U vremenima sve dubljeg društvenog nezadovoljstva i stalne političke napetosti, vlasti često posežu za velikim simboličkim gestovima – grandioznim projektima koji treba da ujedine, odvrate pažnju ili inspirišu. Odluka da Srbija bude domaćin EXPO 2027 u Beogradu jeste upravo takav potez. Za vladajuću elitu, suočenu s protestima, korupcionaškim aferama i sve izraženijom krizom legitimiteta, EXPO je mnogo više od svetske izložbe; to je politička pozornica. Događaj pruža priliku da se prikažu kompetentnost i modernost – slika koju režim želi da povrati i kod kuće i u inostranstvu. Kako je pokazao politikolog Frédéric Adrien u svojoj studiji o EXPO 2017 u Astani, autoritarni režimi često koriste „brendiranje nacije“ kao sredstvo legitimizacije, organizujući globalne manifestacije i arhitektonske spektakle kako bi ojačali unutrašnju kontrolu i stekli međunarodno priznanje. Kako stoji na sajtu EXPO-a: „EXPO 2027 Beograd nije samo događaj – on je prilika da dočekamo svet. Pokažemo moć inovacija, kreativnosti i saradnje na svetskoj sceni.“
Autoritarni i hibridni režimi, posebno, imaju dugu istoriju korišćenja mega-događaja kao instrumenata političkog inženjeringa. EXPO-i, Olimpijske igre i Svetska prvenstva u fudbalu širom sveta služili su ovoj svrsi: oni postaju sredstva nacionalne mobilizacije i spektakli jedinstva, čak i kada se društvene pukotine u pozadini produbljuju. U tom smislu, stvarni „profit“ EXPO-a možda neće biti vidljiv u bilansu stanja, već u njegovoj propagandnoj vrednosti. Javno ulaganje u infrastrukturu, građevinarstvo i logistiku može se pravdati manje očekivanim prinosima, a više njihovom ulogom u kreiranju narativa.
Ipak, pitanje profitabilnosti ostaje neizbežno. Da li će EXPO 2027 biti ekonomski isplativ? Nije nemoguće – ali izvesnost nam izmiče. Kako će pokazati naredna analiza, previše je nepoznanica, previše rizika i previše dima u ogledalu zvaničnih informacija da bi se dao jasan odgovor.
Razumevanje profitabilnosti
U javnim raspravama, veliki projekti poput EXPO 2027 često se opisuju kao „isplativi“ ili „neisplativi“ – kao korisni ili rasipnički. Međutim, u stvarnosti profitabilnost nije crno-bela kategorija. U ekonomskoj i finansijskoj analizi postoji više načina da se proceni da li je neka investicija opravdana. Dva najčešća su: period povraćaja investicije i neto sadašnja vrednost (NSV).
Period povraćaja investicije je najjednostavniji metod. On pokazuje koliko godina je potrebno da se početna investicija povrati iz prihoda koje projekat generiše. Na primer, ako je ulaganje 100 miliona evra, a projekat svake godine donosi 10 miliona, povraćaj će trajati deset godina. Nakon toga, projekat počinje da donosi profit. Međutim, ovaj metod ima jasna ograničenja: zanemaruje šta se dešava nakon isteka perioda povraćaja, i ne uzima u obzir inflaciju, kamatne stope ili buduće troškove održavanja. U nekim slučajevima, projekat koji se brzo isplati može biti manje atraktivan od onog sa dužim periodom povraćaja ali stabilnijim dugoročnim prinosima.
Sofisticiraniji metod je neto sadašnja vrednost (NSV). Ovaj pristup prilagođava buduće prihode činjenici da novac danas vredi više nego novac sutra. Očekivani budući prihodi se „diskontuju“ korišćenjem određene kamatne stope (koja se često bazira na trošku zaduživanja), a zatim se upoređuju sa početnom investicijom. Ako je ukupni diskontovani prihod veći od ulaganja, NSV je pozitivan i projekat se smatra opravdanim. Ako je NSV negativan, to znači da očekivani prinosi neće pokriti ulaganje kada se uzmu u obzir vreme i trošak novca.
NSV takođe omogućava jednostavnu procenu stope povrata investicije, tako što se diskontovani prihod podeli sa početnim troškom. Ali izolovano posmatran, ovaj broj nema značenje. Postaje relevantan tek kada se uporedi sa cenom kapitala – odnosno kamatom koju država plaća na pozajmljeni novac, ili još temeljnije, sa alternativnim troškom korišćenja javnih sredstava za jedan projekat umesto za neki drugi. Ako je prinos projekta niži od cene kapitala, onda investicija, strogo govoreći, nije isplativa, čak i ako na papiru deluje kao da donosi prihod. Čak i ako država ne pozajmljuje i koristi budžetske prihode – na primer, iz poreza – ta sredstva su mogla biti upotrebljena za alternativne investicije. Ako je prinos od EXPO-a niži od prinosa druge najbolje opcije, EXPO onda, sa finansijskog stanovišta, nije optimalan izbor.
Zato i ovaj napredniji metod zavisi od tri ključne promenljive:
1. Početna investicija – koliko se novca ulaže unapred.
2. Cena novca – uključujući kamatne stope ili prinos koji bi sredstva donela na drugom mestu.
3. Prihodi – njihov obim i trajanje.
I tu stvari postaju složene. U slučaju EXPO-a, prihodi se generišu tokom samog događaja – u slučaju Beograda, samo tri meseca – ali i potencijalno godinama nakon toga, ako se lokacija efikasno ponovo iskoristi. Prihodi tokom trajanja događaja mogu se proceniti s određenim stepenom pouzdanosti. Ali dugoročni prinosi – bilo da dolaze iz turizma, zakupa prostora ili prenamenjenih objekata – mnogo su teže predvidivi. Oni zavise od odluka koje će se donositi nakon 2027. i od toga koliko će objekti biti održavani i integrisani u urbanu celinu.
Tu leži dodatna složenost: EXPO nije privatna, već javna investicija. Njegova vrednost se zato ne meri isključivo direktnim finansijskim prihodima, već i potencijalnim širim ekonomskim i društvenim koristima. Velika javna ulaganja mogu podstaći aktivnost u povezanim sektorima poput transporta, trgovine i ugostiteljstva, generišući tzv. prelivajuće efekte – dodatne poreske prihode, nova radna mesta i unapređenje infrastrukture.
Ova razlika između finansijske i ekonomske isplativosti je ključna: dok se finansijska isplativost odnosi na neposredne prihode države od ulaznica, zakupa i usluga, ekonomska obuhvata i šire, dugoročnije koristi – poput rasta poslovne aktivnosti, međunarodne prepoznatljivosti ili urbanog razvoja. Takvi efekti mogu biti značajni, ali su često teško merljivi i još teže nedvosmisleno povezivi s konkretnim projektom.
Jedan primer koji se često navodi u prilog širem ekonomskom značaju EXPO manifestacija jeste EXPO 2012 u Yeosu, Južna Koreja (takođe specijalizovana izložba, kao što će biti Beogradski EXPO 2027). Uprkos procenjenoj vrednosti projekta od 2 milijarde dolara, Yeosu je navodno generisao ekonomski učinak od 5,3 milijarde dolara i otvorio 80.000 radnih mesta, uz 8,2 miliona posetilaca, uključujući 400.000 stranih turista. To je primer ekonomskog, a ne finansijskog povraćaja – širi uticaj na zapošljavanje, turizam i regionalni razvoj. Ali takvi ishodi zavise u velikoj meri od nacionalnog konteksta, kapaciteta za planiranje i post-event integracije, što se znatno razlikuje od zemlje do zemlje. Profitabilnost nije data stvar – ona zavisi od mnogih pokretnih delova, a naročito od onoga što se dešava nakon zatvaranja manifestacije.
Istorijska iskustva – Primer Sevilje 1992
Pre nekoliko godina, zatekao sam se kako lutam prostorom EXPO-a ’92 u Sevilji, pod teškim suncem andaluzijskog leta. Nije to bilo tokom same svetske izložbe, već decenijama kasnije – trideset godina nakon njenog završetka. Ipak, mesto je i dalje nosilo težinu istorije. Bio je to poslednji EXPO na kojem je Jugoslavija imala svoj paviljon i učestvovala kao jedinstvena država. Ali ono što je ostavilo dublji utisak bio je izgled i nastavak korišćenja samog prostora.
Sa svojih 215 hektara i trajanjem od aprila do oktobra, EXPO ’92 bio je jedna od najambicioznijih svetskih izložbi svog vremena (za poređenje, Beogradski EXPO koristiće 23 hektara tokom 93 dana). Razmere su bile izuzetne: Kraljevski paviljon i pet tematskih paviljona (Petnaesti vek, Otkrića, Priroda, Plovidba, Trg budućnosti), španski nacionalni paviljoni uz Jezero Španije, paviljoni autonomnih pokrajina, više od sto nacionalnih paviljona, kao i brojni korporativni prostori.
EXPO je bio deo znatno šireg urbanog i infrastrukturnog zahvata. Do samog prostora stigao sam preko mosta Cartuja, jednog od pet novih mostova izgrađenih preko reke Gvadalkivir upravo za potrebe izložbe. Pored toga, u sklopu priprema za EXPO renoviran je i proširen aerodrom u Sevilji, a otvorena je i nova međugradska autobuska stanica Plaza de Armas. Ove intervencije ostavile su trajan trag u urbanoj infrastrukturi grada, daleko izvan okvira same izložbe.
Danas, naravno, nije sve sačuvano od samih izložbenih sadržaja. Neke strukture su nestale, druge su prenamenjene. Ipak, veliki deo prostora i dalje je aktivan i dobro održavan. Nekoliko paviljona pretvoreno je u stalne postavke ili prenamenjeno za administrativne kancelarije i javne službe, čime su gradske funkcije izmestile iz preopterećenog centra. Drugi objekti su uklonjeni kako bi se napravio prostor za Isla Mágica i Agua Mágica – tematski i vodeni park koji su sada čvrsto utkani u rekreativni život Sevilje.
Ukratko, prostor EXPO-a u Sevilji nije prepušten zaboravu niti je propao. Ponovno je osmišljen, prilagođen i nastavlja da služi gradu. To, međutim, nije uvek slučaj sa mega-događajima kako tvrdi grupa srpskih ekonomista koji su napravili posebnu studiju za to. Ali primer Sevilje pokazuje da, pod odgovarajućim uslovima – uz pažljivo planiranje, fleksibilnu urbanističku integraciju i institucionalnu doslednost – nasleđe jednog EXPO-a može biti više od puke nostalgije.
Istovremeno, ovaj primer ukazuje na važnu lekciju: period povraćaja za ovakve projekte može se meriti decenijama. Ekonomske i društvene koristi se akumuliraju sporo – i to samo ako se fizička infrastruktura ponovo koristi i ako se lokacija uspešno reintegriše u urbanu i institucionalnu strukturu grada. To, pak, zahteva dugoročnu administrativnu posvećenost, politički kontinuitet i koherentnu urbanističku politiku – što nisu uvek prisutni uslovi.
Šta sve (ne) znamo o beogradskom EXPO-u
Prema zvaničnim izjavama, obuhvat građevinskih radova za Beogradski EXPO uključuje Nacionalni stadion sa 52.000 mesta, građen po UEFA standardima; tematski parkovi; delfinarijum i vodeni park; stambeni kompleks; veliki hotel sa 400 soba; i oko 18 kilometara železničke pruge koja povezuje centar grada (putem stanica Prokop i Zemun Polje) sa lokacijom EXPO-a, a zatim se nastavlja ka Obrenovcu. Prostrani kompleks koji obuhvata sadržaje za EXPO 2027 i Nacionalni stadion prostire se na oko 167 hektara, uključujući izložbeni prostor sa sedam hala veličine od 9.000 do 11.000 kvadratnih metara. Projekat takođe obuhvata izgradnju 1.500 stambenih jedinica – namenjenih prvobitno za potrebe samog događaja, dok je njihova upotreba nakon EXPO-a još uvek neizvesna – kao i ukupno 230.000 kvadratnih metara izložbenog prostora. Pored toga, planirana je izgradnja dodatnih 160.000 kvadratnih metara stambenog prostora u posebnom stambenom kompleksu. Vlasti su izrazile očekivanje da će domaće privatne firme učestvovati u realizaciji projekta.
Dok je fizički obim EXPO-a relativno jasno definisan – iako ostaje otvoreno pitanje da li određeni elementi, poput železnice, zaista spadaju u sam projekat – mnogo je manje jasno kada je reč o troškovima infrastrukture (odnosno početnoj investiciji). Ukupni trošak Beogradskog EXPO-a bio je predmet brojnih, a ponekad i međusobno protivrečnih procena. U martu 2024. godine, direktor EXPO 2027 Dušan Borovčanin procenio je ukupne troškove na 2,5 milijardi evra. Mesec dana kasnije, tadašnji ministar građevinarstva Goran Vesić potvrdio je ovu brojku, precizirajući da se odnosi na sajamski prostor, izložbene hale i stambeni kompleks. Međutim, u kasnijem intervjuu objavljenom na zvaničnom sajtu EXPO-a, Borovčanin je naveo da trošak same izložbe iznosi 1,2 milijarde evra. Najnovija procena, iz februara 2025. godine, dolazi od EXPO kompanije, koja je saopštila da ukupni trošak organizacije događaja (uključujući centar za vodene sportove, 1.500 stanova, železničku prugu Zemun–aerodrom Nikola Tesla–EXPO, kao i novu pristanišnu luku na Savi) iznosi 1,29 milijardi evra. Ove promenljive procene ukazuju na značajan nedostatak transparentnosti kada je reč o tome šta je zaista uključeno u trošak – i kako se finansijski obim projekta predstavlja javnosti.
Dodatno komplikujući sliku, sredinom 2024. godine Vlada Srbije emitovala je dugoročne obveznice u iznosu od približno 1,3 milijarde evra radi finansiranja pokretanja EXPO-a 2027 i izgradnje Nacionalnog stadiona. S obzirom na to da se ovom emisijom pokriva samo deo ukupnog infrastrukturnog programa, jasno je da će ukupni trošak investicije verovatno premašiti poslednju zvaničnu procenu od 1,29 milijardi evra, koja navodno uključuje centar za vodene sportove, stambene jedinice, železničku prugu i pristanište na Savi. Emisija obveznica zapravo predstavlja neformalno priznanje da je stvarni finansijski obim projekta EXPO verovatno znatno veći nego što je to javno saopšteno.
Ova neizvesnost stvara prvi veliki izazov u proceni profitabilnosti EXPO-a: bez jasnog uvida u početnu investiciju, svaki pokušaj da se oceni isplativost projekta u osnovi je pogrešan. Drugi izvor neizvesnosti odnosi se na finansijske i ekonomske efekte samog EXPO-a – tačnije, na kratkoročni uticaj koji proizilazi iz rada izložbe u periodu od maja do avgusta 2027. godine. Prema zvaničnom sajtu EXPO Belgrade 2027, očekivani broj posetilaca iznosi 2,7 miliona, iako se na drugom mestu na istom sajtu navodi da će broj poseta biti veći od 4,1 milion. Iako je razumljivo da jedan posetilac može ostvariti više poseta, ova razlika ima ekonomsku težinu: posetioci i posete nisu ekonomski ekvivalentni. Jedan posetilac, posebno ako dolazi iz inostranstva ili van Beograda, koristi smeštaj, prevoz i druge usluge samo jednom, bez obzira na to koliko puta poseti izložbeni prostor. Računanje više poseta bez prilagođavanja stvarnim obrascima potrošnje može dovesti do naduvanih projekcija prihoda.
Predlog (koji su mnogi kritikovali, uključujući i Transparentnost Srbija) posebnog zakona za EXPO 2027 sadrži procene ekonomskih koristi projekta, ali ih iznosi bez navođenja pretpostavki na kojima su zasnovane – što onemogućava procenu njihove verodostojnosti. Te koristi su podeljene u tri kategorije: direktne, indirektne i indukovane. Direktan ekonomski uticaj, izražen kao bruto potrošnja stranih i domaćih posetilaca na dobra i usluge (uključujući prevoz, smeštaj, hranu i piće, kupovinu i povezane usluge), procenjen je na približno 600 miliona evra. Indirektni efekti odnose se na privrednu aktivnost koja se generiše u povezanim sektorima, kao što su prehrambena industrija, proizvodnja nameštaja, građevinarstvo, izrada eko-papira, logistika i dr. Indukovani efekti definišu se kao oni koji nastaju kroz zapošljavanje povezano sa EXPO-om 2027, na svim nivoima, od upravljačkog do operativnog.
Međutim, pošto se većina tog zapošljavanja finansira iz javnih sredstava, otvara se problematično pitanje računovodstva: javna potrošnja se ovde efektivno prikazuje kao ekonomski dobitak. U takvom okviru, što više zaposlenih država plati, to su veći projektovani „prihodi“ – što zamagljuje granicu između potrošnje i profitabilnosti.
Sveukupno, ukupni ekonomski učinak se zvanično procenjuje na oko 1,1 milijardu evra. Iako se tačnost ove procene ne može nezavisno proveriti, postoji velika verovatnoća da je precenjena.
Međutim, bez obzira na to koju procenu investicije uzmemo – 1,2 milijarde, 1,29 milijardi ili 2,5 milijardi evra – očigledno je da se EXPO ne može smatrati isplativim na kratak rok.
Pored nejasnoća u vezi sa visinom ulaganja i očekivanim prihodima, postoji još jedan sloj nesigurnosti: cena kapitala. Novac nikada nije zaista besplatan – čak ni kada tako izgleda. Ako Srbija finansira EXPO 2027 zaduživanjem, verovatno će se suočiti sa godišnjom kamatom od najmanje 5–6% na dugoročne obaveze. Čak i ako se odluči da projekat finansira iz budžetskih prihoda, a ne putem kredita, to ne eliminiše trošak – već ga pretvara u alternativni trošak: prinos koji bi ta sredstva ostvarila da su bila uložena u nekom drugom delu privrede, na primer u javne usluge ili alternativnu infrastrukturu. I taj alternativni prinos bi se verovatno kretao u istom opsegu – između 5 i 6 procenata.
U stvarnosti, fiskalni okvir deluje još zahtevnije. Obveznice, koje je Vlada Srbije emitovala sredinom 2024. u iznosu od oko 1,3 milijarde evra, otplaćuju se uz kamatu od 7%. Ova emisija pokazuje da je značajan deo ukupne investicije finansiran zaduživanjem. Takvi uslovi zaduživanja dodatno potvrđuju da budući finansijski i ekonomski prinosi projekta moraju ne samo da nadmaše nominalnu vrednost ulaganja, već i da pokriju stvarne i stalne troškove kapitala. U tom svetlu, čak i umereno precenjivanje koristi ili potcenjivanje troškova može pretvoriti EXPO u neto fiskalni teret.
Ove brojke ukazuju na ograničen potencijal za direktne finansijske prihode. Ali kako ističe grupa srpskih ekonomista, EXPO ne treba posmatrati kao jedan projekat vezan za jednokratan događaj. On predstavlja skup kapitalnih ulaganja usmerenih na ostvarenje šire strategije urbanog razvoja, naročito u pogledu urbanizacije destinacije. U mnogim slučajevima širom sveta, indirektni troškovi EXPO manifestacija – koji se odnose na infrastrukturu, uređenje zemljišta i urbanu transformaciju – prevazilazili su direktne troškove samog događaja. Zato je važno uzeti u obzir ne samo troškove, već i vrednost nasleđa EXPO-a: njegovu sposobnost da unapredi urbanu strukturu i doprinese dugoročnoj ekonomskoj i prostornoj transformaciji.
Dugoročni prinosi: Šta realno može da se očekuje?
Međutim, procena dugoročnih koristi od EXPO kompleksa prepuna je neizvesnosti. Jednostavno, procene dugoročnog razvojnog efekta EXPO ne postoje. Zbog toga pokušaćemo da analiziramo samo finansijske aspekte učinka projekta nakon EXPO-a, mada i to nije lako zbog nedostatka relevantnih podataka.
Iako studija izvodljivosti, koja uključuje finansijske pokazatelje i širi ekonomski uticaj, zakonski je zahtev za svako javno ulaganje u skladu sa Uredbom o kapitalnim projektima, to nije slučaj za projekte u okviru EXPO-a. Od četiri ključne komponente koje bi mogle generisati prihod (izložbeni kompleks sa hotelom, Nacionalni stadion, akvapark i transportna infrastruktura) samo za stadion postoje javno dostupni podaci koji omogućavaju makar osnovnu finansijsku analizu. Prethodna studija izvodljivosti za Nacionalni stadion, završena 2021. godine, predviđa ukupno ulaganje od 257 miliona evra i povraćaj troškova tokom perioda od 37 godina. To podrazumeva godišnji prihod od oko 6,95 miliona evra – verovatno bruto prihod, jer nisu uračunati operativni i troškovi održavanja.
Za akvapark, železnicu, hotel i stambeni kompleks nisu objavljeni uporedivi finansijski podaci, što onemogućava procenu njihovog potencijala za doprinos ukupnoj isplativosti EXPO investicije. Ovaj nedostatak transparentnosti – posebno u vezi sa temama od jasnog javnog interesa koje se ne mogu verodostojno smatrati poverljivim – višestruko je kritikovan od strane organizacija civilnog društva, poput Transparentnosti Srbija, i postao je jedan od ključnih povoda za javne proteste.
Kada je reč o izložbenom kompleksu, određeni uvid može se steći analizom istorijskih rezultata Beogradskog sajma, koji će, prema Zakonu o EXPO-u, preuzeti EXPO lokaciju. Nažalost, najnoviji dostupni finansijski podaci datiraju iz 2021. godine; što ponovo otvara pitanje transparentnosti, posebno imajući u vidu pojačanu javnu ulogu ovog preduzeća.
Iz perioda 2011–2021. izdvajaju se neki ključni trendovi. Povraćaj na ukupnu aktivu (ROTA) – računat kao dobitak pre oporezivanja podeljen sa ukupnom aktivom – varirao je drastično: od +1,79% u 2019. do –5,18% u 2021. godini. Od jedanaest posmatranih godina, Beogradski sajam je u pet (2012, 2013, 2014, 2020. i 2021.) imao negativan dobitak, što znači da je gotovo polovinu vremena poslovao bez operativnog profita. Čak i u najboljim godinama (2016–2019), ROTA je ostao skroman i prosečno iznosio oko 1,15%.
Ovakvi rezultati ukazuju da, pod sadašnjim upravljanjem i poslovnim modelom, Beogradski sajam nije pokazao pouzdanu sposobnost da generiše snažan povraćaj na svoju imovinu. Ako se ovi istorijski obrasci zadrže, post-EXPO korišćenje izložbenog kompleksa verovatno neće doneti visoke ni stabilne finansijske prihode – barem ne bez značajnih unapređenja u upravljanju, profesionalizaciji i strateškom usmeravanju.
Zaključak: Profitabilnost ili javna vrednost?
Ako posmatramo isključivo sa stanovišta finansijske isplativosti, ulaganje u EXPO verovatno neće biti profitabilno. Najbolji dostupni pokazatelj za procenu budućih prihoda od izložbenog kompleksa – finansijski učinak Beogradskog sajma, koji će preuzeti upravljanje i korišćenje lokacijom – daje prilično obeshrabrujuću sliku. Čak i u najuspešnijoj godini, 2019, preduzeće je ostvarilo manje od milion evra operativnog profita. Ako uzmemo konzervativnu procenu da će deficit povezan sa EXPO-om koji treba pokriti iznositi 100 miliona evra, i pretpostavimo da se dve trećine tog iznosa može nadoknaditi iz drugih izvora prihoda (npr. stadion, akvapark, hotel i slično), i dalje bi bilo potrebno oko 30 godina neprekidnog poslovanja na najvišem nivou da bi se ostatak pokrio (što očigledno nije realistična pretpostavka). A to ne uključuje inflaciju, buduće troškove održavanja niti alternativni trošak upotrebe javnih sredstava.
Ali ako primenimo čak i skromnu diskontnu stopu od 3% kako bismo uzeli u obzir trošak kapitala po pravilima NSV, prognoze postaju još ozbiljnije. Naša analiza scenarija pokazuje da se ni za 60 godina kumulativni diskontovani prinosi ne bi približili granici od 30 miliona evra. Pod prosečnim ili pesimističnim pretpostavkama, manjak postaje još izraženiji.
Ovaj trend se tek marginalno poboljšava čak i ako u procenu uključimo projektovane prihode od stadiona, uz realnu neto profitnu stopu od 30%, i pretpostavimo da su ove dve komponente zajedno odgovorne za pokriće 60 miliona evra preostale investicije. Kombinovani period jednostavnog povraćaja tada se smanjuje na oko 20 godina, dok se period povraćaja uz diskontnu stopu od 3% smanjuje na oko 30 godina. Drugim rečima, u ovom scenariju EXPO postaje profitabilan nešto ranije, ali i dalje tek nakon 20-30 godina – i to u najboljem mogućem slučaju.
Jaz između nominalnog i diskontovanog povraćaja potvrđuje osnovni zaključak: posmatran isključivo kroz prizmu standardnih finansijskih kriterijuma, EXPO se ne može smatrati isplativim. Čak i uz najpovoljnije pretpostavke, period povraćaja ostaje dug, a ostvareni prinosi niski. Procenjena ROTA od oko 4,9% i diskontovani povraćaj tek nakon 30 godina ne bi prošli nijedan ozbiljan investicioni test. A to je pod pretpostavkom diskontne stope od 3%. Ako se kao relevantna donja granica koristi stvarni trošak kapitala – oko 7%, koliko iznosi kamata na osmogodišnju obveznicu kojom se EXPO pretežno finansira – ukupni prinosi postaju još nepovoljniji, a diskontovani povraćaj praktično nedostižan.
Ipak, kao što smo naveli na početku, javni infrastrukturni projekti ne ocenjuju se isključivo po finansijskoj isplativosti. Njihova vrednost često leži u dugoročnim, indirektnim efektima: otvaranju radnih mesta, rastu turističkih dolazaka, unapređenju gradske infrastrukture ili povećanju međunarodne prepoznatljivosti. Kao što primećuje Ana Milinković iz Centra za evropske politike (CEP), neke prethodne EXPO izložbe – poput onih u Šangaju 2010, Madridu 2008. ili Aičiju 2005 – donele su značajne infrastrukturne i razvojne koristi. Ali ti ishodi nisu univerzalni: u manje razvijenim i politički nestabilnim zemljama, efekti mogu biti znatno skromniji.
Da li će dugoročne društvene i ekonomske koristi opravdati troškove EXPO u Beogradu ostaje otvoreno pitanje. Ključno pitanje nije da li EXPO može doneti koristi, već zašto one nikada nisu bile jasno definisane. Ako se opravdanje projekta ne nalazi u direktnim prihodima, onda je tim pre bilo neophodno otvoreno i transparentno raspraviti o očekivanim društvenim i razvojnim efektima – i to pre, a ne nakon što je novac potrošen.
Peščanik.net, 17.07.2025.
