Ove zime vazduh u mnogim našim gradovima bio je zagađeniji nego u Delhiju, Kalkuti, Katmanduu i Daki. U Srbiji je sredstvima EU 2012. uspostavljena mreža od 28 stanica za merenje kvaliteta vazduha. Koliko njih radi? Ko su naši najveći zagađivači? Može li se nešto preduzeti ili treba da poslušamo službenicu jednog instituta za javno zdravlje: „Ograničite kretanje, izabrali ste da živite u gradu, a ne na Zlatiboru“. Govore Aleksandar Macura i Jasminka Oliverić Young iz RES fondacije, razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Dosta dugo je tema zagađenja vazduha bila zanimljivost iz sveta: pa vidi kako Kinezi sad nose maske, ili imaju bilborde na kojima se vidi sunčano nebo, jer ga ne vide mesecima. Međutim, ove godine, čini mi se više nego ikada, to je prvi put ozbiljna tema i kod nas. Saznali smo da po podacima Svetske zdravstvene organizacije oko 6 hiljada ljudi godišnje u Srbiji prerano umre zbog zagađenja. U zemljama kao što su Srbija ili Bosna to nije neka ubedljiva cifra, jer smo navikli na velike žrtve poslednjih 20 godina i nekako ne priznajemo ništa što nije metak ili hladno ili vatreno oružje.

Što se tiče ljudi koji su odgovorni za to ili kojima je u opisu posla da se bave zaštitom čovekove okoline, paradigmatične su izjave gospođe iz niškog Instituta za javno zdravlje koja je rekla: „Pa živite u Nišu, ne na Zlatiboru“, i gradonačelnika Beograda koji je ambiciozno obećao: „Ukinućemo fosilna goriva, uvešćemo ekološke automobile i rešena stvar“. Sada želim da iskoristimo vaše znanje, ekspertizu i iskustvo, pa da krenemo od početka: Srbija je jedna od najzagađenijih zemalja u Evropi, pa se postavlja pitanje šta realno možemo da uradimo u vezi sa tim. Jasminka, vi kažete da smo mi stalno u takozvanoj ljubičastoj zoni i da je to kao kada bi ograničenje brzine vožnje bilo 50 km na sat, a mi vozimo 120.

Jasminka Oliverić Young: Kada pričamo o zagađenju vazduha, postoji veliki broj zagađivača, i postoji veliki broj jedinjenja. Naša organizacija se bavi tzv. suspendovanim česticama. Na njih se misli kada Svetska zdravstvena organizacija objavljuje podatke o preuranjenim smrtima. Pored toga imamo razna druga jedinjenja kao što su oksidi azota ili sumpora, imamo ozon, imamo teške metale. Ali što se tiče suspendovanih čestica, svaka vrednost iznad 50 je prekoračenje. Mi smo u ovoj grejnoj sezoni veliki broj dana bili u ljubičastoj zoni, i nismo vozili samo 120, već i 160, i 230, čak smo i do 300 stigli, a 50 je ta dnevna dozvoljena granica.

To meri Agencija za zaštitu životne sredine, iako ova merenja pate od određenih nedostataka u smislu održavanja opreme. Ali sve u svemu, može se reći da mi preko pola godine vozimo 150 na sat, a po našem zakonu je dozvoljeno da 35 dana godišnje može da se prekorači ova granica od 50. Po našim izveštajima imamo gradove gde je to bilo i po 140 dana, i 170, i da se to poklapa sa grejnom sezonom, što takođe ukazuje i na najveći problem, a i potencijalna rešenja.

Svetlana Lukić: Kada smo ugledali tabele na kojima je Beograd zagađeniji od Kalkute, govorilo se da to nisu pravi podaci, da je metodologija drugačija. Ali mi smo više puta od EU dobili, poslednji put pre 7-8 godina merne stanice od kojih nije mnogo toga ostalo. Da li možda ne znamo da ih koristimo?

Aleksandar Macura: Naša nacionalna mreža je nastala kao posledica te donacije i ona i dalje funkcioniše. Ali postoji problem koji je Jasminka navela, a to je održavanje. Znači, potrebno je izdvojiti značajna sredstva za održavanje te mreže. U početku je, dakle, sva ta oprema radila, a prema poslednjem izveštaju iz 2018. za 2017. godinu 22% analizatora je funkcionisalo na način predviđen zakonom. Znači, svega jedna petina opreme je dostavljala podatke na propisan način. Osim nedostatka novca za održavanje, tu je i problem sa raspoloživošću stručnog kadra. U suštini imamo problem resursa, bilo finansijskih, bilo ljudskih. Za tu namenu nema povećanja budžeta. Prema zakonu o budžetu za 2019. u tu svrhu je izdvojeno nešto manje sredstava nego u 2017. i 2018.

Zakon propisuje kontinualna merenja na izvorima zagađenja pojedinih zagađivača, na primer sadržaj automobilskih izduvnih gasova. Znači, na primer Zavod za statistiku dostavi podatke o potrošnji određene vrste goriva, onda prema nekakvom unapred zadatom algoritmu Agencija za zaštitu životne sredine izračuna koliko je iz toga proizašlo zagađenja: koliko suspendovanih čestica, sumpor-dioksida, azotnih oksida. Trebalo bio da imamo i kontinualno merenje velikih zagađivača. To su na primer termoelektrane. Elektroprivreda Srbije je stekla licencu za obavljanje tog merenja. Do procene uzroka i porekla zagađenja se može doći i analizom sadržaja uzoraka.

Svetlana Lukić: Vi ste verovatno videli seriju tekstova u nekim međunarodnim časopisima o tome da su evropske agencije zabrinute zbog balkanskih termoelektrana, pri čemu 16 njih emituje 20-30 puta veću količinu štetnih materija od 250 elektrana u Evropi. Da li mi možda nemamo opremu kojom bi smanjili tu emisiju? Negde sam pročitala da se kod nas često ta oprema, iako je ugrađena, ne koristi, jer to poskupljuje ceo proces. Očigledno je da su termoelektrane na Balkanu postale užasan problem i u samoj Evropi jer, naravno, zagađenje nema ručnu kočnicu, pa da stane na granici sa EU.

Jasminka Oliverić Young: Tu postoji ogroman tehnološki jaz, koji nije zanemarljiv, a postoji i jaz u viziji, zbog toga što je prelaženje na obnovljive i neke manje zagađujuće izvore energije prisutno u zapadnoj Evropi već decenijama. Mi tek krećemo da pričamo o tome. Dakle, postoji veliki jaz. Ja verujem da je situacija alarmantna, kao što je i izrečeno i izračunato. Međutim, ne treba zanemariti ni doprinos drugih izvora koji kod nas dominiraju, a oni se ne odnose samo na elektrane, odnose se na naša domaćinstva i na neke mnogo manje objekte. Stvar je veoma kompleksna i na strani države i na strani samih građana.

Aleksandar Macura: Zagađenje kojim balkanske termoelektrane dominiraju u Evropi je posledica tehnološkog jaza. Evropa je 2001. donela direktivu kojom se ograničavaju emisije iz takozvanih velikih ložišta, koje obuhvataju i termoelektrane. I poštovanje te regulative je dovelo do smanjenja emisija. Zemlje u regionu i Republika Srbija su preuzele tu obavezu 2005. godine potpisivanjem ugovora o energetskoj zajednici, koji je stupio na snagu 2006, ratifikacijom u našem parlamentu, i postojao je period prilagođavanja do 1. januara 2018. godine, kada je trebalo da počne da važi direktiva o sagorevanju u velikim ložištima, odnosno da se isti kriterijumi po pitanju emisija primenjuju i na elektrane u Srbiji i u Bosni i svim stranama potpisnicama Ugovora o energetskoj zajednici. Godine 2005. je izgledalo da je 2018. veoma daleko, ali onda je ona došla. Nešto je učinjeno, emisije suspendovanih čestica jesu smanjene, oprema koja reguliše emisije suspendovanih čestica je instalirana. Da li je uvek u pogonu ili ne je pitanje o kome može da se razgovara, ali kontinualno merenje bi, kada bude u funkciji, to moralo da potvrdi. Ono što nije regulisano još uvek na odgovarajući način su emisije sumpor-dioksida i azotnih oksida.

U međuvremenu je direktiva evoluirala, pa imamo novu direktivu o industrijskim emisijama, sa još oštrijim pravilima koja će za nas takođe postati obavezna. Za nove objekte je obavezna već sada, a za postojeće objekte postoji neki period adaptacije. Postoji tehnologija kojom je moguće pokušati smanjiti emisije sumpornih oksida iz elektrana. Na nekim elektranama je već primenjena, na većem delu nije. Ona košta užasno mnogo, to je jedna stvar. Druga stvar koja je dugoročno takođe važna je da ona u nekoj ne tako maloj meri smanjuje proizvodnju električne energije, tako da vi investirate u 40 godina staru opremu da biste joj smanjili proizvodnju.

Dakle, u ovom trenutku naše elektrane ne poštuju pre svega domaće zakonodavstvo, znači granične vrednosti emisija koje propisuju zakoni Republike Srbije. To je razlog zašto elektrane iz ovog regiona zagađuju kao sve ostale elektrane u Evropi. Potrebno je smanjiti emisije između 4 i 16 puta. Kada su u pitanju negativne zdravstvene posledice, lepo ste citirali podatak Svetske zdravstvene organizacije: 6 hiljada. Tačan podatak je zapravo 11 hiljada, jer svi citiraju podatak o prevremenoj smrtnosti usled zagađenja spoljašnjeg vazduha, a na to treba dodati gotovo 5 hiljada prevremenih smrti usled zagađenja unutrašnjeg vazduha u domaćinstvima.

Svetlana Lukić: Doneta je odluka da se termoelektrane u Evropi zatvaraju za nekih 10-11 godina, je l’ tako?

Jasminka Oliverić Young: Rok se razlikuje od države do države, ali da.

Svetlana Lukić: A mi se hvalimo da će kineski investitori da rade Kostolac B ili Kakanj u BiH. Mi na Balkanu nastavljamo da gradimo ili dograđujemo postojeće kapacitete termoelektrana, koje često rade na lignit, koji je najveći zagađivač.

Jasminka Oliverić Young: Često se te investicije pravdaju činjenicom da će te nove termoelektrane biti neki poslednji tehnološki krik, koji će na neki čaroban način obezbediti i zdravu životnu sredinu. Ja u to ne mogu da poverujem u času kada je ceo svet rekao: ne možemo da napravimo čistu termoelektranu, fosilna goriva su fosilna goriva, bez obzira na standard. Ne mogu da verujem da će baš na našim prostorima da se pojavi ta inovacija. To čak nije ni ekonomski dugoročno isplativo, jer naše okruženje izvršava energetsku tranziciju. I doći će i 2030, i 2050, a mi ćemo i dalje čekati da nam nešto padne s Marsa.

Aleksandar Macura: Pre poglavlja 27 mi imamo rešavanje pitanja Ugovora o energetskoj zajednici, obaveza koje smo preuzeli kroz taj ugovor. Sve nove elektrane, svi novi objekti moraju da budu usklađeni sa tom regulativom, i ja ne verujem da će se bilo ko usuditi da pravi novi objekat koji ne ispunjava i uslove održavanja životne sredine. Ali ostaje pitanje emisija ugljen-dioksida, koje nije bilo predmet, do sada, Ugovora o energetskoj zajednici. Već samo uvođenje naknada za emitovanje ugljen-dioksida, koje trenutno postoji u Evropskoj uniji, predstavlja strahovit izazov za opstanak bilo koje elektrane na ugalj bilo gde u Evropi, pa otud verovatno i odluka vladine komisije u Nemačkoj da se prekine sa spaljivanjem uglja 2038. godine. A velika većina opreme koju koriste svi koji kopaju ugalj dolazi iz Nemačke. Ako Nemačka prestane da se bavi tim pitanjem, te opreme prosto neće biti. Dakle, svet je odlučio da postavi mnogo izazova na putu daljeg korišćenja uglja.

Dakle, elektroenergetski sistem koji živimo danas nije nastao 8. dana stvaranja sveta, nego je nastao političkom voljom političkih elita u svetlu događanja s kraja 60-ih godina prošlog veka. I on je bio možda racionalan odgovor na svet koji je tada postojao, ali prošlo je 14 godina otkad smo preuzeli obavezu da smanjimo emisije, pa još nismo uspeli. Znači, stvari su načelno moguće, ali je potrebna odluka političkih elita koja podrazumeva odgovarajuću mobilizaciju resursa, pri čemu su se stvari dodatno iskomplikovale jer je energetika postala komercijalni posao, i samo u određenom obimu su dozvoljene intervencije države. Dakle, ta tranzicija je moguća. Nije bila nikome jednostavna, neće biti ni nama. Ja se samo bojim da nas još jedna velika tektonska promena ne uhvati nespremne, jer previše smo već tektonskih promena preskočili.

Svetlana Lukić: Ja sam htela da vas zamolim da nam izlistate nešto što bi ulazilo u taj paket ozbiljnih zagađivača, jer ljudi uglavnom nagađaju: jao, pa uvozimo polovne automobile dizelaše iz Nemačke, pa su tu toplane, ali mislim da preskačemo ono što ste i vi pomenuli, a to je da praktično svi mi znamo nekoga ko ima smederevac, čuveni šporet, ili nešto što se loži na ugalj. I sad, pošto je stepen siromaštva sve veći na Balkanu, onda se ljudi dodatno vraćaju tom načinu da se greju, da kuvaju. Koliko je to značajno zagađenje u odnosu na ovo što vidimo da se puši iz novobeogradske toplane kada prelazite most? Ne vidite Novi Beograd od dima u zimskoj sezoni.

Aleksandar Macura: Mi smo već prošli kroz jednu energetsku tranziciju 90-ih, u smeru koji nas je doveo u situaciju o kojoj sada pričamo. Dakle, navike u domaćinstvima i grejanja i kuvanja su se dramatično promenile 90-ih, usled okolnosti u kojima smo živeli, pa smo danas tu gde jesmo. Dakle, kad pogledate ove inventare o kojima sam pričao, Agencije za zaštitu životne sredine, mnogo štetnih čestica dolazi iz indvidualnih ložišta, i ložišta manjih od 50 megavata, znači nekih malih toplanskih postrojenja i individualnih ložišta. Znači, kada vi to stavite na onaj dijagram u Excelu, prvi sledeći po procentalnom učešću je 10 puta manji. U Beogradu je čak i na Vračaru odnos 3:1 u korist individualnih ložišta. Mi imamo sagorevanje lošeg goriva u lošem uređaju, i tako puta više miliona puta i to dovodi do rezultata koje sada imamo.

Često je to kontraintuitivno svakom ko se ovim ne bavi, pa tako saobraćaj vide kao veći problem. Bila je jedna ilustracija američke agencije za zaštitu životne sredine, na kojoj je nacrtan jedan šporet i 5 dizel autobusa, gde se kaže: jedan stari šporet emituje više suspendovanih čestica nego 5 dizel školskih autobusa. A zamislite još kad se loži plastika, gume, krpe, stara hartija. I onda je rezultat veoma loš kvalitet vazduha. Znači tu nema nikakve dileme. Takođe i u toplanskim sistemima gde još ima uglja. Takođe, mazut koji je korišćen, barem do skora, u našim toplanama, u pogledu sadržaja sumpora nije zadovoljavao uslove.

Jasminka Oliverić Young: To nikako ne znači da ne treba intervenisati u sektoru saobraćaja, ali ukoliko želimo da poslažemo prioritete, moramo da znamo šta je broj 1, 2, 3, naročito ukoliko imamo ograničene resurse. Na zapadu su sada fokusirani na saobraćaj, jer je njima to jedino ostalo da rešavaju, što je jako dobro, i tu svakako možemo paraleleno da radimo. Međutim, mi bez ukidanja ovih ostalih zagađivača nećemo osetiti veliko poboljšanje.

Aleksandar Macura: Postoji anketa o potrošnji domaćinstva, koju Zavod za statistiku redovno sprovodi. Ona meri kako se ljudi greju, pa tako vi možete da vidite da 60% domaćinstava u Srbiji koristi čvrsta goriva za grejanje. U popisu iz 2011. je bilo pitanje „kako se grejete“, pa smo saznali da većina domaćinstava u Srbiji nema radijator. To je važno da razumemo. Oni onda koriste nekakve individualne uređaje. U popisu opet vidite da drvo uverljivo dominira kao gorivo. Imate dosta dobre i detaljne ankete za Zlatiborski okrug, koji je dva puta rađen, 2014. i 2017, o korišćenju ogrevnog drveta u domaćinstvima. GIZ, nemačka organizacija, je radila eksperimentalna merenja u izvesnom broju domaćinstava i prosečna efikasnost uređaja koji su tamo nađeni je 32,59%. Po novoj direktivi o eko dizajnu u EU, uređaj ispod 65% neće moći da se prometuje, a najbolja evropska praksa je 86% efikasnosti.

Svetlana Lukić: Kažite mi ko je u ovoj državi po zakonu obavezan da kaže: to je tako, preduzimamo ovo, ovo ne preduzimamo, i ko će nam jednom godišnje napraviti nekakvu analizu?

Jasminka Oliverić Young: Obaveza postoji, i ona se na neki način formalno i ispunjava. Znači, podignut je jedan sajt i jedna aplikacija koja može da se prati i na mobilnom telefonu, i osmišljen je taj srpski indeks kvaliteta vazduha, i vi sad u svakom momentu možete da odete na veb-sajt Agencije za zaštitu životne sredine i da proverite na mernim mestima situaciju sa zagađivačima. Ali nije dovoljno da vi stavite samo: 73, ljubičasto. Šta to ljudima znači? Korak posle toga je da možda to uključimo u neku vremensku prognozu. Ni indeks zračenja, UV, 80-ih nije postojalo, pa se to uvelo kad se otkrilo da utiče na ljudsko zdravlje, pa mi ne možemo da ga sprečimo, ali možda možemo da se namažemo. Isto tako je potrebno da dobijemo neke procene zagađenja i da znamo da hronični bolesnici treba da smanje svoje aktivnosti napolju, a u kojoj situaciji čak i potpuno zdravi ljudi ne bi trebalo da igraju fudbal ili trče. Takve situacije su u grejnoj sezoni veoma česte u našim gradovima, a niko nas ne upozorava. Iako podaci postoje, veoma često nadležne institucije imaju defanzivni stav, pa se brane. Ali njihova uloga nije to, nego da nam kažu da sad, sutra, prekosutra ne bi bilo dobro da vodimo decu napolje, ili da bi trebalo da stavimo maske. U Kini bar nose maske.

Aleksandar Macura: Ponekad rezultate merenja saznajete sutra ili prekosutra, kada je već kasno. Kraljevo je recimo imalo blagovremene prognoze preko radija. Oni su 2017. u maju imali 29 dana prekoračenja emisija gasova. Naravno, da bi lokalna samouprava bila u obavezi da donese plan kvaliteta vazduha, mora zakonski da se utvrdi da je ona u trećoj kategoriji kvaliteta vazduha. A to je za 2016. godinu utvrđeno 2018. Znači, prekasno. Postojale su ideje da se u saradnji sa mobilnim operaterima emituju SMS poruke. Znači, brže i više dostupnih informacija za prilagođavanje ponašanja.

Svetlana Lukić: Pre neki dan je Vrhovni sud u Poljskoj tražio da se premijer javno izvini gradonačelniku Krakova, jer ga je optužio da nije dovoljno uložio u zaštitu okoline. Ovde to nije tema.

Jasminka Oliverić Young: Pre 3 godine, ili 4, kad smo počeli da razmišljamo na ovu temu, kakav je vazduh, šta udišemo, u tom momentu osim ovoga što je bilo na Agenciji, ništa nije postojalo. Zahvaljujući raznoraznim organizacijama, građanskim udruženjima i medijima, malo se podigla prašina i ova tema je ušla u javnost. I resorni ministar je pominjao ovu temu, ali još uvek nisu preduzeti nikakvi konkretni koraci ka strateškom rešavanju tog pitanja, ili nametanju te teme iz tog resora i drugim resorima. Jedan od mogućih pravaca je da se iskoristi ovaj momenat u kom će da se radi strategija o kvalitetu vazduha, koja je trebalo da se po zakonu izradi 2015. godine. Opasna je i zagađena voda, ali vodu mogu da kupim, mogu da je prečistim, mogu da kupim flašu vode. Ali šta ću sa vazduhom? Znači, vazduh je prosto prioritet svih prioriteta.

Aleksandar Macura: Ljudi obnavljaju uvek istu opremu za grejanje misleći da nemaju drugog izbora. Standard je jedino pravo rešenje. Znači, to ne sme da može da se kupi. To je jedino rešenje. Naravno da mora da se pomogne i industriji koja to pravi u Srbiji, da to radi bolje, i onima koji će umesto 200 evra morati da daju 500 evra. Ista tehnologija nas neće dovesti do drugog rezultata. Možda šporeti uopšte nisu rešenje. Ja bih samo voleo da ta diskusija koja će i kroz strategiju da se vodi, da bude informisana. Znači, da ne dozvolimo da se ponovo prodaju rešenja za koja dobro znamo da nisu dobra.

Svetlana Lukić: Druga krajnost je naš gradonačelnik koji kaže da ćemo prosto uvesti ekološka vozila. Pa ne, mislim stvarno, genijalno rešenje.

Aleksandar Macura: Neće to moći da reši ni 5 ni 10 ministarstava zajedno. Mnogo struke će tu biti potrebno i mnogo imputa od strane građana, da izbegnemo one dileme „da li da dišem ili da jedem“, „da li da dišem ili da se smrznem“, „da li da dišem ili da se vozim“. U tom krugu nema rešenja. Taj krug moramo da raskinemo. I to je moguće učiniti, drugi su to učinili, možemo i mi.

Jasminka Oliverić Young: U Kini su tako primetili da investitori i strane kompanije sve manje šalju svoje zaposlene u Kinu. Znači opada broj ljudi koji žele da se sa svojim porodicama presele u Kinu, bez obzira na visoke plate. Vi možete da upravljate rizikom kada su u pitanju sunce ili voda, ali ovim rizikom vi ne možete da upravljate. E sada, kod nas, pomenuli ste interese. Mi nekako imamo osećaj da ne postoji sektor ili građanin ili institucija, koja ne bi imala korist od čistog vazduha.

Znači, čak i ovi proizvođači raznoraznih proizvoda, ukoliko se inoviraju i mogu da ponude bolji proizvod mogu da zarade. Građani mogu bolje da se greju. Mogu da smanje račun, zdravstveni. Od toga će imati koristi i budžet. Naša će hrana biti zdravija. Naša će deca biti zdravija, naše potomstvo. Moj je utisak da ovde nema različitih interesa, da smo mi zaista ovde svi na istoj strani, i da samo treba da se dobro organizujemo da osmislimo rešenja. Ja bih rekla da nam je potrebno više ljudskih kapaciteta da to promisle i osmisle, i da je to mnogo značajnije od finansijskih prepreka.

Peščanik.net, 16.03.2019.