se zatekli u Drugom svetskom ratu. Ma, Staljinova okupacija daleke Poljske posle 1945. nije naša stvar – a onda dobijemo hladni rat. Opet smo to uradili, dremali smo dok nije bilo prekasno za krajnje posledice Putinove aneksije Krima 2014.“
Ešov članak implicira da se to nespecifikovano mi odnosi na demokratske, dobre, liberalne i mirotvorne Evropljane i zapadnjake, koji se iznova i iznova ni krivi ni dužni zatiču u ratovima sa autokratskim, diktatorskim, antidemokratskim i antizapadnim neprijateljima, ratovima koje nisu ni želeli ni prouzrokovali i iz kojih će, dakako uz „dugotrajnu borbu“ i „krv, znoj i suze“, i ovoga puta u Ukrajini izaći kao pobednici, zaključuje on na kraju ove bezmalo holivudske storije.
Ali, suštinski problem je u tome što to mi ne postoji, osim kao fiktivna autorova konstrukcija. Kada je Čerčil pre 80+ godina formulisao reči koje sada koristi Eš, one su se odnosile na britansku krv koja će se prolivati protiv Nemačke, kao i Austrije i Italije. U toj borbi – da ne citiram Čerčila i druge, daleko najviše krvi, znoja i suza prolili su upravo Rusi, i to na svojoj zemlji koju je Nemačka napala. Ali, Nemci, Austrijanci i Italijani su dobri, a Rusi su loši? Štaviše, ti Rusi su nakon boljševičke revolucije 1917. izašli iz Prvog svetskog rata, u kom su mi, Evropljani i zapadnjaci, ubijali jedni druge sve do novembra 1918. Praktično nijedan Britanac ili Francuz nije stradao u tom ratu od ruskog metka, ali su ih milioni stradali od nemačkog, austrijskog i italijanskog, i obrnuto, a Belgiji i Holandiji su u oba rata naše vojske, ratujući preko njih, ostavile stravične žrtve i razaranja. Dakle, u oba svetska rata Rusi su se, kao recimo i Srbi, borili na strani Engleza i Francuza, a protiv Nemaca, Austrijanaca, Mađara i Italijana, kao i recimo Hrvata i Bugara. Da li su onda i Rusi i Srbi mi, a Nemci, Hrvati i Bugari oni? Zato, kažem, Eš prosto podrazumeva to mi, iako ono ne postoji.
„Staljinova okupacija Poljske“? Ma, daj. Da li je Staljin uzeo metar naše zemlje koju mu, na Jalti, nisu obećali lideri slobodnog sveta Čerčil i Ruzvelt? Nije Staljin izmislio sfere uticaja i interesa, podelu sveta i ratnih osvajanja. Zašto je, uostalom, vođen taj Prvi svetski rat, zbog zaštite demokratije, slobodnih izbora i univerzalnih ljudskih prava? Ili zbog nezadovoljstva evropskih sila tadašnjom podelom teritorija, uticaja, kolonija i svetskih resursa, od indijskog i kineskog pamuka, svile i opijuma, afričkih dijamanata i ruda, južnoameričke kafe i voća, do balkanskih šuma, koje su po čitavom svetu držali i eksploatisali samo mi, Evropljani i zapadnjaci?
Da, tu je čvor. Zbog toga Ešovo nespecifikovano mi, kao i upotreba pasivne forme glagola, koju je čitalac svakako uočio – rat je pokrenut atentatom u Sarajevu, zatekli smo se u ratu, dobili smo hladni rat, predstavlja samo praznu retoričku ljušturu koja neuspešno prikriva veliku odgovornost i krivicu koju mi, Evropljani i zapadnjaci snose u svim pomenutim sukobima. Zato Eš može to mi samo da implicira i podrazumeva, jer kada krenemo da raspetljavamo to klupko, umesto plitkog holivudskog scenarija sa jasno odeljenim dobrim i lošim momcima, gde dobri nepravedno stradaju i na kraju pobeđuju, ukazuje nam se istorija ratova u Evropi kao sukoba vodećih evropskih nacija jednih protiv drugih, vođenih ekonomskim, političkim, strateškim i drugim interesima. Kada su im ti interesi bivali poremećeni, evropske nacije u te ratove su ulazile i iz njih nisu izlazile odustajući od njih nego redefinišući međusobne odnose moći, sfere interesa i zone uticaja.
Ruptura ili kontinuitet – čiji je ovo svet?
Druga ključna greška je, dakle, to što Eš u ruskoj invaziji na Ukrajinu vidi rupturu, radikalni rez. „Ruska invazija će zauvek promeniti lice Evrope“, tvrdi on. Slično kaže i Ivan Krastev koji, citirajući Tukididovu misao o tome da „jaki rade šta hoće, a slabi trpe ono šta moraju“, zaključuje „da danas svi živimo u tom svetu, svetu Vladimira Putina“. Ali, slabi su oduvek živeli u tom svetu, samo što su uglavnom mi, Evropljani i zapadnjaci drugima radili šta su hteli, pa se nisu zamarali time u kom svetu žive ostali. U kom su to svetu, ako ne u Tukididovom, poslednjih decenija živeli Iračani, Sirijci, Libijci, Avganistanci, Makedonci…? Nije to Putinov svet ništa više nego NATO-ov svet, niti su njegova pravila igre bitno drugačija od američkih ili evroatlantskih. Razlika je pre svega u tome što ovog puta mi osećaju pretnju, svetsku kataklizmu i rezove, ali to je stvar optike a ne ontologije – promenila se naša pozicija i percepcija sveta, dok je sam svet ostao uglavnom isti kao što je i bio.
Moglo bi se prigovoriti da ove paralele nisu na mestu – možda zapadne intervencije protiv Sadama Huseina, Gadafija, Asada nisu bile baš sasvim čiste i opravdane, ali nije isto kada zapad ratuje protiv nekog afričkog ili azijskog autokratskog režima, i kada jedna vojna sila ratuje protiv suverene evropske zemlje.
Setimo se, međutim, poslednjeg krvavog rata u Evropi, vođenog u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina prošlog veka. Ni taj rat, ni sadašnji rat u Ukrajini, nisu izuzeci koji su nas prosto „zatekli“. Pre početka jugoslovenskih ratova, Nemačka i Austrija su zdušno podržavale ocepljenje Hrvatske, koja nije nudila nikakve garancije za ratobornu srpsku manjinu s mučnim sećanjem na Nezavisnu Državu Hrvatsku, iako su znale da će to dovesti do oružane pobune Srba u Hrvatskoj i rata (vidi: Gowan). Slično, Sjedinjene Države su zatim podržale nezavisnost Bosne i Hercegovine iako su znale da će to dovesti do rata u Bosni. Portugalski diplomata Hoze Kutiljero je na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu (na kom se, inače, nije pojavio svojevoljno nego po sudskom pozivu), rekao da je njegov mirovni plan iz 1992, pre izbijanja rata u Bosni, koji su prihvatile i Srbija i Hrvatska, gotovo istovetan Dejtonskom sporazumu iz 1995. donetom nakon tri godine krvavih sukoba. Nebrojeni životi su mogli biti sačuvani, dodao je, da lider Bošnjaka Alija Izetbegović nije povukao svoj već prethodno dati potpis na ovaj sporazum. Đavo je u detalju – Izetbegović je potpis povukao naknadno, na insistiranje tadašnjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji Vorena Cimermana, jer je američka administracija smatrala da bi takvo rešenje, po Cimermanovim rečima, predstavljalo „loš primer, naročito za zemlje naslednice bivšeg Sovjetskog Saveza“. Cenu u životima ovog u poslednjem trenutku propalog mirovnog plana platili su mnogi Bošnjaci, Hrvati i Srbi.
Dakle, Rusija ratuje protiv Ukrajine, suverene evropske zemlje i članice Ujedinjenih nacija, bez mandata ili dozvole Saveta bezbednosti, i priznaje nezavisnost dela njene međunarodno priznate teritorije. Ali, zar nije prethodno NATO vojno napao i bombama rušio jednu takođe suverenu evropsku zemlju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, članicu Ujedinjenih nacija, bez odluke Saveta bezbednosti, i okupirao joj deo teritorije na koji je postavio svoje trupe? Ali, zar nisu Rusi loši a mi dobri? Deklarisani NATO-ov razlog za rat protiv Jugoslavije bio je genocid koji je ta država navodno u tom trenutku činila prema svojim stanovnicima, Albancima. Putin tvrdi da čini u dlaku isto – vojno interveniše (on ne koristi reč „rat“) protiv jednog režima koji gotovo čitavu deceniju, u Donjecku i Lugansku i sveudilj Ukrajine vrši „genocid“ (kaže Putin) nad sopstvenim stanovnicima samo zato što su Rusi.
Ipak, Eša Putinova invazija na Ukrajinu podseća na Hitlerovu invaziju na Poljsku. Mislim da je to poređenje nategnuto, jer legitimitet za vojnu akciju i retoriku koja je opravdava Putin suštinski vuče iz retorike i politike NATO-a iz rata protiv Jugoslavije 1999, a ne iz Hitlerovog napada na Poljsku. On ne govori kako ratuje da bi oslobodio životni prostor za širenje Rusa niti svoju invaziju legitimiše rasnim teorijama kao što je to činio Hitler; on sprovodi (humanitarnu) intervenciju kako bi zaštitio ugnjetavanu manjinu, što su doslovno reči kojima su NATO zvaničnici legitimisali bombardovanje Jugoslavije.
Rat protiv Ukrajine je užasan i neoprostiv, i Rusija se s pravom suočava sa osudom bezmalo čitavog sveta. Sumnjam da ima previše smisla kvantifikovati užas, ali recimo da Rusija izvesno nanosi Ukrajini još više zla nego što je NATO naneo Jugoslaviji, a da je to što Ukrajinci rade pobunjenim Rusima u svojoj zemlji verovatno manje užasno od onoga što je Miloševićev režim radio Albancima na Kosovu. Ali, razlika u ponašanju Rusije i NATO-a nije razlika u vrsti, nego u stepenu, i njihov paralelizam je očigledan. Ukrajina nije Miloševićeva Srbija, ali nije ni uređena, demokratska zemlja koja garantuje jezička, građanska i nacionalna prava svojim građanima, a pogotovo onima koji se osećaju Rusima i govore ruskim jezikom. Kada Putin kaže da se bori protiv nacista, on ima u vidu brojne primere istorijskog revizionizma u Ukrajini koja rehabilituje, glorifikuje i podiže spomenike osvedočenim ukrajinskim pro-nacistima iz Drugog svetskog rata. U njegovom ludilu ima sistema. Da se sutra probudimo u Evropi u kojoj bi Nemačka bila u dlaku preslikana Ukrajina uoči Putinove invazije, smatrali bismo je, s pravom, pretnjom po evropsku bezbednost i budućnost.
Mi i Ukrajinci
Jasno je, u Ukrajini ne ubijaju i ne pale mi nego Putin i ruska vojska. Ali mi isto tako već decenijama donose drva i dodaju ulje na tu vatru koja tinja, a koja je najzad buknula; niko normalan ne bi pomislio da porekne kako Nemačka, Francuska, Britanija, o Sjedinjenim Državama i da ne govorimo, imaju vitalne nacionalne, bezbednosne i strateške interese, ili im uskratio pravo da ih štite. Ali su one, zdušno, već decenijama, sistematski to pravo podrivale i uskraćivale Rusiji.
Eš kaže kako nas je zatekla nemačka okupacija tamo neke Čehoslovačke (dakle, mi nisu Nemci?). No, nisu li upravo ponižavajući uslovi koje su mi nametnuli Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, dovele do hiperinflacije, nemaštine, radikalizma i, ubrzo, rađanja autoritarnog i krvoločnog nacističkog pokreta u toj zemlji? Zar nismo iz tog primera naučili da se jednoj velikoj evropskoj sili ne može oduzeti sve, a pritom očekivati da ona to mirno podnese? Zar nam istorija, od Napoleona do Hitlera, nije dala dovoljno primera o tome šta se dešava kada s vojskom dođemo do granica Rusije? A ipak, NATO je uporno i tvrdoglavo nastavio da se širi na istok, uprkos ruskom protivljenju i pretnjama, i uprkos glasovima razuma koji su, poput nedavnog istinski humanističkog istupa Bernija Sandersa, imali hrabrosti da rusku zabrinutost oko ulaska Ukrajine u NATO opišu kao „legitimnu“. Kaj-Ahim Šunbah, poslednji visoki vojni zvaničnik koji se usudio da kaže kako s Rusijom, kao hrišćanskom zemljom, treba da gradimo strateško partnerstvo, odmah je smenjen i javno ismejan.
Predlagani austrijski model „večite neutralnosti“ za Ukrajinu, njene blokovske neutralnosti (koja je, uostalom, utkana i u osnivačke dokumente ove zemlje poput Deklaracije ukrajinske nezavisnosti iz 1990) kao garancije za mir uz mogućnost korišćenja svih evropskih fondova i bezviznog režima, predstavljao je verovatno najbolju, a možda i jedinu šansu za prosperitet i blagostanje ukrajinskih građana. Ali, prosperitet i blagostanje ukrajinskih građana nisu bili ključni kriterijumi ni za Rusiju, ni za nas, a ni za ukrajinske političke lidere. Sada mi šalju Ukrajincima oružje da se bore protiv Rusije za zapadnu demokratiju i evropske vrednosti, koje Ukrajinci ni izbliza nisu bili dostigli i zastupali u miru, kroz izbore i parlamentarnu demokratiju, ali će ih čudesno dostići ratujući s jednom od svetskih velesila.
Stoga da, najzad, odgovorim na Ešovo pitanje s početka – dokle će mi praviti iste greške? Dokle god se mi budu ponašali kao da pravo na geostrateške i bezbednosne interese, zone uticaja, imaju samo mi, svet će biti gore i nebezbednije mesto za život nego što bi inače morao biti. Dokle god mi budu spremni da za njihove vrednosti/interese ginu hiljade i milioni drugih ljudi i razaraju se tuđe zemlje i gradovi, ratovi će izbijati kao što izbijaju prirodne katastrofe, razorno i naizgled stihijski i nepredvidivo. Dokle god mi budu stavljali svoje strateške, bezbednosne, ekonomske interese ispred interesa života i blagostanja drugih, mali i nemoćni će stradati u vihoru igara moći i interesa drugih.
I ja volim da citiram Čerčila. Kada je 1943. ser Ficroj Meklin upozorio Čerčila da će, ukoliko Britanija podrži jugoslovenske pro-ruske komuniste umesto pro-zapadnih rojalista, njihov vođa Tito uspostaviti komunistički režim u Jugoslaviji, on mu je odgovorio pitanjem „Hoćete li vi tamo živeti posle rata?“ Eš bi želeo da se njegovo mi odnosi na Ukrajince. Zato to mi ostaje podrazumevano, na nivou retoričke strategije, a početno pitanje Zašto ostaje retorsko, dakle bez odgovora. Čim krenemo da ga definišemo ili da na njega damo odgovor, shvatamo gorku istinu da Ukrajinci danas (kao i Balkanci pre 30 ili 70 godina) nisu mi. Mi (sa) Rusijom određuju zone međusobnih interesa. Oni samo ginu i njihova zemlja biva razrušena u tom procesu. I oni će, ne mi, tamo morati da žive posle ovoga rata.
Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
Peščanik.net, 09.03.2022.
UKRAJINA